Ćiju-ći

Đura Jakšić: Na Liparu

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet –
pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set?…

Mi smo male,
al’ smo znale
da nas neće
niko hteti,
niko smeti
tako voleti
kao ti…
– Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med;
ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa leptirom,
letimo ti mi
srca topiti…
– Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
uvelo je cveće, odbego me maj,
a na duši osta, ko skrhana biljka,
il’ ko tužan miris uvelog bosiljka,
jedna teška rana, težak uzdisaj.

Diktator je dao svoju najgnusniju izjavu, amblemsku po upotrebi laži, plagijatu, sociopatskom ispadu, izvrtanju smisla, licemerju, preziru zakona, pljuvanju po humanosti, neznanju i nadmenosti: nabijeno, a kratko. Pa idemo po redu: „Kad smo saznali…“ o postojanju belih čiopa na najpoznatijoj zgradi u Beogradu, o tome da upravo zbog toga ornitolozi i ljubitelji ptica dolaze u grad – drska i providna laž, naravno da su te činjenice poznate, zaštita ptica takođe. Ko će, ako ne najvažniji predstavnik vlasti u državi, poznavati sve zakone! Dodatna laž, da su ptičice „nahranjene i napojene“ – stvarno, kako se usudio da tako laže? Obaška totalno neznanje o tome kako se ptice hrane. Natpis na zgradi Albanije (da li možda nekog nervira to ime?) PLAGIJAT je studentske parole. Kako se u psihijatriji određuje ponavljanje tuđe izjave i bacanje krivice na drugoga na nivou obdaništa ti si, ne ja/ja sam, ne ti dovoljno je poznato. Toliko, da vređa inteligenciju Pinkove džinglovske pačavre, koja (bre) neće da se bavi pticama! Sociopatski ispad toliko je inherentni sastojak svake diktatorove izjave da se retko i primećuje – zaštitnici ptica su naravno ubice, svejedno koga, kada i gde. Izvrtanje smisla uistinu je vrhunac bezobrazluka – naravno da je plagijat okačen na najpoznatiju zgradu moguć samo sa najvišeg mesta: krivac za nepromišljeni kriminalni čin je dakle sam diktator, i umesto da bude priveden zbog prekršaja protiv ljudi i imovine, on optužuje one koji su primetili svinjariju. Licemerje je iznenadna briga i za ljude i za životinje, u čemu je diktator naravno ispred svih, i to nije stvar koja se uopšte sme pominjati, kad je država preplavljena njegovom dobrotom – pa nije li odmah iz Kine skrenuo u buregdžinicu, jer je obećao nešto nekome u tom kraju? Prezir zakona bode oči, a objašnjenje da nije znao za ptice nezgodno pada na pravilo da neznanje zakona ne oslobađa krivice. Nema druge nego da se pljune na zakon i optuže oni koji ga poštuju, a pošto nema drugog izlaza, i po njihovoj humanosti. Zna on da oni ne vole ni ljude ni životinje, pa pošto bez prestanka zaviruje u njihove živote pomoću policije i tužibaba, nema vremena da se bavi zakonima… Neznanje i nadmenost strukturni su delovi svih diktatorovih izjava, nepotrebno podcrtati. Ukratko, nema veće sramote za Srbiju od ovog Ace.

Upravo on, oličenje zla, nesposobnosti i prostaštva, tera nas da promišljamo srpsku kulturnu istoriju i da pamtimo sve što Aca hoće da izbriše – recimo Đuru Jakšića i njegovu nežnu, melanholičnu pesmu u kojoj se ljudska tuga sreće sa životinjskom. Možda je trenutak da njegov refren zameni efekat nedotupavne parole – „Aco, Srbine!“ – Ćiju-ći! Hajde da ga vidimo da to plagira!

Peščanik.net, 01.06.2026.

Srodni link: Danilo Šarenac – Cepanje u centru