Crta
Igrom slučaja doputovao sam u Beograd istim avionom kojim su stigli i zlatni orlići. Čestitam im i ovom prilikom. Momci k’o momci, mladi, lepi, lepo vaspitani. Veselili se u avionu, smejali se, pevali. Zezali se sa nekim turistima, dve starije žene iz Koreje su napravile selfija za ceo put po Evropi (bilo je pesme „’ajmo, bakuta, ’ajmo, bakuta”). I treba, ovo je njihovih pet minuta.
Onda na TV vidim reportažu iz „Kuće fudbala“ gde se pojavio i predsednik T. Nikolić, kad mu već nisu dali da se pojavi na balkonu. Mada je izgledao smušeno i turobno, nikad lošije. Valjda je već počeo da preživljava ovaj pretežak period koji je najavio A. Vučić. E, sad, momci i dalje u veselom rapoloženju, nastavljaju da se zezaju i počnu da skandiraju „hoćemo penziju, hoćemo penziju….“. Opet kažem, ako… neka se zezaju. (Ako je nekome od njih palo na pamet nešto u stilu „e, hajde malo da se zezamo i da kao tražimo penziju“, svaka im čast. Ali, ako postoji ijedan promil sumnje da je neko od njih to iole ozbiljno pomislio, ne valja ni za njih, ni za njihove karijere.) Ali nije ovde o njima reč. T. Nikolić se osetio prozvanim, a možda je pomislio i da bi mogao da ispadne duhovit, valjda sa idejom da proba da pokupi neki politički poen i da pokaže da je još uvek politički živ (ko ne zna šta znači oksimoron, ne treba mu bolja definicija – duhoviti T. Nikolić). I odgovori u mikrofon „to vam sleduje, to vam sleduje“. Sad, zamislite da je umesto toga otpevao nešto u stilu „kad po-rastete, kad po-rastete“. Ne bi se obrukao, ima isti broj slogova i uklapa se u ritam. Kakvu bi poruku poslao tim momcima? Prvo, očinsku – bravo momci, jeste vi mangupi, ali sam ja ipak malo veći mangup od vas. Drugo, predsedničku – svaka čast za ovo, ali ima vi tek da radite i da se trudite i da se dokazujete. Obe pedagoške. Takvog predsednika bih voleo da vidim, pedagoga, ne demagoga. Ali nema šanse. (Doduše, onaj prethodni je bio pravi pedagog, u školi, ali njegova ideja spontanosti i političkog marketinga bi se verovatno završila skidanjem u šorc i pozivom momcima da „malo pikamo loptu na maliće“. Što bi bilo još teže gledati.)
Crtica
Istog dana vidim veliki bilbord kojim se narod poziva „na isto mesto“ da se proslavi 20-godišnjica osvajanja titule prvaka u košarci. I setim se kakva je to bila ludnica od radovanja i veselja. Ali odmah mi padne na pamet i da se ta titula koja je došla kao melem na ranu izazvanu sankcijama, krizom i ratovima dogodila samo desetak dana posle zločina u Srebrenici. O kome tada nismo znali skoro ništa, i to ne samo zato što smo bili opčinjeni gledanjem košarke na TV-u. Proslavljamo našu godišnjicu – ako, naša je, donela je mnogo radosti i vratila nas je u centar zbivanja po nečemu dobrom, što nam tada i nije baš išlo od ruke. A ova druga godišnjica – ona je njihova i smeta nam što su se tamo neki setili da bi je trebalo obeležiti nekom rezolucijom. Mi bi radije da se ona zaboravi i nigde ne pominje. A nije da i tamo nismo igrali jednu od vodećih uloga. A naši današnji političari su i tada bili veoma tadašnji političari.
Peščanik.net, 24.06.2015.
SREBRENICA