Crveni alarm

Bila jednom jedna zemlja i u njoj zaraza… Otprilike se ovako Srbija danas odnosi prema kovidu 19. Kao da su desetine umrlih i gotovo deset hiljada zaraženih dnevno najdavnija moguća prošlost. Iako i dalje iz dana u dan umiru desetine bolesnih a zaraženih je više hiljada. Ali, brojevi zaraženih (troduplo) i umrlih (neznatno) u par dana su se smanjili, što je bilo dovoljno da zaraza ode u medijski daleki drugi plan. Još jednom smo pobedili bolest; sve dok nam se opet ne vrati.

Za to vreme, širom sveta pali se crveni alarm. Brojevi zaraženih i umrlih divljaju na sve strane. Izuzev u Japanu, gde su naučnici zaključili da je virus samoga sebe pobedio. Ali, dok iz Japana stižu bajkovito radosne vesti, Britanija i Izrael zatvaraju svoje aerodrome za putnike iz zemalja s juga Afrike. Naime, na jugu Afrike virus je ponovo mutirao a nova varijanta (zove se B.1.1.529) možda ima kapacitet da zaobiđe podignuti imunitet na prethodne sojeve. Toga se, kaže vest, plaše tamošnji naučnici.

Pustimo Britaniju i Izrael i daleku Afriku da potvrde novu varijantu i nose se s njom, da bismo primetili kako je uzbudljivo i u neposrednom okruženju. U Mađarskoj, na primer, gde brojevi takođe divljaju. Šta se to, dođavola, događa: zaraza se obrušila na čitav svet, a Srbija stoji usred svega toga kao zona slobodna od virusa. Dobro, znamo da nije tako, da i ovde još ima virusa, istina od onih starijih sojeva, ali od vrha vlasti naniže svi se ponašaju kao da bolesti više nema.

Oni su se tako ponašali i kada su ovde, praktično do juče, brojevi zaraženih i umrlih bili visoki, ali se barem o zarazi i bolesti razgovaralo, pa se tako, ako već nikako drugačije, slala poruka ljudima da budu oprezni i vode računa o svom zdravlju. Ko je hteo da čuje, čuo je. A sad više nema ni toga. Dnevni bilten bolesti skliznuo je ka središnjim ili poslednjim minutima TV dnevnika. Pa tako ministar prosvete, na primer, spokojno može da najavi kraj polugodišta u propisanom formatu, jer – decu treba oceniti.

Beograd se kiti za kolektivni doček Nove godine. Za slavlje su već unajmljene pevačice. A dok ne dođe Nova godina, deca se kolektivno i organizovano vode na stadion u desetinama hiljada. Moguće je da je i to deo obaveznog dualnog kurikuluma – deca se obrazuju za zanimanje „navijač“ i sve ono što uz to ide. Ako je čitalac bio dokon, pa odgledao utakmicu, mogao je u prenosu čuti kako neki matori konj urla u megafon, a deca ga iz sveg glasa slede i uče da skandiraju/navijaju po nalogu.

Oglasio se i gradonačelnik Beograda da potvrdi kako je posle produženog jesenjeg raspusta baš sad „pravi trenutak“ da deca ponovo krenu u školu. Zašto baš sad? Zar nije to bio prvi septembar? Tada se takođe govorilo kako je situacija idealna da deca krenu u školu. Pa se posle dve nedelje sve raspalo u paramparčad. Po analogiji, do Nove godine bismo mogli da očekujemo nešto slično. Ali, nema razloga da vučemo analogije.

Iskustvo iz protekle bezmalo dve godine s koronom nam kaže da u Srbiju novi talasi zaraze stižu nešto kasnije: prvo brojevi počnu da rastu u većini drugih evropskih zemalja, a onda krenu da divljaju i kod nas. Ako taj obrazac i dalje važi, uskoro bismo mogli da očekujemo da se stvari ovde ponovo pogoršaju. Pri tom, ovaj put bi to pogoršanje moglo da stigne a da se prethodni talas nije sasvim umirio ili povukao. Ovih nekoliko dana s manjim brojevima trebalo bi dakle shvatiti kao svojevrsno zatišje pred novu buru.

I to zatišje iskoristiti da se novi udar zaraze ublaži što je više moguće. Neće se desiti. Kod nas se svaki predah između naleta bolesti koristi da se proglasi pobeda a život vrati u takozvanu normalu. Međutim, već dve godine ništa nije normalno niti može biti. Zdravstveni i obrazovni sistemi su se raspali: leče se samo bolesni od korone, svi ostali su na čekanju; deca sada već gube treću godinu za redom. Ministri nisu tu da upravljaju krizom: njihov glavni zadatak je da kreiraju privid da krize, odnosno zaraze nema.

Naravno, čitalac je u pravu, tako mnogo stvari se događa, ko će još da misli na virus i to sada kada su brojevi mali. Pri tom zaboravlja da su donedavno desetak mrtvih i stotinjak zaraženih bili dovoljni da se ljudi drže zaključani mesecima. I još se pretilo da ovdašnja groblja nisu dovoljno velika da prime sve te mrtve. Pokazalo se, pak, da jesu. Samo je pitanje da li se tome što su nam groblja dovoljno velika treba radovati ili treba očajavati što smo se na konkretnim mrtvima u to uverili.

Zakoni o referendumu i eksproprijaciji, eksplozije na obodu Beograda, odlazak u Rusiju i jeftini gas za čitavih šest meseci – šta je korona u poređenju s tim? Šta su prošli i budući mrtvi od kovida 19 u poređenju s tim? A tek nas čekaju izbori: gde li će se tada denuti korona? Svet praktično drhti pred novim talasom; žitelji Srbije udarili brigu na veselje. A što i da ne udare, kada smo se na svojim mrtvima uverili da su nam groblja ipak dovoljno velika.

Peščanik.net, 26.11.2021.