Cuger

Sećate se onog Vučićevog objašnjenja kako se desilo da hiljade ljudi uplate istovetni iznos naprednjacima za kampanju? „Sedimo nas dvoje, i bude tu i neki treći čovek. Ja ne znam da li je to tako, al’ pretpostavljam – ja kažem: ’a ja hoću da dam 800 evra, ali ja ne mogu da dam 800 evra, dozvoljeno je manje. Evo ti, izvoli novac, molim te, plati za našu stranku’“.

I tako par hiljada puta. Nećemo ponovo objašnjavati da je i ovo što je ispričao, gradeći se neveštim, opis krivičnog dela iz Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Od tada je prošlo 50 meseci, pa se uz svo strpljenje zbog eventualnog sporog ali posvećenog i studioznog rada policije i tužilaštva, može zaključiti da nije bilo istrage. Ili je kvaka u tome što se Vučić ogradio da „ne zna, ali pretpostavlja“, pa su istražni organi odmah konstatovali da je sve to šuplja priča i da treba čuvati resurse za ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, za slučajeve poput onog o kome smo kao paradigmatičnom pisali ovde.

Sudeći po tome, malo je verovatno da će se istražni organi potresti i zbog nove Vučićeve izjave koja bi se nekom neveštom pravnom laiku mogla učiniti kao krivično delo „Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem“.

Predsednik Srbije i predsednik stranke, obećao je „mladima“ još po 100 evra, ukoliko on i njegova partija ne izgube izbore. „Moliću da i u drugoj polovini godine, ukoliko ne izgubimo na izborima u aprilu, moliću ljude da još jedanput pomognemo mladim ljudima“, kaže Vučić.

„Ko drugome nudi, daje, obeća nagradu, poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu glasa ili ne glasa ili da glasa u korist ili protiv određenog lica odnosno predloga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine“, kaže Krivični zakonik.

Srećom, Vučić brine i za tužilaštvo. Ne, nije im obećao po 100 evra, već se ponovo mudrijaški ogradio – on će „moliti“ da se podeli novac. Možda bi se moglo tumačiti i da nije obećao određenom licu.

S druge strane, pomoć je uslovljena pobedom naprednjaka i Vučića na izborima, a „moliti“ da se novac podeli mogao bi i ako ne pobedi, pa nas to već vodi ka sumnji za zloupotrebu službenog položaja, trgovinu uticajem.

U svakom slučaju, ako postoji snažna volja da se ništa ne istražuje, nema sumnje da postoji dovoljno argumenata da ništa i ne treba istraživati. A neko ko za upravljanje javnim novcem nema ama baš nikakve nadležnosti može slobodno da nastavi da kapom i šakom i obećava i deli i da potkupljuje birače iz svih kategorija za koje istraživanja ili slobodne procene pokažu da se kolebaju.

Institucije, uostalom, imaju i lepo izgrađenu praksu opravdanja raznih oblika kršenja zakona – od Drobnjaka u Kukulovcima, do nedavnog Vulinovog promovisanja Vučića na sajtu MUP-a.

Vučićeva izjava, međutim, mogla bi biti zanimljiva ne samo istražnim organima nego i istraživačima u oblasti antropologije, sociologije, psihologije. Prema njegovim rečima i prema njegovom poimanju sveta, morala i univerzalnog sistema vrednosti, mladi ljudi od 18, 19, 20 godina, kojima se deli (čitaj: on deli) novac će „prvi put taj novac osetiti kao svoj, kao nešto što je njihovo, što su zaradili“. Pa to, pazi sad, „rađa dodatnu odgovornost i prema novcu i prema državi i umećeš da poštuješ to što si zaradio“. Neko ciničan bi dodao u zagradi: čitaj: prema Vučiću i SNS-u na izborima 3. aprila, jer ako si zaradio, valjda si nečim zaradio.

Zaludno je, međutim, zgubidanski se baviti pitanjima morala, izgradnje ličnosti, a istovremeno se baviti Vučićem i sistemom vrednosti izniklim iz onoga što on baštini (i uporno pokušava da izbriše, kličući da ne treba gledati u prošlost, već u budućnost, bar kada se radi o njegovoj ličnoj prošlosti, a istovremeno zakopavajući Srbiju u glib lažnih mitova i lažnih heroja iz prošlosti).

Dobro znamo da njegovom sistemu nisu potrebni svesni ljudi koji će raditi za novac, već robovi koji će spuštene glave, bez reči, primati milostinju. I to je demonstrirano nebrojeno puta.

Nije tajna da je i podela te milostinje, kao i gotovo sve što Vučić čini, deo izborne kampanje, očajničke borbe da se zadrži monolitna vlast na svim nivoima. Ta pohlepa za vlašću stvorila mu je, međutim, ozbiljne probleme, mnogo veće nego što mu, za sada, može stvoriti opozicija. Reč je, naravno, o onome što neki označavaju kao „buđenje ekološke svesti“. Zbog širokog bunta izazvanog projektom Jadar/Rio Tinto, Vučićevoj kampanji bilo je potrebno, PR jezikom, dodatno upravljanje krizom.

Ovog puta nije prošla prosta, isprobana, medijska manipulacija – dobri investitor, kamioni, milioni, milijarde, a gde su milijarde investicije, a milioni novca isplaćenog stranim plaćenicima.

Rio Tinto je gurao svoju priču, a Vučić i vučići su nelagodu i otpor koji su se još pre dve i po godine nazirali, ali nisu ugrožavali ni režim ni poslovne dilove, zamajavali uobičajenim obećanjima – gradiće se i fabrika baterija, dovešćemo i proizvođača električnih automobila, zainteresovani Kinezi, fabrika koja je planirana kraj Berlina gradiće se ovde. Pa je rastao i ulog – od 250.000 miliona koje je Rio Tinto već uložio i 200 koje planira, preko Vučićeve mantre „ne samo ‘majning’ nego i ‘refajning’“ i 3,4 milijarde godišnje tokom 56 godina, na kraju se došlo do 19,7 milijardi godišnje od katoda, baterija, automobila, prateće industrije.

„Ne bih vam rekao ništa od ovoga da sa sigurnošću ne možemo da kažemo da veći deo ovoga već imamo u džepu“, poručivao je Vučić. Onaj tužilac sa početka priče mogao bi da se zainteresuje ko šta ima u džepu, rekao bi neko naivan ili neki cinik.

Već gotovo zaboravljena priča o (lokalnom) referendumu o projektu nije ni bila ulog u ovoj partiji, već samo blef. A sada, kada su licitirani toliki iznosi, odigrane neke solidne karte (nema sumnje da je Rio Tinto imao troškove i ulaganja, kako u istraživanja, tako i u otkup imanja), teško je poverovati da su se povukli i jedni i drugi.

Vučić je ulog stalno podizao, što je stvorilo utisak da ON nikako ne može izgubiti ako projekat Jadar opstane. On je ovde kockar koji se povodi prostom matematičkom računicom – ako na ruletu stalno ulažeš na par, sve dok ne dobiješ, duplirajući iznos kada izgubiš, na kraju ćeš, kada par konačno izađe, biti na dobitku. Problem je što u kockarnicama postoji ograničenje uloga i ako ne dobiješ pre nego što duplirajući dosegneš „plafon“, izgubio si sve.

A gde je granica u Srbiji? Ovde pravila postavlja samo Vučić. A da ne bismo primetili da je ono što ulaže naše zdravlje (navikli smo da u odnosima sa drugim investitorima ulaže naš novac iz budžeta ili preko „investitora“ novac za koji se može sumnjati da je bio naš pre nego što se vratio sa proputovanja egzotičnim ostrvima), zaigrao je i za drugim stolom, uloživši svoj život. Tačnije priču da mu je ugrožen život.

Odjednom svi mediji imaju rubriku „Odjeci i reagovanja“, prebrojava se ko je pre poslao telegram kojim osuđuje Atentat i traži da se otkriju Politički Inspiratori, domaći i strani izdajnici&plaćenici koji ciljaju Vučića, porodicu.

Atentat je u zemlji u kojoj je premijer ubijen i u kome je prethodnih decenija izvedeno još niz uspešnih ili neuspešnih atentata i političkih ubistava (Ćuruvija, Drašković, Stambolić…) jaka i opasna karta. Samo što ju je ovaj režim odigrao toliko puta da su joj se sve ivice iskrzale.

Ali ovde više nije stvar u tome da li nešto izgleda verodostojno, da li je nešto istinito. Ovde je reč o zatrpavanju stola novim ulozima – poklonima biračima, neviđenim investicijama, zaverama.

Da se sa kartaških i kockarskih metafora premestimo u svet šaha – igra se brzopotezna partija, cuger, i dok ističu sekunde na satu nije više bitno koliko su potezi dobri i smisleni, samo ih treba odigrati što brže da bi protivniku pala zastavica. A vreme partije je podešeno na 3. april.

Peščanik.net, 25.01.2022.