Cui bono

„It’s like Lenin said: you look for the person who will benefit / Kao što kaže Lenjin: vidi ko će od toga imati koristi“, Dude, The Big Lebowski

U teoriji privredne politike može da se uspostavi odnos simetrije između manje-više svih mera. Ono što se može postići carinama, može se postići subvencijama, promenom kursa ili drugim fiskalnim merama. Takođe, ako se odustane od nekih mera monetarne politike, recimo uvođenjem fiksnog kursa, isti se ciljevi mogu postići fiskalnom politikom ili trgovačkim merama. Ovo je posledica opšte međuzavisnosti privrednih i, uostalom, društvenih odnosa, no to ovde nije važno.

Uzmimo za primer ekološke carine koje se sada uvode u Evropskoj uniji, a verovatno i u Americi. I trebalo bi očekivati i u drugim razvijenim zemljama. Ili drugi primer koji je možda jasniji. Svi imamo korist od Amazonije, da li bi to trebalo da platimo? Time bi mogla da se nadoknadi izgubljena dobit od drugih aktivnosti u toj oblasti. Mogli bismo i da uvedemo carine na proizvode koji bi poremetili ekosistem Amazonije. Slično je i sa carinama na proizvode iz zemalja koje zagađuju i utiču negativno na klimu. Carine bi trebalo da podstaknu ulaganja u čiste tehnologije, što bi isto moglo da se postigne i subvencionisanjem te proizvodnje.

Kada se kaže da bi jedna ili druga mera imala određeni uticaj ili vodila određenoj posledici, podrazumeva se da se ništa drugo neće dogoditi da se neutrališe uticaj te mere. Ovo je najčešće neopravdana pretpostavka. Jer se ekološke carine mogu nadoknaditi iz budžeta zemlje na koju se odnose, a postoje i drugi načini da se ne postigne ono što se želi. Neke posledice novouvedenih carina su autonomne, što će reći da će do njih doći usled prilagođavanja čitavog sistema cena i odnosa ponude i tražnje. Tako da nije izvesno da li će se zaista obezbediti ostvarenje cilja kojem se teži.

Dodatni problem je određivanje nivoa carina. U tom pogledu subvencije su u prednosti. Jer se neposredno utiče na promenu proizvodnje. Tako da se može lakše utvrditi kolika je subvencija potrebna, posebno ukoliko već postoje alternativne čiste tehnologije. Kod carina je to teže jer nije izvesno kako će se, pored ostalog, prilagoditi tržište rada na novouvedene carine. Ukoliko je moguće smanjiti nadnice za iznos carina, željeni se cilj neće postići. A sasvim je moguće da će nastati dodatna šteta. Kod subvencije se može dodati i uslov da je neophodno primeniti novu tehnologiju i ne nuditi manje nadnice. To bi trebalo da bude dovoljno da se s potrebnom preciznošću utvrdi koliko treba da platimo proizvođačima u drugim zemljama da bi oni prešli na čistu tehnologiju i tako doprineli očuvanju javnog dobra koje je čist vazduh, o klimi da i ne govorimo.

Ovde je možda prilika da se nešto kaže o subvencijama. U Srbiji se stranim investitorima pokrivaju neki vidovi tekućih troškova. Pre svega jedan deo nadnica. To je rđavo jer se time rizikuje da se održavaju aktivnosti koje nisu isplative. U slučaju eventualnog subvencionisanja čiste tehnologije, tu se donekle pokrivaju fiksni troškovi. Jer potrebno je zatvoriti staru proizvodnju i započeti novu. Tako da je reč o subvencijama koje su jednokratne, da se tako izrazim. Ovo je u skladu sa činjenicom da se uz proizvod dobija i čistiji vazduh. Tako da se ulaže u javno dobro, zbog čega je sasvim na mestu da to i plate oni koji će disati čist vazduh.

Ovo se carinama ne može tako jednostavno postići. Potrebno bi bilo uvesti neke dodatne mere kako bi se obezbedilo da se ulaganje u čiste tehnologije isplati ako se ne plaćaju carine. Verovatno se očekuje da vlade zemalja na čiji će se izvoz carine odnositi ubrzaju prelazak na čiste tehnologije. Ako je tako, onda je naravno bolje da se dođe do međunarodnog sporazuma kojim se preuzimaju zajedničke obaveze prema čuvanju globalnih javnih dobara kao što su čist vazduh ili klima.

U osnovi svega je načelo da oni koji imaju korist snose i troškove, pojedinačno ili zajednički.

Novi magazin, 25.07.2021.

Peščanik.net, 29.07.2021.