Ćup

Zašto manje razvijene zemlje zapadaju u budžetske probleme? A ne bi trebalo. Zašto ne bi trebalo? Zato što bi prinos na kapital u manje razvijenoj zemlji trebalo da je veći nego u razvijenoj zemlji – jer uz razvijenost ide veći udeo kapitala u odnosu na rad u proizvodnji. Pa bi tamo gde nedostaje kapital i prinos na dodatna ulaganja trebalo da je veći.

Recimo da se poredi prinos na ulaganje u Nemačkoj i u Srbiji ili bilo gde drugde na Balkanu, trebalo bi da se balkanska ulaganja više isplate. I ako bi se ulaganje finansiralo zaduživanjem, trebalo bi da je kamata u razvijenoj zemlji niža od one u manje razvijenoj. Pod uslovom da je rizik isti, a to znači da nema dodatnih troškova zato što, recimo, jedna ili druga ustanova u manje razvijenoj zemlji ne obavlja svoj posao kako bi trebalo.

Usput, ovo je jedan od razloga zašto se kod učlanjenja u Evropsku uniju zahteva usvajanje pravila i propisa koji važe u njoj.

Ukoliko je tako, trebalo bi da manje razvijena zemlja ima brži privredni rast pa ako bi se ulaganja finansirala sredstvima razvijenih privreda trebalo bi da je kamatna stopa niža od stope rasta. A to bi, pod istim uslovima, važilo i za javna ulaganja – ukoliko bi, da ponovim, rizik bio isti ili ne naročito različit. Uzeto sve zajedno, trebalo bi je kamatna stopa po kojoj se zadužuje manje razvijena zemlja – privatno ili javno – niža od stope privrednog rasta. Što za posledicu ima održivost javnih dugova jer dohodak koji se oporezuje raste brže od troškova refinansiranja javnog duga. Pod pretpostavkom da rizik ulaganja i kreditiranja nije veći ili bar ne mnogo veći od onog u razvijenim zemljama. Potrebno je još pomenuti, mada to ovde nije tema, da sa većim ulaganjima ide i smanjenje prinosa i rast zarada od rada – jer rad postaje ređi u odnosu na kapital, a trebalo bi i da bude produktivniji.

Problem su dakle rizici. Ukoliko su oni značajno veći nego u razvijenim ili uopšte drugim zemljama oni će se iskazati u višoj kamatnoj stopi i u manjem obimu ulaganja jer će se isplatiti samo ona preduzeća koja donose veoma visoke prinose. A refinansiranje javnih dugova će biti skupo i može da postane i neodrživo ukoliko se mora uračunati osiguranje od predvidivih i pogotovo od rizika povećane neizvesnosti.

U načelu ovo sve važi i ako se menja monetarni režim u razvijenim zemljama, kao što je sada po svemu sudeći slučaj. Posle dužeg perioda usporenog rasta cena, i zapravo straha od pada cena, poskupljuje zaduživanje kako bi se obuzdala inflacija. Ukoliko se kamatne stope svetskih centralnih banaka nađu negde oko 4 posto, što bi bilo u skladu sa održivim privrednim napretkom, i sa niskom inflacijom od oko 2 posto, onda će dodatno osiguranje od rizika u manje razvijenim zemljama, recimo balkanskim, a koje koriste evro kao rezervni ili stvarni novac, moglo da iznosi još par procentnih poena, a onda bi dodatno zaduživanje moglo da ne bude pokriveno privrednim rastom. A to bi značilo da bi budžet postao dosta tesan, da se tako izrazim.

Još je potrebno dodati da je fiksni kurs jedan način da se smanje rizici ulaganja. Kod toga je najvažnije da se fiskalna politika uskladi sa održivošću fiksnog kursa. Usled čega neretko fiskalna politika postaje sredstvo stabilizacije cena i stoga i izvor rizika kako po kurs tako i po održivost javnih finansija.

Pa budžet više nije ćup, kako je uvideo gospodin Vučić, iz kojeg se dele pare. I zapravo je izvor dodatnih rizika i nestabilnosti. Posebno ukoliko i svi drugi rizici rastu, posebno oni politički.

Ćup ne mora naravno da se razbije, ali može lako da postane ne mali teret.

Novi magazin, 23.08.2022.

Peščanik.net, 26.08.2022.