- Peščanik - https://pescanik.net -

Dalje nećeš moći

Foto: Peščanik

Bilo bi možda bolje da na kraju ovog naslova stoji uzvičnik. Tako bih bar malo podigao ton i sopstvenu odlučnost za neizbežni otpor. Mada je replika, pozajmljena iz filma Ko to tamo peva, podignuta iz mrtvih – življa nego ikada.

Svaka nada da se ne može dalje, gore i besramnije od onoga što je već urađeno gasi se pred otkrićem da je glibovito dno dublje od najgore strepnje. Posle neopozivog otkrića da se više ništa ne mora niti može trpeti, morao bi da sledi pad, lom i konačni raspad svega u čemu se ne može opstati. To neće biti prizor usklađen sa našom pitomošću i krotkošću, ali katarzičan i oslobađajući će svakako biti. Možda jako nasilan, verovatno brutalan ali neizbežan, još jedna surova lekcija iz duge istorije ovčarskog stada koje čuvaju besni psi.

Ovaj uvod, naravno, nije nastao iz akumuliranog autorovog pesimizma. Realno je biti pesimista, zarobljen u opštoj nemoći i nedostatku brige za svoju i sudbinu bližnjih. Beznađe nam nije doneo režim, niti najnoviji srpski plastični Isus, rugobni produkt samoga sebe, nego svako od nas, iz neubedljivog razloga uveren da će bolest proći sama od sebe i da će gubavac jednostavno nestati i raspasti se u urgentnoj sanitarnoj akciji.

Ili da mu jednostavno niko ne može ništa, pa je svaki otpor uzaludan. Ako je tako, onda je udobnije prikloniti se, pevati epove, nositi transparente, klicati i pisati ode. Ionako će kasnije sve biti zaboravljeno, a ponizni će sebi svakako pribaviti atest prvoborca protiv njega. Optimizam bi mogla da donese jedino pobuna.

Sve ljude koji se drže u ličnom otporu i javnom stavu prema zlu održava specifičan bes i sram prema sebi i svemu oko sebe. Nedoumica o poreklu nemoći ima i svoja tumačenja, koja obrazlažu sve osim građanske pospanosti: da li je ona nastala kao endemski rajetizam, ili je došla sa neočekivane strane.

Burne pobune u svetu nastaju zbog simboličnih poskupljenja prevoza, na primer; nas drže melanholični konformizam i socijalni hropac. Mi smo građanski mrtvi, a niko ko je mrtav to ne može da zna. To ne zna ni onaj ko nas drži u agoniji, ali naslućuje životinjskim osetilima, njuši žrtvu koja se ni po koju cenu, ni pred kakvim poniženjima neće pobuniti.

Posle besa i stida izazvanog polusvesnim bunilom, srpsku, a posebno beogradsku palanku zaposeda strah. Moguće je, braćo Srbi, da posle ovoga dođe isti takav, ili još gori. Čemu trošenje poslednjih rezervi energije da ga menjamo? To je osećanje koje nastaje kao posledica nemoći da se postavi dijagnoza socijalne paralize. Strah drži omamljenim i protivnike i podanike proždrljive životinje, jer uskoro dolazi vreme kad će ona progutati sve što postoji, pošto aždaja ima apetite bez mere.

Odakle ovaj dodatni pesimizam, koji je autor ovog teksta podelio sa mnogim buntovnim ljudima? Videli smo reakciju vlasti i vladara na odluku Etičke komisije UB da je Siniša Mali plagijator. Dakle kriminalac, provalnik u tuđe zabrane intelektualne svojine, prevarant povratnik, ministar u vladi. Bez tih odlika ne bi bio dostojan za vrh vlasti.

Bila je to prilika da režim bar malo, makar u jednom času, prihvati čestice ponuđenog etičkog kapitala, koji nikada nije posedovao. Ali, odmah je postalo jasno da zločinačka grupa na vlasti nije projektovana da uzme za sebe ono što će je razoriti. Ako bi se Klika vratila čestitosti koju ne razume, niti poznaje taj pojam, nestala bi u lančanoj reakciji poništavanja svega što je rezultat njihovog etičkog koda. A on se pre svega sastoji u negiranju istine kao principa koji bi im pri svakoj dozi istine doneo smrt od alergije.

Istina da je Mali plagijator, da je Nebojša plagijator, da je Jorgovanka plagijator, da Branko Stefanović krijumčari oružje, istina je da predsednik neprekidno laže, agresivno, histerično, bezobrazno, svuda i o svemu – održavajući crvotočni sistem, koji izvan kapitalne laži ne može da postoji.

Zbog toga je njihov predsednik propustio poslednju priliku da bar jednom kaže istinu: jeste, Mali je plagirao, nije zgodno, žao mi je, ali moraće da ode; jeste, otac ministra policije je koristeći uticaj sina, krijumčario oružje, oštetio Krušik. Tačno je, moji razbojnici su rušili u Hercegovačkoj, Jutka je mamlaz i siledžija a Simonović piroman. Evo, odobravam Zagorki Dolovac da se javi i počne da radi, živa je i zdrava. Tačno je, u medijima koje kontrolišem, hranim čopor besnih dresiranih džukela. Žao mi je Nebojše, bio mi je desna ruka, ali mora da ide. Lično sam spreman da odgovaram za svoja zlikovačka nedela.

Umesto toga, izašao je narajcan pred novinare, braneći svoju kriminalnu građevinu i kriminalce oko sebe, tvrdeći da je odluka o plagijatu politička a da je Branko Stefanović nevin, da nedostojni ministri nisu nedostojni nego najbolji i ostaju gde su bili. Mali može da pocepa doktorat i napiše drugi, to je bar njemu lako, narod je na njegovoj strani. Šta ima rektorat sa doktoratom, ako narod kaže da je taj rad solidan i zreo. Istinski švercer oružja je majka lažnog uzbunjivača Aleksandra Obradovića.

U srpskoj čaršiji postoje bar dve škole mišljenja: po jednoj, nema nam spasa, ovom zlu kraja nema bez sudnjeg dana. I ne može da se učini ništa.

Po drugoj, govna su došla do grla, i još nadolaze. Nema izbora, trpljenju je došao kraj!

Da li?

Nasilje niko nije trpeo beskrajno, čak ni mi odavde. Mislim da je red da se Srđa Popović vrati u Srbiju i pokrene svoju redizajniranu lozinku Otpora i pesnicu za rušenje zločinačkih režima: Gotov je!

Može i ono: Dalje nećeš moći! Ili, „Sad ću da zovem decu!“

Deca su nam otišla odavde, ali nešto mi govori da će se odazvati.

Peščanik.net, 26.11.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)