Najčudnija stvar na paradi povodom Dana pobede u Moskvi ove godine bilo je – odsustvo pobede. Obično su prisutni pobeda nad nacističkom Nemačkom, veliki trijumf iz slavne prošlosti, počast veteranima i slavnim mrtvima, obnova zemlje. Vladimir Putin je u svom govoru pokrio sve elemente komemoracije. Ali ove godine, po prvi put od prvobitne Pobede, ruske trupe otvoreno vode rat protiv potomaka svojih ukrajinskih saboraca, na zemlji čija evokativna toponimija dovodi u pitanje način na koji Rusija tradicionalno predstavlja maj 1945.
Posle govora i vojne parade Putin je kao i obično položio cvet na svaki u nizu granitnih blokova ispred zidina Kremlja, u znak sećanja na gradove heroje koji su pokazali posebnu hrabrost u borbi protiv nacista. Prvi cvet je položio na spomenik herojskom Lenjingradu, svom rodnom gradu. Drugi cvet je, bez oklevanja, položio na spomenik herojskom Kijevu.
Tokom tri decenije posle 1991, za prvobitnu Pobedu nije bilo naročito bitno to što je Rusija prihvatila, ma koliko nevoljno, da je Kijev glavni grad druge države. Ali Putin je napao tu drugu državu, želi da pobedi Kijev, da ga zauzme i, po izmaštanoj konstrukciji ruskih nacionalista, oslobodi. To više nije puki zadatak ostvarenja pobede. Putin sada prvobitnu Pobedu uslovljava pobedom nad Kijevom, a ako je ne ostvari, taj temeljni trenutak, u skladu sa ideološkim okvirima Putinove Rusije, više neće biti Pobeda sa velikim P. Biće to samo jedna od pobeda u svakodnevnom ciklusu istorijskih pobeda i poraza.
Putin je Kijev pomenuo samo jednom, u kontekstu lažne tvrdnje da je Ukrajina, koja se dobrovoljno odrekla sovjetskog nuklearnog oružja 1990-ih, tražila da nabavi novo. Bila je to skraćena, izlizana verzija poznatog i bledog Putinovog opravdanja za napad na Ukrajinu: da se Ukrajina naime spremala da napadne Rusiju.
Uoči Dana pobede naširoko se spekulisalo da li će Putin iskoristiti ovaj trenutak da poveže 1945. i 2022. godinu u veliki čvor martirologije osvećenja oružja, ubrizgavanjem Pobede direktno u sadašnji rat. Verovalo se da će ili naprosto proglasiti pobedu i tvrditi da su ograničeni i nejasni ciljevi ruske „specijalne vojne operacije“ ostvareni – uključujući Krim, Rusija sada kontroliše oko petinu teritorije Ukrajine i pored ubistva na desetine hiljada ljudi uništen je ili oštećen znatan deo njene infrastrukture – ili da će obećati pobedu u bliskoj budućnosti, dozvoliti naciji da operaciju zvanično nazove ratom, mobilisati rezerviste i uvesti privredu u ratni režim rada.
Putin nije učinio ni jedno ni drugo. Nije ponudio ni pobedu u sadašnjosti, ni čvrste izglede za pobedu u bliskoj budućnosti, ne računajući mlitavo „Do pobede!“ na kraju. Opisivao je svet nacizma koji se proteže od Harkova do Aljaske, u kome ukrajinskom republikom upravljaju nacisti, uz podršku američkih vazala poput Francuske, Britanije i Kanade, koji su stoga i sami nacisti, svi pod kontrolom Amerike, takođe obeleženom nacističkom ljagom. Ne samo da nema pobede sada, ni obećanja da će pobede biti, već se pokazalo da ruska ur-Pobeda nad nacistima nije ni bila pobeda.
U isto vreme, ne nazivajući to ratom, Putin je brutalno jasno stavio do znanja da to jeste rat i da ruske trupe u njemu ginu u velikom broju. „Želim što brži oporavak [našim] ranjenim vojnicima i oficirima“, rekao je Putin. „I zahvaljujem se lekarima, bolničarima i osoblju vojnih bolnica na njihovom nesebičnom radu… Vi se borite za svaki život, često pod vatrom, na terenu, ne štedeći sebe“. Prenos parade je završen bizarno, uz široke osmehe izveštača sa Crvenog trga, prikladnih za proslavu davnih slavnih događaja, dok su reči glavnokomandujućeg još uvek odjekivale u ušima slušalaca budeći sumnju da se Pobeda ikada uopšte i dogodila.
Ukrajina je kao svoju poruku povodom 9. maja objavila govor Vladimira Zelenskog snimljenu dok sam korača opustelim Kreščatikom, glavnom saobraćajnicom u centru Kijeva ispresecanom tenkovskim preprekama, uz klavirsku pratnju u pozadini. U mirnodopsko vreme na Kreščatiku se održavaju parade; ovaj bulevar, teško oštećen tokom Drugog svetskog rata, obnovljen je prinudnim radom nemačkih zarobljenika. U poruci Zelenskog putinizam je još jednom identifikovan kao deo Hitlerovog nasleđa. Za razliku od Putina, Zelenski je istakao izvesnost pobede svoje strane u ovom ratu, uz insistiranje na pravu Ukrajine da slavi svoju ulogu u pobedi Sovjetskog Saveza nad nacizmom. Tokom Drugog svetskog rata stradalo je 8 miliona Ukrajinaca. „Na Dan pobede nad nacizmom borimo se za novu pobedu“, rekao je on. „Put je težak, ali sigurni smo da ćemo pobediti“.
Ne treba previše toga učitavati u razlike između ova dva govora, nedorečenog Putinovog i bravuroznog govora Zelenskog. Pa ipak, odsustvo pobede na Putinov Dan pobede i pobednički duh kojim je odisao nastup Zelenskog odražavaju činjenicu da je ratna inicijativa, sa svim strašnim posledicama po obe strane, zasad prešla iz Moskve u Kijev. Obe strane su pod teretom mogućeg razočarenja ishodom, koji bi i jedna i druga mogla da proglasi svojevrsnom pobedom. Nijedna strana još nije postigla sve ono što smatra još uvek mogućim. Pobediće onaj ko prvi delimičnu pobedu proglasi dovoljnom.
Pošto je Putinov početni plan propao – da instalira marionetski režim u Kijevu i stvori niz autonomnih regiona pod kontrolom Rusije u labavoj saveznoj državi – izgleda da je krenuo u osvajanje mogućeg sa namerom da te delove pripoji proširenoj Rusiji po uzoru na Krim, ili da ih podrži kao sebi lojalne ali formalno nezavisne mini-države.
Maksimalistički projekat bi podrazumevao zauzimanje cele južne i istočne Ukrajine, uključujući Harkov, Odesu i velike gradove na Dnjepru: Kijev, Dnjepar i Zaporožje. Ovaj projekat je bar zasad osujećen snagom ukrajinskog otpora, kao i zahvaljujući vojno-obaveštajnim podacima Nato saveza, uglavnom Amerike, i isporukama oružja, goriva, municije i novca sa zapada. Rusija je ili potisnuta ili je napustila teren koji je zauzela i kontrolisala oko Kijeva, Černihiva, Sumija i Mikolajeva. Ona sada pokušava da zauzme ceo Donbas (oblasti Lugansk i Donjeck), ali je njena ofanziva tamo zastala. Još uvek nije slomljen otpor u Marijupolju. Ruske trupe se još nisu ni približile najbolje utvrđenim gradovima pod kontrolom Ukrajine u Donbasu, Kramatorsku i Slavjansku.
Već dva i po meseca Rusija ne uspeva da potisne ukrajinske trupe iz dometa svoje artiljerije iz Donjecka. Selo po selo, ruske snage bivaju potiskivane iz okoline Harkova. Izgleda da su Zaporožje, Mikolajev i Odesa nedostižni za rusku vojsku, rasklimatano čudovište čije kretanje ne ometa samo gubitak ogromnog broja tenkova i oklopnih transportera, već pre svega činjenica da je započela rat sa tako malo vojnika. Prema rečima vojnog analitičara Majkla Kofmana, neki ruski oklopni transporteri su išli u borbu (pre ispaljenog metka) sa samo 3 pešadinca po vozilu, umesto uobičajenih 8.
Ruske i ukrajinske snage sada su sučeljene duž linije fronta koja se proteže na oko 800 kilometara, od brda, reka i šuma na severoistoku, do stepa na jugozapadu. Za Ukrajinu bi bilo jako teško, i politički i iz perspektive još jednog budućeg rata, da prihvati primirje sve dok ne potisne ruske trupe nazad na granicu severno od Harkova i bar do reke Siverski Donjec na istoku. Takođe je teško zamisliti da bi Ukrajina pristala na prekid borbi sve dok se ruske trupe ne povuku, ili ne budu proterane, iz Hersona i drugih gradova koje drže na zapadnoj obali Dnjepra.
Dok kod kuće trpi pritisak još ekstremnijih nacionalista od sebe, Putin bi teško mogao da proglasi pobedu Rusije bez uspostavljanja kontrole nad celim Donbasom, što je zasad prilično udaljen cilj.
Pa ipak, ako se sve to i dogodi, ako Kijev ponovo zauzme Herson, obezbedi Harkov i borbeno povlačenje iz Donbasa, šta onda? Rusija bi ipak zauzimala ogroman deo Ukrajine, uključujući ne samo Donbas i Krim, već i južne delove Zaporoške i Hersonske oblasti. Milioni Ukrajinaca lojalnih Kijevu bili bi prepušteni Moskvi. Desetine hiljada hektara vrhunskog poljoprivrednog zemljišta, hiljade fabrika, najveća nuklearna elektrana u Ukrajini, veći deo njene obale i ušće Dnjepra bili bi pod ruskom kontrolom. Sve je to daleko od uslova koje je Zelenski izneo za početak okončanja rata, da se pitanje statusa Krima odloži na 15 godina, a da se Rusija povuče u one delove Donbasa koje je kontrolisala pre invazije. Ne računajući pritom rusku pomorsku blokadu ukrajinskih luka ili pitanje reparacija.
To znači da je Ukrajina osuđena ne samo da krene u ofanzivu protiv ruske okupacije, već da donese niz teških odluka o tome koliko je razaranja i krvoprolića spremna da podnese i da nanese da bi povratila svoju zemlju. To su odluke u čijem će donošenju učestvovati i njeni zapadni sponzori. U svom govoru povodom Dana pobede Putin je jasno rekao da Donbas već smatra delom Rusije. Postupcima na jugu Ukrajine od prvog dana invazije (rani gubitak Hersona bio je najveći ukrajinski vojni poraz do sada) Rusija je jasno stavila do znanja da namerava da zadrži kontrolu nad gradovima kao što su Herson, Melitopolj i Berdjansk. U školama su ukinuti ukrajinski udžbenici, nastavni planovi i programi. Ukrajinska hrivnja zamenjuje se ruskom rubljom. Žetve pšenice su preusmerene u Rusiju. Ruski provajderi internet usluga, kompanije mobilne telefonije i prefiksi brojeva telefona zamenjuju ukrajinske. Oni koji se tome protive idu u zatvor.
Rat se neće skoro završiti mada ima nade da će uskoro biti prekinut. Govor Zelenskog o pobedi na Dan pobede potiče iz poverenja u vojsku koja je ostvarila izuzetnu odbranu od zapanjujuće nespretnog agresora. Šta će biti kada se uloge zamene? Čitav Putinov argument za rat bio je zasnovan na ideji odbrane Rusije od napada Ukrajine. I mada je u njegovom govoru bilo malo trijumfa, ipak je govorio o odbrani. Ukrajina nije napala Rusiju, ali sada Putin krade Ukrajinu (i Ukrajince) i proglašava je Rusijom. Po ovoj logici, ako se Ukrajina bori da povrati svoju izgubljenu zemlju, ona ipak napada Rusiju. Na srednji rok, Putinova nada u pobedu možda leži ne toliko u prvobitnom činu krađe, koliko u uspešnoj odbrani ukradene zemlje za koju je, obuzet pravedničkim besom, obznanio da mu je sve vreme i pripadala.
London Review of Books, 09.05.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.05.2022.
UKRAJINA