Darmolatovljev sindrom

Rekonstrukcija je skoro završena, a neispunjena obećanja koja su data prilikom konstituisanja prethodne Vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića završila su u recycle binu. U proteklih godinu dana, kultura, obrazovanje kao i situacija u medijima su nazadovali. Slična je situacija i sa borbom protiv organizovanog kriminala, te istragama u vezi sa problematičnim privatizacijama u Srbiji i nerazjašnjenim ubistvima novinara. Rekonstrukcija je iskorišćena kao resetovanje sistema upravljanja koji je u jednom trenutku zabagovao. Sada se sistem polako „podiže“ i ceo posao može da krene ispočetka. Da ne bismo ostali demoralisani ovim neuspešnim poletanjem prethodne Vlade, ovih dana je vicepremijer podneo izveštaj javnosti o čitavom nizu poslova iz njegovog resora, u koje se „debelo zagazilo“, slučajeva koji nisu ostali „netaknuti“, nagovestivši da će istraga o 24 problematične privatizacije „biti završena do kraja godine“, dok će „najmanje jedno, a možda i dva“ ubistva novinara biti razjašnjena. Takođe, ni „gospodinu Šariću“ se ne piše dobro. Međutim, dok ovaj poznati narkobos beži pred moćnom rukom pravde, dotle se drugi gospodin, Ilja Gorjačev, „sprema“ za povratak u svoju matičnu državu, gde je prethodno posejao ekstremističku ideologiju Obraza, uvezenu iz Srbije početkom dvehiljaditih. On je u odsustvu optužen za organizovanje ekstremističke zajednice, formiranje bande, umešanost u ubistva i prodaju oružja. Između ostalog, Gorjačev je umešan i u slučaj ubistva Anastasije Baburove, novinarke Nove gazete. Apelacioni sud u Srbiji bi trebalo da donese konačnu odluku u vezi sa ekstradicijom ovog ekstremiste. Njegovi advokati su se u međuvremenu odlučili na krajnji potez, da zatraže pomoć od Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nadajući se da njihova reč može sprečiti izručenje Gorjačeva ruskom pravosuđu.

Nema sumnje da će stavovi Nikolića i Vučića biti oprečni u odnosu na ruske zahteve. Ipak, najzanimljivije je kočenje ekstradicije Gorjačeva koji je za razliku od njegovog saborca Mihaila Volkova, koji je lociran u Ukrajini, naišao na široko razumevanja u srpskoj sredini. Njegova priča na srbijanskom terenu je više nego znakovita. Prvi put je došao 2002. kao student koji se bavio proučavanjem ustaških zločina u NDH. Međutim, nakon susreta sa Mladenom Obradovićem i njegovim nacionalističkim projektom, odlučuje da preuzme licencu Obraza i pokrene takvu organizaciju u Rusiji. Gorjačev je bio pripadnik militarističke organizacije BORN (Borbena organizacija ruskih nacionalista), koja je ubistvima pokušala da skrene pažnju javnosti na svoj naonacistički program kao i na problem koji ona vidi u društvu. Radilo se o ubistvima liberalnih sudija, novinara i stranaca, pre svega ljudi „kavkaskog porekla“. U svojim akcijama nisu prezali ni od brutalnih dekapitacija, kao što je bio slučaj sa odsecanjem glave Azizova iz Tadžikistana, što je trebalo da posluži kao zastrašujuće upozorenje neruskom stanovništvu. Na udaru su se našli i antifašisti, nad kojima su se mladi ruski neonacisti posebno iživljavali. Poznat je slučaj brutalnog ubistva antifašističkog aktiviste Ilje Džaparidzea, u koga su kolege Gorjačeva ispalile četiri hica iz pištolja i potom mu nanela dvadeset i šest uboda nožem. Kao motiv za ovo ubistvo, navedeni su mržnja i netrpeljivost. S takvom biografijom i pogledom na svet, Gorjačev je u Srbiji dočekan oberučke. On je kao novinar radio intervju sa bivšim ministrom inostranih poslova Vukom Jeremićem, kome zaštita nasilja i brutalnosti (slučaj Miladina Kovačevića) nikada nisu bili strani. Poslanici SRS su februara 2012. lepo ugostili Gorjačeva i njegovu verenicu u Skupštini Srbije. Ostala je grupna fotografija bezbrižnih fašista u blještavom skupštinskom enterijeru. Sa njima je još bio vođa italijanske neofašističke stranke Forca nuova – Roberto Fjore kao i Miodrag Milikić, pripadnik Nacionalnog stroja. Tadićevim demokratima to nije previše smetalo, jer su i sami paktirali sa okorelim desničarima u svojim redovima. Gorjačev je spušten kao lakmus u srpsko društvo.

Sastav advokatskih timova, srpskog i ruskog, naizgled je neočekivan. S jedne strane tu su neizbežni Goran Petronijević, te Dejan Ćasić i Feđa Dimović iz Beogradskog sindikata. Oni se naravno nadaju da Gorjačev nikada neće biti izručen Rusiji. Vredeo bi nam takav kadar na domaćem terenu. S druge strane, zapanjuje ruski advokatski dvojac koji se pojavio u ulozi branilaca Ilje Gorjačeva: Mark Fejgin i Nikolaj Polozov. Oni su javnosti poznati kao zastupnici Pussy Riot. Fejgin i Polozov u slučaju Gorjačev nastupaju sa sličnih pozicija kao i u prethodnom procesu. Za njih se tu radi o politički montiranom procesu. Dok je za srpske advokate Gorjačev izraz vrhunske patriotske vrednosti, za njihove ruske kolege je on „samo političar i ideolog koji se nikakvim nasiljem i krivičnim delima nije bavio“. Iza njega je, međutim, ostao dug i krvav trag, dok je iza javnog protesta grupe Pussy Riot protiv Putinove politike ostalo ćutanje ruskog društva i protokolarno negodovanje intelektualaca iz tzv. slobodnog sveta. Za dve članice benda, Nadeždu Tolikonjikovu i Mariju Aljehinu, usledile su dve teške godine kazne u radnom logoru. Trećoj članici benda, Jekaterini Samucevič, kazna je preinačena u uslovnu. Možda je odluka Samucevičeve da tokom procesa promeni advokate bila presudna. Kontroverzni advokati su na svom tviteru ostavili sledeće poruke povodom slučaja Gorjačev: „Stvar je, razume se, politička, ali mene to nikada nije plašilo“, napisao je Fejgin, dok je Polozov dodao da su „takvi slučajevi za momke koji imaju muda“.  Bilo kako bilo, molitva Fejgina i Polozova sada je upućena Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću. Možda svi oni imaju muda i ne boje se Putina. Takve stvari umeju da fasciniraju budale. Međutim, literatura i dela istinski hrabrih pojedinaca, poput grupe Pussy Riot, uče nas da za velike stvari nisu dovoljna samo muda.

Peščanik.net, 31.08.2013.