Deep Purple

Da vidimo koja se alternativna politika predlaže. Nazovimo je dostojanstvenom politikom ili politikom protiv ucena i poniženja.

Prvi elemenat je neodricanje od upotrebe sile. Jedni kažu da se nijedna zemlja ne odriče upotrebe sile, pa tako ne bi trebalo, ne bi smela u stvari, ni Srbija. Drugi se pitaju ako mogu prištinske vlasti, što ne mogu i srpske? Treći imaju i objašnjenje navodnog beogradskog pacifizma – kvislinška vlast, mentalitet kolonije, prodane duše.

Da bi se videlo koliko je smislena politika sile, potrebno je razmotriti dve stvari: kolikom se silom raspolaže i koji je cilj koji se želi postići? Neki zagovornici ove politike ponavljaju argumente Miloševićevih ideologa i sledbenika, ali čini se da veruju da ta politika ne mora i ovoga puta da dovede do istih rezultata.

Prvo, sugeriše se, dovoljna je pretnja da će se upotrebiti sila, do izvršenja te pretnje neće ni doći. No, da to ne bi bio blef, potrebno je ipak i raspolagati silom, pa računati da bi pretnja sama po sebi mogla da bude dovoljna. Drugo, sila je relativna. Kolikom bi silom trebalo raspolagati da bi pretnja bila dovoljna? Jer, oni nad kojima će se vršiti nasilje ne moraju biti bespomoćni, pa će na silu uzvratiti silom. Treće, ukoliko je odnos snaga neizvestan, pretnja neće biti dovoljna, jer nasilan odgovor može da izgleda kao najmanje rđav, pa će se sila morati upotrebiti.

Oni, dakle, koji zagovaraju politiku sile dužni su da pokažu da bi upotreba sile bila efikasna, dakle da bi srpske vlasti zaista nadjačale suprotnu stranu u eventualnom stvarnom sukobu. Mada, taj put je već pređen, misaono i stvarno, od kraja osamdesetih do 1999. godine.

Upotreba sile, uz to, nema smisla ukoliko je besciljna. Recimo kao bombardovanje i opsada Dubrovnika ili, još gore, Sarajeva. Ili kao kosovska politika poslednjih dvadesetak godina. Šta je politički ishod upotrebe sile? Na primeru Miloševićevog režima na Kosovu lako je videti da je jedno prevladati, a drugo obezbediti legitimnost vlasti, jer to zahteva političku saglasnost onih kojima se vlada. I kasnije, u svim pregovorima sa kosovskim vlastima, srpski predstavnici nisu izašli ni sa jednom političkom ponudom koja bi bar ličila na neki politički sistem koji bi bio legitiman i stabilan, nezavisno od toga da li bi bio prihvatljiv na Kosovu. Danas je situacija ista, jer svi koji se zalažu za to da Kosovo ostane deo Srbije ne kažu kako bi trebalo da izgleda politička integracija Kosova u Srbiju?

Dakle, zagovornici politike sile bi svakako trebalo da kažu sa kojim bi se političkim ciljem sila upotrebila? Jer ako se ne zna cilj, ne može se znati ni da li se raspolaže sa dovoljnom silom da se on postigne.

Iz napisa pojedinih zagovornika kako ne bi trebalo isključiti ni upotrebu sile može se zaključiti da oni i nemaju u vidu neki neposredno politički cilj. Više se govori o tome da je potrebno povratiti samopoštovanje, izgubljeno dostojanstvo, pa i da bi se time izbeglo gubljenje identiteta. Jer, čini se da su svi oni dokonali mudrost da „niko ne poštuje onoga ko ne poštuje samoga sebe“, a ovo samopoštovanje mogu da steknu samo oni koji ne prezaju od upotrebe sile; pacifisti nemaju samopoštovanje, pa ih ni drugi ne poštuju. Tako da se ovo isticanje samopoštovanja vidi u paljenju stranih ambasada, u nasilju nad homoseksualcima i etničkim manjinama, a u najnovijem slučaju u paljenju graničnog prelaza. Svi ti nasilnici sebe zapravo vide kao žrtve, jer bi izgubili identitet, dostojanstvo, samopouzdanje i niz sličnih vrednosti ukoliko ih ne bi nasilno branili, što jače to uverljivije. I zaista, kada se pogleda šta su sve pisali i šta i dalje pišu ugledni srpski intelektualci i političari, svo to siledžijstvo u poslednjih dvadesetak godina jeste, u stvari, takav vid samoodbrane.

Politika se sile, dakle, zagovara kao način da se obezbedi nacionalno samopoštovanje, da se očuva dostojanstvo, da se ne izgubi identitet ili, kako je rekla jedna pesnikinja kada je sve to počinjalo: „Znala bih ja šta bih, da sam muško.“

Drugi elemenat alternativne politike – poznate takođe kao nacionalna, državotvorna i patriotska – takođe je bio veoma popularan pre dvadesetak godina. U njenom propagiranju su se istakli neki poznati ekonomisti, ali još više pisci i pojedini filozofi. Jedan je pisac kritikovao kratkovečnu vladu Ante Markovića kada je video da se prodaje uvozni sir, jer „valjda bar znamo da pravimo sir“. Drugi su dokazivali kako će eksploatatorske privrede Hrvatske i Slovenije propasti ako im se zatvori srpsko tržište i spreči ih se da tu ulažu. Iz toga je sledila preporuka: ako žele da posluju sa Srbijom, moraju da podrže srpsku kosovsku politiku.

I sada se zagovara protekcionizam ili, kako se pre koju godinu zvao, ekonomski nacionalizam, uz iste političke uslove. Vi nama vratite Kosovo, a mi ćemo vama dozvoliti da investirate. U suprotnom, eto vam ostatak sveta pa tamo otvarajte fabrike i gradite infrastrukturu. U najmanju ruku, to bi pogodilo Hrvate i Slovence.

Opet, sve što je potrebno jeste razmotriti efekte takve politike, recimo upravo na samom početku raspada Jugoslavije i potom u svim periodima kada su vladale patriote. Takozvana tranziciona recesija u Sloveniji je trajala između godinu i dve dana, u zavisnosti od periodizacije, a u Hrvatskoj otprilike do stabilizacije 1994, dakle oko četiri godine. Još važnije, u tih prvih nekoliko godina posle raspada Jugoslavije, privreda Srbije je praktično devastirana. Najveći doprinos tome su dali troškovi rata u Bosni i Hercegovini i nezajažljivo ratno profiterstvo, u čemu su učestvovali mnogi osvedočeni patrioti i borci za nacionalnu stvar.

Možda to ne mora tako, možda može politika sa nacionalnim i državnim interesom kao ciljem da ima bolje rezultate. Recimo, kao u periodu od 2004. do 2008, kada je zaista politika ekonomskog nacionalizma bila zvanična ideologija, a o čvrstoj vezi te politike sa kosovskom i da se ne govori. U tom periodu, kada su značajnu ulogu, sada to više nije nepoznato, imali nacionalni lideri i preduzetnici u sprezi sa patriotskom vlašću, dramatično je povećana zaduženost prema inostranstvu. Ne pošto je potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, već pre toga. Istina je da nije bilo ulaganja u industriju i infrastrukturu, što bi sada trebalo da bude uslovljeno podrškom kosovskoj politici, a to što tih ulaganja nije bilo je daleko najveći problem srpske privrede.

Dakle, svi oni koji su za patriotsku privrednu politiku trebalo bi da objasne zašto bi to ovoga puta bilo drukčije i kako bi se patriotizam finansirao? Šta, na primer, ako oni neće da vrate Kosovo kako bi ulagali u srpsku privredu?

Treći elemant alternativne politike jeste delimični odgovor na pitanje na koga se ekonomski i politički osloniti? Na Rusiju i Kinu, glasi najčešći odgovor. Zašto bi, nameće se pitanje, Kina ili Rusija povećale svoje privredne i političke obaveze prema Srbiji? Jedan odgovor, kada se radi o Rusiji, može se naći u skorašnjem pismu srpskih intelektualaca ruskom premijeru Putinu. Tamo se navode najmanje tri razloga: antinacizam (u EU su učlanjene bivše nacističke države koje pomažu šiptarski nacizam; EU je, dakle, neka vrsta nacističke tvorevine); odbrana od NATO falange (antiamerikanizam, dakle); i povratak filozofiji svečoveka (koja bi trebalo da je Putinu poznata, kao i skriveni smisao proročanstva Solženjicina o duhu Minhena). Što se Kine tiče, za sada nema nekog objašnjenja zašto bi ona preuzimala neke veće obaveze na Balkanu i posebno u Srbiji.

Neki drugi zagovornici većeg oslanjanja na Rusiju iznose drukčije formulisane razloge zbog čega bi trebalo samo da Srbija hoće, pa će Rusija da preuzme obavezu da ispuni srpske ekonomske i političke ciljeve, ali se oni na jedan ili drugi način svode na navedena tri. Njima se, međutim, ruske vlasti ne rukovode ni kada ulažu veto na jedan ili drugi predlog odluke Saveta bezbednosti o Kosovu, ali za više od toga spremnosti, koliko se može zaključiti iz ruske spoljne politike, čime god da se misli da se ona rukovodi, nikako nema.

I u ovom slučaju može se učiti iz iskustva. Dovoljno je čitati šta se sve očekivalo od, najpre, Sovjetskog saveza, a potom od Rusije pre dvadeset ili dvadeset i pet godina. Zapravo, verovatno najveća zabluda možda više ideologa i sledbenika Miloševića nego njega samog bila je uverenost da je Sovjetski savez stabilan i da su njegovi globalni interesi identični sa ruskim, a potom, pošto Sovjetskog saveza više nije bilo, da će obnovljena ruska država težiti da kao i Sovjetski savez dominira Evropom, da se suprotstavlja Americi i da neće pasti u iskušenje da prihvati kapitalizam. Možda zato što je omiljena muzička grupa budućih vlastodržaca Rusije bila i ostala Deep Purple.

Dakle, srpski bi intelektualci možda videli rešenje u tome da Srbija postane, kako se to kaže, zemlja klijent Rusije, ali nedostaje obrazloženje razloga zbog kojih bi Rusija bila spremna da tu odgovornost preuzme?

Tako za sada izgleda altenativna politika dostojanstva i samopoštovanja. Iz nekog razloga njeni autori misle da je tako vidi i narod, a posebno glasači, koji nemaju posla, nemaju para, nemaju perspektivu i, u suštini, nemaju ni zemlju ni državu zahvaljujući nacionalistima i patriotima.

 
Peščanik.net, 19.08.2011.