Déjà vu

Da, bilo je baš to. Za početak, čisto likovno. Isti uredan razdeljak, pažljivo začešljana arijevski visoko podšišana kosa, bezbojne oči iza naočara, prazan pogled, čvrsto stisnuta tanka usta čiji jedan kraj (ne znam da li isti) vidno pada nadole. Danas ministar pravde (i državne uprave) Nikola Selaković, pre tridesetak godina – Oliver Antić, savetnik predsednika Republike. Obojica, asistenti Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u njihovim realnim vremenima.

Ali ne samo likovno. Isto nadmeno držanje prema onima koji se smatraju nižim (a, to su, kad je Selaković u pitanju, svi učesnici Utiska nedelje od 20.01.2013, izuzev Našijenca – jer nisu funkcioneri, nego samo građani), isto ponizno držanje prema mitskim silama glavnog političkog toka – doduše sa različitim ideološkim predznakom, ali kod obojice – nesumnjivo vladajućim. U Antićevom slučaju, sa boljševičkim ganjanjem profesora Pravnog fakulteta zbog nacionalizma još u njegovim studentskim danima, u Selakovićevom, sa besprizornim izjednačavanjem Naših i nevladinih organizacija za ljudska prava, povodom spiskova. Nije bitno što jedni prave crne spiskove za nasilje, a drugi se protiv njih bore i potpisuju svoj protest. U Selakovićevoj vizuri – svi su isti – em NGO, em sastavljači spiskova. U Antićevoj – neprijatelj je onaj za koga vladalac kaže da je neprijatelj, pa je društveno poželjno locirati ga i ganjati. Ideološki predznak – nije bitan – nacionalizam, boljševizam, fašizam. Sve će to pokriti državna sila i moć, a kad njih dvojicu slušate – navodna vladavina prava kroz navodnu pravnu jednakost.

Ima toga još. Naročito gotovo podudarnih biografskih detalja. Antić je još od asistentskih dana pokazivao naviku neovlašćenog raspolaganja stvarima svojih studenata. Neposredno svedočim da je njegova reakcija na studentsko neznanje (među ostalim) bilo bacanje indeksa oborenog studenta u korpu za otpatke. Da bi ga izvadio odatle, student se morao pokorno saviti pred težinom svog ispitnog poraza. I pred asistentom tadašnjim. Selaković ne spori da je studentkinji oduzeo flašicu hrvatske Jane i bacio je u korpu za otpatke.

Ima toga još. Tj. biografsko-političkih detalja koji govore ne samo o ponižavanju slabijih, već o poniznosti prema jakima i velikima. Naročito je ilustrativan jedan od Antićevih istupa 2008. godine, tada kao visoko pozicioniranog člana Srpske radikalne stranke, na Poligrafu B92. Prikazujući izvesne tadašnje novine radikalske vizije politike, naročito spoljne, Antić je ustvrdio kako radikali razumeju da ne mogu („zbog Kosova“) uvesti sankcije velikim silama, kao što su Amerika i Engleska, ali da to mogu i treba da učine kad su u pitanju „trećerazredne zemlje“, u koje je svrstao Sloveniju. Sa druge strane, savremeni Selaković, koji kao rani (Selaković) nije mogao da trpi javnu upotrebu hrvatske kisele vode, oduševljeno-ponizno prima pomoć EU za rekonstrukciju ojađenog srpskog pravosuđa, koja je vredna stotine miliona bočica Jane. Zato što ta pomoć dolazi od velikih i jakih, štaviše, jako velikih.

Nije li u pitanju, u oba slučaja, Adornova autoritarna ličnost? Uverena sam da jeste. Pojam autoritarne ličnosti obuhvata niz karakteristika koje predodređuju nečiji potencijal za fašističke i antidemokratske sklonosti i ponašanja. Prema Adornu, bitne osobine autoritarne ličnosti, među ostalima, jesu: netolerancija prema svemu što se ne smatra „normalnim“ (a „normalnost“ autoritarna ličnost definiše u okvirima sopstvene religije, rase, percepcije istorije, nacionalne pripadnosti, kulture, jezika); cinizam i destruktivnost; sklonost ka sujeverju i folklornoj interpretaciji istorije; prihvatanje stereotipa u pogledu manjina, žena, gej zajednica. Iz toga sledi isključivost – ili je određeni put apsolutno ispravan (njihov put) ili je sasvim pogrešan (put drugog). Taj put se kreće linijom autoritarno potčinjavanje – autoritarna agresija. (O psihološkim korenima autoritarne ličnosti, up. T. W. Adorno, Totalitarian Personality, 1950). Slikovit psihološki profil autoritarne ličnosti sažet je u Adornovoj slici bicikliste koji se ponizno saginje od struka nagore (prema moćnima), a gazi od struka nadole (slabe i nemoćne). Učenje o autoritarnoj ličnosti poslužilo je kao osnova za izradu F-skale (Altemajer). F – u ovoj skali označava fašizam. Skala predstavlja relativno precizan instumentarijum za merenje prijemčivosti za fašističke ideje. Nije bilo prilike da se njome vrednuju Antić i Selaković. Nema mnogo sumnje – obojica bi se visoko popeli.

Ali, ima toga još. Ostavljam, međutim, Antića po strani, jer su ga i njegovi (makar formalno) tamo ostavili – da ostvaruje kako zna i ume personalnu uniju između dinastije i republike, da deli dekoracije, izdaje pomilovanja.

Da ima razlika – ima. Antić, uprkos tome što je još kao student bio pesnica avangarde radničke klase, u samoupravnom socijalizmu nikako nije mogao postati ministar pravde. Selaković kao avangarda patriotske mržnje prema drugom sa bezbedne udaljenosti, a prema svakom slabijem, sa bilo koje – u savremenoj Srbiji je to postao. Baš kao njegova prethodnica Malović – služeći bezrezervno svome uzoru.

Šta je, međutim, sa suštinom Selakovićevog resora, tj. sa pravosuđem, tj. sa “reformom reforme”? Takoreći – ništa. Sajt Ministarstva pravde (i državne uprave) pokazuje istrajan kontinuitet sa Malovićkinim vremenima – spolja gladac, iznutra čak ni jadac.

Idemo redom.

Zakonodavstvo. Prema dokumentu koji nosi naziv Partners’ forum, a taj je održan u Beogradu 15. novembra 2012. godine (predstavljen na sajtu Ministarstva pravde na engleskom jeziku, i to latinicom), a na osnovu koga je EU donirala preko 170 miliona eura, trebalo je da do kraja 2012. godine budu usvojene izmene i dopune: Zakona o organizaciji sudova, Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Zakona o područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava, Zakona o parničnom postupku, Zakonika o krivičnom postupku, Krivičnog zakonika i Zakona o vanparničnom postupku. Od svih ovih, usvojene su samo izmene i dopune Krivičnog zakonika. Zakon o organizaciji sudova i Zakon o javnim tužilaštvima dopunjeni su samo sa po jednim članom koji se odnose na sudije i tužioce izabrane na period od tri godine. Svi ostali zakoni čije je usvajanje bilo planirano do kraja 2012, uključujući i ova dva poslednja, dotrajavaju svoje virtuelne živote bilo kao nacrti, a u velikoj većini tek kao radne verzije, objavljene na sajtu Ministarstva od sredine oktobra do kraja decembra 2012. godine. Putem ovog sajta javnost je bila pozvana da se, u nekom vidu elektronske rasprave, uključi tako što bi komentarisala objavljene radne verzije ili nacrte. Rokovi za ovu vrstu debate su prošli, kakvi su njeni rezultati – ne vidi se. Čak ni ponos i dika novog ministra – izmene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, kojim je trebalo otkloniti jedan od teških promašaja tzv. reforme pravosuđa – kojom je bez opravdanja redukovan ukupan broj osnovnih sudova samo na 34 – nije još dopro do skupštinske procedure.

Sudije i javni tužioci vraćeni na posao odlukom Ustavnog suda. Ustavni sud je svojim odlukama U-534/2011 i U-413/2012 usvojio žalbe neizabranih sudija i tužilaca, utvrdio da Visoki savet sudstva (VSS) nije oborio pretpostavke dostojnosti, stručnosti i osposobljenosti sudija i tužilaca koji su se žalili, poništio odluke VSS i naredio mu da izvrši izbor sudija odnosno tužilaca u sudove ili tužilaštva odgovarajuće vrste i stepena. Visoki savet sudstva je, pod predsedavanjem Mirjane Ivić, zamenice predsednice VSS, putem tri svoje odluke – 18.09, 13.09, i 03.12.2012, izabrao 556 sudija, a Državno veće tužilaca – 62 zamenika javnih tužilaca. Ustavni sud je svoje odluke obrazložio (kako – to nije predmet ovog teksta). Međutim, VSS je, doslovce sledeći praksu koju je uspostavila njegova odsutna predsednica, doneo odluke o izboru sudija i tužilaca, ponovo bez ikakvog obrazloženja. Svim ovim sednicama, prisustvovao je ministar Selaković, kao član VSS po funkciji. U čemu se sastoji promena prakse Visokog saveta, posle promene vlasti u Srbiji – iz ovih odluka se ne vidi. Zapravo, vidi se – promene nema, izuzev što sednicama ne predsedava predsednica Mesarović, već njena zamenica. Sve odluke su donesene jednoglasno, ponavljam bez obrazloženja. Ministar se nije protivio. Ukupan broj sudija i tužilaca u Srbiji je još uvek enigma. Na sajtu VSS objavljene su odluke kojima se planirani broj sudija povećava, ali nije jasno u odnosu na koji prvobitni broj. Sve te brojke su rasute po različitim vrstama i stepenima sudova i tužilaštava. Uverena sam da ministar Selaković ne bi umeo “iz glave” da kaže koliko sudija Srbija treba da ima, ni koliko ih zapravo ima. Dakako, u svoj toj transparentnosti, nema podataka koliko je sudija odista počelo da radi u sudovima u koje su raspoređeni.

Da li su neke sudije razrešene? Iako smo od predsednika Odbora za pravosuđe u izjavama datim za medije, mogli čuti da će sudije i tužioci koji su u međuvremenu bili pravnosnažno osuđeni za krivična dela, biti razrešeni, te štaviše da su odgovarajući postupci započeli, ni na sajtu Ministarstva pravde ni na sajtu Visokog saveta – o tome nema nijedne jedine odluke. Samo postoji najava pojačanog rada disciplinskog tužioca u budućnosti, jer mu se smanjuje norma u sudu u kome sudi. Na sajtu Državnog veća tužilaca – čak ni toliko.

Predsednici sudova i predsednica Vrhovnog kasacionog suda. Ustavni sud je u odluci U-733/2012 utvrdio neustavnost jedne odredbe Zakona o sudijama, tj. nesaglasnost te odredbe sa Ustavom. Naime, iz zakonske odredbe izostala je ustavna obaveza da se predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira uz prethodno dato mišljenje Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Kako je aktuelna predsednica Mesarović bila izabrana pre konstiusanja Vrhovnog kasacionog suda, to ovog mišljenja nije bilo. Pod oznakom V R L O  H I T N O, ministar pravde Selaković traži najpre brzo zasedanje VSS, a potom i Narodne skupštine, kako bi se odluka o izboru Mesarović, stavila van snage. Sve je upregnuto što je moglo biti – od Ustavnog suda, preko ministra do Narodne skupštine. Ustavni sud nije bilo nužno uplitati – razloga za razrešenje Nate Mesarović sa mesta predsednice Vrhovnog kasacionog suda, kao i sa položaja sudije, bilo je – i te kako. Ali, to ne bi bilo u skladu sa poimanjem vladavine prava ministra Selakovića i bekstvom od odgovornosti jedne autoritarne ličnosti. Najbolje će biti (naročito za njega) da se, na zahtev kolektiva kojem odano pripada – Srpske napredne stranke – u skladu sa principom tako visoke nezavisnosti suda – najpre upregne Ustavni sud, a sve ostalo je tobože samo tehnika i ordinarno izvršenje visoke naredbe visoke sudske instance. Doduše, relativno je (o)lako pristao na odbijanje Nate Mesarović da se sednica VSS zakaže pre nego što joj vreme dođe, valjda u skladu sa krilaticom šefa države da ništa nije ispregovarano dok se o svemu ne ispregovara. A, Mesarović nikad nije oskudevala u vanpravnoj argumentaciji. Što se ostalih v.f. (vršilaca funkcije!) predsednika sudova tiče, oni su još uvek v.f. Štaviše, najavljuje se opet izbor novih vefeova, iako su svi rokovi za izbor predsednika sudova odavno prošli. Navodno – ne mogu se birati predsednici dok se sve sudije ne reintegrišu. Pa čemu onda novi v.f? Onome čemu, po mišljenju političara, oni i treba da služe – transmisiji izvršne vlasti u sudove i to na kratkom lancu.

U okviru sopstvenog resora Selaković je, posle gotovo sedam meseci, na nuli, kako je i započeo. Pravosuđe je i dalje u haotičnom stanju dostojnom glavnih „reformatora“ iz proteklog mandata – Malović, Mesarović, Ristić + Ustavni sud. Selaković, ni kao ministar, ni kao član VSS još nije učinio ništa da taj haos smanji. Ali, po vizitama haškim sužnjima – on se patriotski kotira više nego ijedan ministar pravde involviranih državica. Na F-skali, veoma, veoma visoko. Gotovo tako kao njegov očigledni uzor. Da li je, ipak, ovo resorno nečinjenje pripisivao samo autoritarnosti jednog od glavnih aktera? Ili postoji ipak nekakav master plan? Na primer, da se Srbija približi, pa kako-tako i ušunja u EU – a onda se može govoriti ono što se stvarno misli, umesto uzdržanog, utišanog, gotovo propovedničkog tona. Pritrpimo se, a kad nas prime, odgajićemo srpsku Zlatnu zoru, razvićemo zastavu srpskog Jobika, objavljivaćemo spiskove sve raspojasanije, u nadi, donekle opravdanoj, da Evropa polako zaboravlja da je nastala na ideji antifašizma i posleratnog pomirenja. Selaković, međutim, nije izdržao. U Utisku nedelje progovorio je svojim pravim F-glasom. Držeći da će mu se oprostiti sve, pa i eventualno krivično gonjenje, kao što je njegovom uzoru oprošteno u korupcionaškoj aferi Indeks kragujevačkog Pravnog fakulteta, i to u mandatu prethodne vlasti.

Peščanik.net, 22.01.2013.