U maju 2016. godine Vesna Pešić je na Peščaniku objavila tekst pod naslovom „Dosoljavanje“, u kome je iznela oštre ocene o ulozi tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića, o rušenju u Savamali i o izostanku reagovanja policije na taj vandalski akt. Ministar je osetio bol u duši i podneo je tužbu za naknadu štete protiv Pešić, protiv urednica Peščanika, Svetlane Lukić i Svetlane Vuković, kao i samog Peščanika. Deo teksta zbog kojih je ministar zatražio naknadu štete zbog duševnog bola često je navođen u ovom dugotrajnom parničnom postupku, a i u napisima povodom njega. Valja ga ponovo citirati, uglavnom iz razloga vaspitnog karaktera, da bi se aktuelni obesni funkcioneri podsetili da u Srbiji postoji pravni poredak koji ih ne štiti od kritike, ma kako ona oštra bila. Ni jednog jedinog, pa ni onog jedinog.
Javni funkcioneri su dužni da trpe kritiku, ma kako šokantnim i uvredljivim rečnikom ona bila iznesena. Jer oni imaju moć da utiču na svakodnevni život građana i da usmeravaju društvo u određenom pravcu. Njihova dužnost da trpe štiti slobodu misli i izražavanja i slobodu informisanja. Sa druge strane, građani koji niti su funkcioneri niti učesnici u javnom životu nisu dužni da trpe razuzdani i uvredljivi jezik političara. Naši građani, u tom pogledu, pokazuju istrajnu trpeljivost i trpe ono što nisu dužni.
Evo citata iz „Dosoljavanja“:
„Jedino je glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva. Do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji. Možda zato što se on uvek pojavljuje posle Vučića da ’zapuši’ preostale rupe. I kakve bisere je prosuo ovoga puta? Izjavio je da je ’spin’ to što je glavna vest u Srbiji rušenje tri nelegalna objekta u Savamali. Baš samo tri objekta? A videsmo onu gomilu šuta koju bageri danima uklanjaju, a i rušenje je trajalo celu noć. Ministar je mudro dodao da rušenje na takav način ne sme da se dešava, ali i kad se desi, nikako ne treba da bude glavna vest u Srbiji. Nego valjda treba da bude sporedna, ili da je i nema kao vesti da maskirani ljudi noću nelegalno ruše centar grada i vrše sijaset krivičnih dela. Jeste mu to mnogo glupo, ali ovo što sledi je najgluplje. Na pitanje novinarke zašto policija nije reagovala kada su je unesrećeni čuvari i vlasnici objekata u Savamali obavestili šta se dešava, on je rekao da policija nije smela da reaguje jer nije dozvoljeno ugrožavati živote policajaca! Mogla je, kaže ministar, da ih ubije električna struja iz porušenih objekata. I eto šta je ispalo – policija služi tome da čuva policiju!“
Prošlo je deset godina od podnošenja ove ministarske tužbe. Ujedno isto toliko traje pervertiranje pravosuđa Srbije iz čuvara prava građana u botove vladajuće kriminalizovane političke elite, nouveau riche, novoobogaćenih nosilaca vlasti i njima bliskih, koji se ne libe isticanja simbola stečenog novca, a još manje omalovažavanja građana.
Ipak, sve dok ova perverzija traje, Srbija ima normativni poredak koji poštuje pravo građana na kritiku vlasti. Taj poredak se, međutim, ili ne primenjuje ili je njegova primena šićardžijska, kompromiserska ili neretko čista zloupotreba prava. Trebalo je da interveniše Evropski sud za ljudska prava da bi se srpsko pravosuđe odvažilo da primeni srpsko pravo onako kako glasi. O tome sam detaljnije pisala u tekstu pod naslovom „Pravda koja je ipak stigla“, objavljenom na sajtu Peščanika 19. januara 2026. godine. To je zaista bila pravda koja nije ostavila previše prostora Vrhovnom sudu da primeni pravo i da u celosti odbije tužbeni zahtev bivšeg ministra. I to povodom revizije koju je taj isti sud je najpre odbacio kao nedopuštenu, a u najnovijoj presudi, proglasio blagovremenom i dopuštenom.
U vreme kad je ministar podneo tužbu, navršilo se 40 godina od kada su ustanovljeni bitni principi o pravu na kritiku vlasti. Potrebno je da se ta kritika odnosi na događaj ili pitanje od javnog interesa, da se upućuje nosiocu vlasti, dakle javnom funkcioneru, kao i da se utvrdi da li se u kritici radi o činjeničnoj tvrdnji ili o vrednosnoj oceni. Manir kritike može biti i žestoko provokativan, štaviše i uvredljiv.
Od prve pravne stvari koja se bavila pitanjem odnosa slobode izražavanja i ograničenja te slobode čuvanjem ugleda drugih (Handyside protiv UK), prošlo je danas jubilarnih pedeset godina, u kojima je Evropski sud za ljudska prava istrajno čuvao slobodu izražavanja kao primarnu vrednost, makar ta sloboda bila manifestovana tako što se mišljenja izražavaju jakim, čak preteranim rečnikom, ili tako što povređuju, šokiraju ili uznemiravaju (videti „Ministarska parnica“, Peščanik, 20.10.2016).
Najzad, posle pola veka, Vrhovni sud Srbije zauzima isti stav, poštujući zakonodavstvo Srbije i sam Ustav.
Centralna zakonska odredba sadržana je u članu 8 Zakona o javnom informisanju i medijima, a glasi:
„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“
Vrhovni sud Srbije je u svojoj novoj presudi po tužbi bivšeg ministra primenio pravo u svim pitanjima od značaja za slobodu govora.
Za pitanja od javnog interesa: „Нема сумње да се ради о догађају за који је јавност легитимно заинтересована, о догађају који привлачи пажњу јавности јер се тиче добробити грађана и живота друштвене заједнице. Ово зато што се ради о догађају који је проузроковао многа питања која изазавају значајне контроверзе, која су важна са друштвеног аспекта и укључују проблем за који је јавност имала посебан интерес да буде обавештена.“
O razgraničenju činjeničnih tvrdnji i vrednosnih sudova: „У контексту слободе изражавања треба правити разлику између изјаве о чињеницама и вредносних судова. Постојање чињеница се може доказивати, док се истинитост вредносних судова не може доказивати. У објављеном тексту су изнети вредносни судови ауторке, првотужене.“
O maniru (žestini) iznošenja vrednosnih sudova: „Вредносни судови могу бити безопасни, безначајни, неутрални, они који не вређају, али могу бити и оштри, они који вређају, шокирају или узнемиравају.“
O smislu i cilju slobode izražavanja povodom delovanja javnih funkcionera: „То је у складу са захтевима плурализма, толеранције и широкогрудости без којих нема демократског друштва. У том контексту тужилац као политичар и функционер који јавно иступа, морао је имати већи степен толеранције у односу на критику која је за њега негативна. Тим пре, што у самом тексту аутор не износи вредносне судове у односу на тужиоца као приватну личност, већ као на јавну личност, на функционера, односно министра полиције.
Нижестепени судови су своје одлуке засновали на употреби израза „Министру Стефановићу је поверена улога да испадне најглупљи“ и „Глупост министра је ненадмашна“, али су ови изрази извучени из чланка који треба посматрати као целину. Слобода изражавања дозвољава извесно претеривање, дозвољава провокацију, па и неумерене изјаве. Мишљење првотужене као ауторке чланка јесте изнето провокативно, користећи језик који би могао да се сматра подсмешљивим, па и увредљивим, али је одражавало субјективну процену првотужене о поступцима и изјавама тужиоца, с обзиром да је и сам текст настао као реакција на изјаву и интервју који је тужилац дао у својству министра у вези са спорним догађајем у Савамали.
С обзиром на све ове околности, критички став који је изнет у објављеном тексту јесте од значаја за демократско друштво, јер се тиче догађаја који се одвијао у спорним околностима, да полиција није реаговала, а разлоге нереаговања тужилац је у својству министра изнео у интервјуу (небезбедност самих припадника органа унутрашњих послова). Интервју је био повод за критички текст ауторке, првотужене која је у њему изнела своје вредносне судове.
Имајући у виду све наведено, не постоји ниједан разлог да се ограничи слобода изражавања. Дакле, ради се о изјавама које доприносе расправи од јавног интереса, о тужиоцу који је не само јавна и политичка личност, већ је био и функционер надлежан за послове одржавања јавног реда и мира, за послове значајне у вези са спорним догађајем, у чланку су изнети вредносни судови који се не могу доказивати и исти је реакција на изјаве министра дате у вези са овим догађајем. Ауторка јесте реаговала са извесном оштрином, али је тиме исказала свој негативан став према изјави, односно интервјуу тужиоца у вези са догађајем који је био битан за интерес јавности.“
Da, posle pedeset godina istrajnog tumačenja obaveze trpljenja javnih funkcionera, Sud je primenio pravo. A moglo je i ranije, nije ova parnica smela trajati neumereno dugo, čitavu deceniju. Ova presuda jeste pobeda slobode govora, istrajno branjene i uspešno odbranjene. Sve sudije koje su sudile u prvom i drugom stepenu znale su (morale su znati) da treba da presude onako kako je na kraju presudio Vrhovni sud. No iako je konačna presuda zasnovana na pravu i na odbrani onog što osećamo kao pravdu, ostaje da lebdi pitanje da li bi presuda bila ovakva i da li bi uopšte bila doneta da je Nebojša Stefanović i danas ono što je bio onda kad je podneo tužbu.
U ovom vremenu prisustvujemo opakom pokušaju da se žrtve zvučnog napada 15. marta prošle godine preobraze u vinovnike krivičnog dela, navodno izvedenog organizovanom masovnom simulacijom. Teza sveobuhvatnog Višeg javnog tužilaštva jeste da niko iz vlasti nije upotrebio zvučno oružje, već da su studenti na nekom plenumu odlučili da izmisle upotrebu zvučnog topa, da obuče hiljade građana kako da se obruše po ulicama, da organizuju njihovo javljanje zdravstvenim ustanovama, da podstaknu lekare da daju lažne dijagnoze. Zamenik javnog tužioca Marković daje javne izjave o tome kako istražuje krivično delo napada na ustavno uređenje. Ne haje (ne daje pet para) kako misli da dokaže nameru niti pozivanje na upotrebu sile, što su zakonski bitna obeležja ovog krivičnog dela. Predistražne radnje preduzima policijsko odeljenje za terorizam. Javni funkcioner, tužilac Marković javno u medijima sumnjiči (bez osnova sumnje) hiljade građana ove zemlje za napad na ustavno uređenje, bezobzirno trošeći vreme, državni aparat i novac kojim se plaćaju policija, tužioci i bezbednosne službe, znajući (morajući da zna) da do presude neće stići.
Nažalost, u našem pravnom poretku ne postoji popularna tužba građana protiv javnih funkcionera koji o njima iznose uvredljive vrednosne sudove. Dok građani prema javnim funkcionerima imaju pravo na takve sudove, javni funkcioneri nemaju analogna prava. Naprotiv, imaju obavezu trpljenja. No iako nema popularne tužbe, ipak ima organizacija koje su od vlasti označene kao „blokaderske“ i „terorističke“. Pa, da probamo parničnim tužbama, kao što je probao bivši ministar? Da probamo da primenimo stavove Vrhovnog suda na naše građansko pravo da ne trpimo, zato što nismo dužni, uvrede i klevetničke tvrdnje vlasti? Ibi ius, ubi remedium. Kad postoji pravo, postoji i pravno sredstvo.
Sloboda govora – da. Dužnost trpljenja uvreda – ne.
Peščanik.net, 03.07.2026.
Srodni linkovi:
Vesna Rakić Vodinelić – Pravda koja je ipak stigla
Vesna Rakić-Vodinelić – Ministarska parnica
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- „Dosoljavanje“ je legalno i legitimno! - 03/07/2026
- „Teroristički“ flash mob - 23/06/2026
- Macut (opet) ćuti - 18/04/2026
