Jedna od nesumnjivih prednosti Trumpovih mitinga je to što ne moramo da sedimo ispred televizora i gledamo rijaliti. Zvezda je na podijumu, uživo pred nama, možemo kamenom da se bacimo na nju, okružena gomilom od 20.000 ljudi koji su stekli status vernih fanova ili oduševljenih preobraćenika. Moglo se predvideti da Trumpova kampanja neće ustuknuti pred pandemijom. Bez pauze je nastavio da na masovnim okupljanjima bodri svoju bazu koja ga je verno pratila tokom svih zaokreta u njegovom haotičnom mandatu. U nedelju, dva dana pre izbora, održao je mitinge u Mičigenu, Ajovi, Severnoj Karolini, Džordžiji i Floridi – modernu verziju ture kakvom je Harry Truman 1948. pokazao političku srčanost u borbi protiv favorita Thomasa R. Deweya, koga je na kraju pobedio. Deweyev pandan 2020. bila je pasivna, oprezna, uzdržana kampanja Joea Bidena, koji je s maskom na licu ličio na nekog deku koji nam se smeši iz svog udobnog podruma. Bidenovu mentalnu slabost su isticali i Trump i Bidenove nervozne pristalice i zaista, nasuprot Trumpovoj dinamici bradavičaste svinje, jurnjavi kroz bezbroj uvreda i anegdota s voditeljima, bivši potpredsednik je izgledao kao rekonvalescent.
Možda nikad nećemo saznati zašto se kampanja Biden-Harris ponašala kao da je njihova pobeda unapred rešena stvar: u svakom slučaju, bila je to operacija zbijenih redova koja verovatno neće uroditi uobičajenom gomilom memoara. Moglo nam se učiniti da je Kamala Harris pokvarila svoje izglede torpedom kojim je pokušala da potopi Bajdenovu kandidaturu tokom prvih dana unutarpartijskih izbora. Biden možda nije rasista, priznala je, ali je nekada bio protiv toga da školski autobusi prevoze crne učenike u pretežno belim četvrtima: „Jedna od tih učenica sam bila i ja“. (Majice s natpisom „Ta devojčica sam bila ja“ počele su istog dana da se prodaju preko interneta.) Kao glavna pravobraniteljka Kalifornije pre nego što je izabrana u Senat, Harris je bila stroga tužiteljka i iza sebe je ostavila impresivnu gomilu presuda za manje prestupe povezane sa drogom, kao i reputaciju nepopustljive osobe. U novije vreme pozicionirala se na kulturnoj levici partije, a 1. novembra kampanja Biden-Harris postavila je video-oglas od 50 sekundi u kom Harris objašnjava, uz pomoć crtanog filma u kome se dvojica dečaka penju uzbrdo, razliku između „jednakosti“ („jednakosti prilika“ iz antidiskriminatornih zakona) i „pravičnosti“ (ravnopravan finiš trke obezbeđen istinski ravnopravnim početkom). Kombinacija Biden-Harris svakako je napravljena da bi se pokrila što šira lepeza glasača po kriterijumima životnog doba, pola i rase. Njih dvoje su u stvari slični po tome što se nijedno nije mnogo udaljilo od partijskog konsenzusa, svako u svojoj generaciji.
Trump je uvek Trump: krajnje sebičan i nemaran tajkun koji je izgledao kao nezamisliv kandidat za predsednika u vreme kad se upustio u trku 2016. godine. Tada je nesumnjivo očekivao da će izgubiti, a ulazak u predsedničku trku bilo je reklamni trik i ništa više. Ali Trump se uživljava u ulogu nasrtljivog trgovca, koji god proizvod da prodaje. Demokrati su pogrešno pretpostavili da su njegova vulgarnost i neznanje očigledni: dovoljno je da ih glasači vide i biće im jasno da je on nepogodan za predsednika. Ove godine su napravili istu grešku i sablasno se približili drugoj katastrofi. Biden i Harris su izgubili Floridu, gde su se mogli izboriti za pobedu. Izgubili su i Ohajo. Trke u Pensilvaniji, Džordžiji, Severnoj Karolini, Nevadi i Arizoni danima su bile neizvesne. Ništa od toga nije bilo očekivano; ankete javnog mnjenja, s gotovo istom jednodušnošću koju su pokazivale prema Hillary Clinton, navele su sve insajdere da očekuju povoljniji ishod. Ipak, izgleda da će ovog puta demokrati, na ovaj ili onaj način, dobiti predsednika; zadržali su i većinu u Predstavničkom domu, ali nisu postigli kontrolu nad Senatom.
Na mitingu u Pensilvaniji prošlog meseca, Trump je uputio patetičan poziv „ženama iz predgrađa“: „Molim vas, dopustite da vam se svidim“. Zašto? Zato što će baš on zaštititi njihova predgrađa od projekata stambene izgradnje i pratećeg kriminala i pada tržišne vrednosti: „Sa zadovoljstvom obaveštavam sve vas koji živite San života u predgrađu“, rekao je na mitingu u julu, „da vas više neće uznemiravati i finansijski povređivati jeftina stambena izgradnja u vašem susedstvu“. Stavljanje naglaska na predgrađa je zapravo podsećanje na urbane pobune posle policijskog ubistva Georga Floyda prošlog leta. Ti protesti – koje je liberalna štampa eufemistično zvala „nemiri“ – ponavljali su se više puta u Mineapolisu, Ostinu, Filadelfiji, Njujorku, Los Anđelesu, Ouklandu, Luisvilu, Čikagu, Vašingtonu, Atlanti, Sijetlu i Portlandu. Oni su svakako doprineli velikoj izlaznosti republikanskih glasača koja je umanjila trijumf para Biden-Harris 3. novembra.
Trump je sve vreme planirao da igra na kartu „predsednika koji je povratio zdravlje ekonomiji“ posle finansijskog kraha iz 2007-8. godine. Covid-19 ga je donekle skrenuo s puta. Pošto su se demokrati predstavili kao ne-trumpovski, odgovorni nosioci maske u vreme pandemije koja je već ubila više od 200.000 Amerikanaca zbog Trumpovog nemara, on se pojavio kao čovek koji ne mrzi Ameriku. Test je 1. oktobra pokazao da je pozitivan na virus, ali se brzo oporavio pomoću eksperimentalnog koktela lekova (i obećao da će ta terapija biti ponuđena svim Amerikancima). Odmah je nastavio s mitinzima i zbrkanim, protivrečnim savetima o nošenju maske.
Već 1. novembra je bilo jasno da Trump, čije su strategije kratka veka, namerava da izazove građanske nerede (vrsta mu nije bila važna) kako bi poremetio zakonom propisani tok izbornog dana i unapred uneo sumnje u objavljeni rezultat. On je već nagovestio, u govorima, tvitovima i intervjuima, da će učiniti sve što je u njegovoj moći da dovede u pitanje rezultat izbora. Na dan 31. oktobra, u predizbornu subotu, rekao je da nijedan rani rezultat ne može biti pravi. „Čekaćemo“, rekao je na mitingu u Pensilvaniji. „Treći novembar će doći i proći, a još nećemo znati. I imaćemo ludnicu u zemlji“. Tri dana kasnije, Vrhovni sud Sjedinjenih Država presudio je da Pensilvanija može da prihvati glasove koji budu stizali poštom sve do 6. novembra. „Strašno je to što je Vrhovni sud Sjedinjenih Država uradio ovoj zemlji. Kažem to, kažem to glasno i kažem to ponosno.“
Šta je smisao tih proročanstava i žalbi? Ako nesumnjiv rezultat stigne rano i pokaže da je Trump izgubio, njegove pristalice ne treba da poveruju u brojanje glasova, pošto će se stvarni brojevi pojaviti kasnije. (A umešaće se i ludnica.) Druga mogućnost je da rani rezultat pokaže tesnu prednost Trumpovog protivkandidata: on bi onda pokrenuo beskrajan niz tužbi i žalbi – kao što je i ranije činio – sve dok ne izađe kao pobednik. A ako rezultati budu kasnili zato što je rezultat suviše tesan da bi se mogao proglasiti pobednik, njegove pristalice treba da okrive Vrhovni sud: isti onaj kom je nedavno dodao troje sudija da bi dobio konzervativnu većinu. Kad je to otpalo, Trumpa je 4. novembra, u pola tri posle ponoći, obuzela panika. Napet i suva grla, dvaput zaredom je nabrojao države u kojima je već pobedio i one u kojima još može da pobedi. Onda je izjavio da se nešto tajanstveno umešalo u proces brojanja i da su izbori pokradeni:
„Pripremali smo se za veliko slavlje, svuda smo pobeđivali, a onda je najednom… sve palo… To je prevara američke javnosti. Obratićemo se Vrhovnom sudu. Želimo da se brojanje zaustavi. Ne želimo da nađu neke glasove u četiri sata ujutro i dodaju ih na spisak, okej?… Za mene je ovo vrlo žalostan trenutak, i mi ćemo pobediti. Što se mene tiče, već smo pobedili.“
Benjamina Ginsberga, advokata koji je radio za Republikansku stranku u Floridi 2000. godine, kad je ponovno prebrojavanje glasova stiglo na Vrhovni sud, intervjuisao je NPR nekoliko sati posle Trumpovih nesrećnih izjava. On je priznao da mu nije jasno na koji put do Vrhovnog suda Trump pomišlja. Trump je već sledećeg jutra u 9.12 tvitovao bolesni postskriptum: „ZAUSTAVITE BROJANJE!“ Bio je to poziv ili na zvaničnu intervenciju ili na akciju budnih građana, upućen u pravom gangsterskom stilu nikom posebno i svima koji su raspoloženi da poslušaju. Trumpa su nazivali svakakvim imenima – tiranin, fašista, diktator koji čeka pravi trenutak, ali jedan pridev je bolji od svih imenica: on je opasan čovek.
***
Čini se da je posle oporavka od kovida Trump postao još preduzimljiviji i konfuzniji nego obično. U danima pre nego što se zarazio, prelazio je iz egzaltacije u očajanje. Dvadeset šestog septembra postavio je Amy Coney Barrett za sudiju Vrhovnog suda, na mesto koje je ostalo upražnjeno posle odlaska Ruth Bader Ginsburg, i sredio da republikanska većina u Senatu brzo potvrdi njeno imenovanje. Sledećeg dana se u New York Timesu pojavila sjajna i brižljivo dokumentovana priča Russa Buettnera, Susanne Craig i Mikea McIntirea o Trumpovim „hroničnim gubicima i godinama izbegavanja poreza“. Reporteri nisu otkrili očigledno kršenje poreskih zakona; glavna neprijatnost za Trumpa bila je to što se iz njegovih promašenih investicija – kojima su pravdani poreski odbici – moglo zaključiti da je njegov dug ogroman. Mediji koji su posvetili veliku pažnju priči o utaji porezu ignorisali su priče New York Posta o poslovnim vezama Huntera Bidena s ukrajinskom energetskom kompanijom Burismom i kineskom vladom. To bi iznerviralo svakog političara, ali Trump uvek sve podiže na viši nivo. Kako je vreme postajalo hladnije i broj zaraženih i umrlih postajao sve veći, Trump je tražio od svog glavnog pravobranitelja da osudi Hillary Clinton zbog izbrisanih mejlova na njenom privatnom serveru i Baracka Obamu zbog toga što ga je uhodio.
Savez Demokratske stranke i liberalnih medija postao je opštepoznata činjenica političke kulture i shvata se kao protivteža savezu Fox Newsa i Republikanske stranke. Odatle su proizašli labavljenje profesionalnih pravila i olako izostavljanje nezgodnih činjenica, što je oslabilo nezavisnost i moć rasuđivanja Demokratske stranke. Na primer, Bidenovo oktobarsko ponavljano upozoravanje na predstojeću „mračnu zimu“ kovida bilo je pogrešna procena. Tako se može govoriti usred krize samo onda kad se vidi svetlost na kraju tunela; niko ne voli čamdžiju koji prevozi samrtnike u zemlju mrtvih. Ali „mračna zima“ je bila jedan od onih pesničkih ukrasa u kojima uživaju voditelji vesti. Možda su iz sličnog razloga demokrati došli u iskušenje da Bidena ponude glasačima kao „iscelitelja“: takav govor, međutim, lako može postati nestvaran i prilično ljigav. Većina ljudi se zapravo nada da će Biden nekako ublažiti nasilne ekstreme koji su na ivci otvorenog sukoba. Brige zbog izbora izazvale su ogroman porast prodaje vatrenog oružja fizičkim licima. „Ova zemlja“, rekao je Biden u Getisburgu u okviru kampanje, „opasno je mesto. Naše uzajamno poverenje se tanji“. Getisburg je vrlo zanimljivo mesto za prenošenje takve poruke. To je zapravo bio ton kojim je Abraham Lincoln izgovorio svoj prvi inauguracijski govor u trenutku kad su sve države Konfederacije – osim Virdžinije – proglasile otcepljenje. Žudnja za građanskim pročišćenjem, fanatični gnev povezan sa pokretom Čajanka i mnoštvom manjih militantnih grupa širio se Amerikom deset godina ili duže, ali Trump je ubrzao taj proces i gnev je sada zahvatio kreatore javnog mnjenja na svim stranama. „Beli rasistički, seksistički, ksenofobični patrijarhat“, napisao je 25. oktobra Charles Blow u svojoj kolumni u New York Timesu, „i svi oni koji od njega imaju koristi ili mu teže, bore se protiv nas ostalih ne samo za sadašnjost već i za budućnost ove zemlje“. U Trumpovom pozivu upućenom, u poslednji čas, sudijama nižih sudova da zaustave brojanje glasova u Pensilvaniji i drugde – tu strategiju je odobrio Lindsey Graham, predsednik pravosudne komisije Senata – mogu se uočiti elementi jednog dubljeg motiva. Još 70-ih godina 20. veka republikanci su samouvereno tvrdili da je prisustvo demokrate u Beloj kući nezakonito.
U poslednjih nekoliko meseci, pažnja usmerena na značenje najnovijih uličnih sukoba u Vašingtonu ili Portlandu bacila je u zasenak mnogo ozbiljniju raspravu o spoljnoj politici. Po svemu sudeći, Biden se okružio konvencionalnim savetnicima iz Clintonovog i Obaminog kruga, kao što su Jake Sullivan, Samantha Power, Susan Rice, Thomas Donilon, Ash Carter, Michèle Flournoy. Teško je zamisliti da bi iko od njih mogao da skrene s linije hladnog rata ili guranja NATO-a protiv Rusije i nalaženja terena za povremene vojne vežbe u nekom humanitarnom ratu. Biden je, međutim, u prošlosti pokazao neočekivanu moć otpora: stao je na stranu Douglasa Lutea i generala Cartwrighta, protiv Hillary Clinton i Roberta Gatesa, koji su nagovarali Obamu da odmah započne povlačenje iz Avganistana. U slučaju Libije, Biden je takođe imao dobre argumente (Obama je opet odbio da ga posluša) kad se suprotstavio svrgavanju Gadafija. Biće mu potrebna ista hrabrost, pod većim pritiskom, da se odupre iskušenju korišćenja poduhvata u stranim zemljama kao načina da se suprotstavi Trumpovom preduzetničkom gestovnom nacionalizmu. Sjedinjene Države su nedavno objavile nameru da postave Obalnu stražu u Južnom kineskom moru – na mestu koje se zaista teško može shvatiti kao zapadna obala Amerike. Sledećem predsedniku će se savetovati da načini mnoge slične korake, a svi ti saveti će biti loši. Tokom celog jednog veka, uloga spoljne američke politike bila je da spreči suočavanje Amerike sa samom sobom.
London Review of Books, 06.11.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.11.2020.
TRAMPOZOIK