Dinarizacija

Koji je odnos između monetarne, fiskalne i strukturnih politika? Uzmimo za primer cilj dinarizacije, dakle nameru privrednih vlasti, vlade i centralne banke, da povećaju korišćenje dinara, koje je u velikoj meri umanjeno zbog toga što se najveći deo štednje drži u stranom novcu. Zašto je tako?

Osnovni razlog jeste nedostatak poverenja u centralnu banku. Opet primera radi, hrvatska centralna banka je uglavnom bila uspešna u očuvanju stabilnosti cena, što je njen najvažniji zadatak, ali svejedno je najveći deo štednje u evrima.

Razlog je u tome što se na taj način ograničava manevarski prostor monetarne politike. Kako? Tako što se kreditiranje i zaduživanje obavljaju u evrima, što znači i da će dugovi – domaćinstava, korporacija i države – biti izraženi u evrima. Posledica toga jeste da rast zaduženosti ograničava monetarnu politiku u tom smislu što bi eventualna devalvacija ugrozila solventnost kako privatnih lica tako i države. Drukčije rečeno, štednjom u stranom novcu se primorava centralna banka da se prevashodno stara o stabilnosti kursa, dakle da ga praktično fiksira.

Na koji je način to pokazatelj nepoverenja u centralnu banku? Uzmimo da se štedi u dinarima, to omogućava centralnoj banci da posegne za devalvacijom i da ubrzanjem inflacije obezvredi depozite. Zašto bi ona to učinila? Jedan razlog bi bio da pomogne dužnicima, bilo da je reč o korporacijama ili, verovatnije, o državnom budžetu. Tako da ako se ne veruje da centralna banka ne bi bila spremna da ne pomogne fiskalnim vlastima, racionalno je štedeti u stranom novcu. Ovo poslednje pod pretpostavkom da postoji poverenje u komercijalne banke. Znači, ako se vidi da se povećava štednja u stranom novcu, to znači da postoji poverenje u bankarski sistem, ali ne i u centralnu banku. Nepoverenje ovde znači da se ne ceni da je centralna banka samostalna u odnosu na fiskalne vlasti i da, stoga, nema za primarni cilj stabilizaciju cena. Ovo nepoverenje može da ne bude pokolebano činjenicom da se inflacija drži pod kontrolom u dužem vremenskom periodu, kao što je slučaj u Hrvatskoj i u većini zemalja u susedstvu, ali ne i u Srbiji.

Dinarizacijom bi se, računa se, povećala efikasnost monetarne politike u tom smislu da bi se stabilnost cena očuvala uz niže kamatne stope. Zaista, realne kamatne stope teže da budu visoke, svakako više nego u, recimo, evro zoni, dakle u novcu u kojem se pretežno štedi. Da bi neko evrima kupio dinarske obveznice, potrebno je da očekuje značajno veću naknadu od one koju bi dobio ako bi ulagao u evro obveznice, a i one bi nosile više od onih u evro zoni. Ukoliko se, uz to, može sa relativnom izvesnošću predvideti kretanje kursa, ili održanje njegove stabilnosti, to znači da se ulaganjem u državne ili druge dugove očekuje visoka zarada, uz nikakav ili mali rizik. To je, zaista, veoma skupa monetarna politika.

Na žalost, eventualna dinarizacija, recimo propisana ili na drugi način stimulisana, ne bi promenila osnovni problem, dakle ne bi povratila poverenje u centralnu banku. Štaviše, mogla bi lako da poveća rizik, jer je opravdanje za dinarizaciju to da će se time odrešiti ruke centralne banke, a strah da bi do toga moglo da dođe je zapravo glavni razlog što se beži iz dinara u strani novac, i ne samo kada se štedi, nego i kada se ceni, a kod većih transakcija i kada se plaća. Konačni korak imobilizacije monetarne politike jeste utvrđivanje plata u evrima, do čega takođe dolazi ukoliko se ponovljeno koristi mehanizam devalvacije i inflatornog oporezivanja.

Imajući u vidu da je samostalnost centralne banke najviše ugrožena od fiskalnih vlasti, one bi mogle da doprinesu povećanju poverenja u centralnu banku, što se ponekad pokušava postići zabranom centralnoj banci da kreditira državu. Ovo, opet, nije dovoljno, jer ostaje mogućnost inflatornog poreza, usled čega se država odbija od dodatnog zaduživanja visokim kamatama, i krug se tako zatvara, jer realne kamate ostaju trajno više nego što bi bilo opravdano. Nije dobro ni da te dve ruke privrednih vlasti sarađuju, a ni da jedna drugu ograničavaju, jer je u oba slučaja teško povratiti poverenje, ukoliko je već izgubljeno.

U tim se okolnostima obično preporučuju strukturne reforme, poziva se tržište u pomoć što bi se reklo. Ukoliko bi tržišta, a posebno ono rada, bila konkurentna, i ne bi bilo mogućnosti da se manipuliše cenama, to bi možda smanjilo pritisak na fiskalne obaveze, recimo zato što su socijalni i izdaci na zaposlene u javnom sektoru velike, pa bi bilo jednostavnije osamostaljivanje centralne banke. To je makroekonomska korist od fleksibilnosti cena, to jest posebno od, kako se to kaže, fleksibilnosti tržišta rada.

U tim bi okolnostima centralna banka stekla poverenje time što bi stabilizovala cene, recimo tako što bi stopa inflacije bila uporediva sa onom u evrima. Pa bi se povećala štednja u domaćem novcu i realna kamatna stopa ne bi trebalo da odstupa previše od one u zoni evra. Sve tri ruke moraju da obavljaju svoj deo posla kako bi trošak privredne politike bio što je moguće manji, a ona bi mogla čak i da doprinese pozitivno ukupnoj privrednoj aktivnosti. U postojećim okolnostima, dinarizacija nije ni ostvariva, a ni poželjna.

Novi magazin, 05.05.2014.

Peščanik.net, 05.05.2014.