Direktni put u katastrofu

Interesovanje za istoriju Vladimir Putin pokazao je već u početnim etapama svog javnog života. Novembra 2003. godine se sreo sa akademskim istoričarima i saopštio im da je nedopustiva politizacija predavanja istorije u školama, pozvavši ih da „izazivajući kod mladih ljudi osećanje ponosa svojom zemljom“ izlažu u udžbenicima samo činjenice. Čudnim sticajem okolnosti, samo dva dana pre tog susreta Ministarstvo obrazovanja Ruske Federacije povuklo je dozvolu da se u školskoj nastavi koristi prilično popularan udžbenik Igora Doluckog, koji je veoma kritički opisivao sovjetski period istorije Rusije.

Tokom svih narednih etapa svoje predsedničke vladavine Putin je periodično usmeravao svoje interesovanje na nacionalnu istoriju, izjašnjavajući se bilo o udžbenicima, bilo o autorima (naročito onima koji su „dobili zapadne grantove“), bilo o nužnom pravcu razvoja istoriografskog mišljenja. Uvek se radilo o ponosu, nacionalnom jedinstvu i drugim temama iz repertoara prosečnog patriote. Relativno mladi predsednik je neko vreme čak dopuštao da, uz konsenzus u pogledu osnovnih principa, postoje i različita tumačenja u školskoj nastavi istorije, ali vrlo brzo se uzdigla zvezda „jedinstvenog udžbenika“ koji će uspostaviti federalni istorijsko-kulturni standard. On je izrastao u „sponu“ koja sprečava različita tumačenja i neslaganja u pogledu važnih pitanja.

Suverenovo interesovanje za domaću didaktičku istoriju može se smatrati sasvim legitimnim: država je velika, naroda je mnogo, a jedan od najboljih načina da se svi oni drže na okupu je spojiti ih stranicama udžbenika istorije na čijim koricama stoji naslov „Istorija ruske države“. To je i učinjeno.

Borba za zajedničke istorije

Međutim, Putin je odlučio da se ne pobrine samo o domaćim poslovima, već i o inostranim – na početku bližim, a potom sve udaljenijim. Najbliže i najinteresantnije inostranstvo mu je bila Ukrajina koju, kako se ubrzo pokazalo, ovaj ljubitelj praktične istorije uopšte nije ni smatrao inostranstvom.

On se još 2003. „složio sa istoričarima“ koji su predlagali da se u zemljama članicama Saveza Nezavisnih Država formuliše neka metodologija „jedinstvenog tumačenja“ istorije Sovjetskog Saveza. Upravo u to vreme počela je sa radom rusko-ukrajinska komisija istoričara, u kojoj je ruska strana isprva pokušala da raspravlja pitanja „jedinstvenog tumačenja“. Međutim, zbog uporne želje Ukrajinaca da svoju istoriju opisuju sa sopstvenih pozicija, uskoro je odustala od tih beznadežnih pokušaja.

Interes predsednika za čitanje i tumačenje istorije suseda eskalirao je 2005. godine. To je očigledno bilo povezano sa dve stvari: prvo, sa „narandžastom revolucijom“ u Ukrajini koja je onemogućila pobedu Viktora Janukoviča koga je aktivno podržavao Putin, a drugo, sa proširenjem Evropske unije u koju su ušle Baltičke zemlje i Poljska.

Novi članovi evropske zajednice su u evropsku političku agendu uneli ruskim zvaničnicima krajnje neugodnu ideju. Njihova slika sveta sugerisala je da im sovjetska vojska nije toliko donela oslobođenje od nacizma, koliko novu formu porobljavanja, a to je dopunjeno tezom o izjednačavanju nacističkog i komunističkog režima koju su aktivno promovisale nove, preobraćene članice EU. Predsednici Litvanije i Estonije demonstrativno su odbili poziv da prisustvuju velikoj, jubilarnoj paradi Pobede 9. maja 2005, a u ime Poljske paradi je prisustvovao Vojceh Jeruzelski – simbol upravo tog novog ugnjetavanja o kome su rado govorili predstavnici nacija oslobođenih od nacizma.

Upravo tada se u istorijskoj politici Moskve pojavljuje spoljašnji vektor – praktično sa svim svojim susedima Rusija otvara „drugi front“ borbe za pravilnu istoriju. Osnivaju se 2007. i 2008. godine državne organizacije „Ruski svet“ i „Rossatrudničestvo“,¹ čija eksplicitno navedena načela ukazuju na strategiju stvaranja ruske iredente. Tokom 2007-10. godine vode se ratovi sećanja sa Baltičkim zemljama i Ukrajinom. Ruska delegacija u OUN (Organizaciji ukrajinskih nacionalista) započinje „maraton“ osude glorifikacije „nacističkih saradnika“ koji je, duže od jedne decenije, prvenstveno bio usmeren protiv Baltičkih država.

U tom istom periodu, u redakciji Aleksandra Danilova i Aleksandra Filipova, razrađuju se priručnici za ruske nastavnike istorije u kojima se ukazuje na „civilizacijsku ulogu Rusije“ u nekadašnjim perifernim oblastima imperije, uključujući opet i Baltičke zemlje. U 2009. godini nastaje zloglasna „komisija Medvedeva“ osmišljena sa zadatkom da izvan granica zemlje „ne dopusti falsifikovanje istorije Rusije“. Putin je 2012. ukinuo ovu komisiju da bi kasnije formirao sličnu, međuresornu komisiju za istorijsko obrazovanje.

Osvajanje istorijom

Ukrajina je u navedenim procesima zauzimala posebno mesto. Način delovanja i retorika ruskih vlasti svedočili su o tome da je Moskva u svojoj politici istorije ukrajinske teme, za razliku od baltičkih i poljskih, percipirala kao unutrašnje pitanje – ali ne Ukrajine, već Rusije. „Zajednička prošlost“ trebalo je da odredi zajedničku sadašnjost.

Već prethodno pominjana rusko-ukrajinska komisija istoričara koja je formirana na inicijativu Ruske Federacije 2003. isprva je planirala da „izgladi“ suprotstavljena stanovišta u tumačenju te „zajedničke prošlosti“. Njen glavni rezultat je bilo izdanje u Rusiji istorije Ukrajine koju su napisali ukrajinski istoričari.² U obimnoj knjizi sasvim je jasno opisana istorija Ukrajine kao suverenog, punopravnog istorijskog subjekta. Prvo izdanje je imalo tiraž od 300 primeraka, a ne zna se da li je bilo drugog izdanja. Izuzetno težak zadatak predstavlja pronalaženje u Rusiji bilo kakvih tragova tog izdanja u vidu citata, referenci ili diskusija. Uostalom, približno sličan uspeh imala je i „Istorija Rusije“ u Ukrajini koju su, u okviru tog istog projekta, napisali ruski istoričari.

Ako se Kremlj do „narandžaste revolucije“ uglavnom brinuo da u Ukrajini oslabi „separatističke“ tendencije u sferi „zajedničke prošlosti“, onda je posle fijaska sa stupanjem na vlast Viktora Janukoviča 2004. postajao sve izraženiji novi antagonistički diskurs.

Još u periodu predsedničkih izbora te 2004. godine ruski politički tehnolozi su izumeli i počeli agresivno da šire predstave o „ukrajinskom nacizmu“ – koristeći, između ostalog, činjenicu da su u okruženju Viktora Juščenka bili predstavnici radikalno desnih partija i organizacija (na primer „Slobode“). Slika Juščenka u nacističkoj uniformi na bilbordima u Donjecku, termini „našisti“ (reč je bila o partiji „Naša Ukrajina“, a ne prorežimskom ruskom omladinskom pokretu „Naši“) i „narandžasta kuga“ (po analogiji sa „smeđom kugom“) – bili su prvi spoljašnji znaci nove ukrajinske teme inspirisane iz Kremlja. Zadatak su im olakšali sami ukrajinski nacionalisti. Oni su gajili ulepšanu sliku ukrajinskih nacionalističkih organizacija iz prve polovine 20. veka i njihovih vođa, a takođe su relativizovali saradnju svojih kumira sa nacistima u godinama Drugog svetskog rata (uključujući čak i njihovo saučestvovanje u Holokaustu, kao i masakr poljskog civilnog stanovništva na Volinji 1943).

Od 2007. do 2009. buknuo je rat sećanja. Ruska vladajuća klasa, njena propagandistička posluga i potplaćeni kulturni delatnici aktivno su se borili protiv međunarodnog priznanja Golodomora kao mesta genocida, dogovarali i aranžirali diplomatske ispade protiv „hvaljenja OUN i UPA“³ (koje je tokom Juščenkove vladavine u Ukrajini zaista postalo deo državne politike pamćenja), te su sve aktivnije stvarali sliku Ukrajine kao teritorije obuhvaćene „pećinskim nacionalizmom“.

Putin je 2008. istupio sa izjavom koja se može smatrati programskom. Ne znamo šta je on stvarno čitao od dela klasika imperijalne istoriografije, ali na samitu NATO-a u Bukureštu njegova retorika je prvi put dovoljno jasno označila reviziju koncepta „zajedničke prošlosti“ u pravcu ideje o „sakupljanju (ruskih) zemalja“. Kao prvo, ovaj ljubitelj čitanja istorijskog štiva⁴ je ukazao na okolnost da su u savremenoj Ukrajini trećina stanovništva Rusi, a na Krimu i više od toga. Kao drugo, saopštio je da je Ukrajina složena država, stvorena u sovjetsko vreme, tj. sasvim nedavno. Treće, slušaoci su saznali da je ta država neke teritorije dobila od suseda i „ogromne teritorije“ – od Rusije. Četvrto, da uvođenje „pitanja NATO-a“ u razmatranje perspektiva Ukrajine ovu zemlju može dovesti „na rub postojanja same njene državnosti“.

Lako je uvideti da ove teze predstavljaju osnovu putinskih predstava o Ukrajini kao istorijskom subjektu. Ukrajina – „nije stvarna“ država, ona je sastavljena od odrezaka tuđih teritorija. Kao takva, ona postaje plen zlog NATO-a, umesto da živi u harmoniji sa Rusijom.

U vreme predsedničkog mandata Janukoviča (koji je ipak došao na vlast 2010) antagonizam oko „zajedničke prošlosti“ je donekle oslabio. Međutim, u septembru 2013. Putin je još jednom odlučio da sa javnošću podeli svoje poglede o istoriji Ukrajine. Ponovo je, kao i 5 godina ranije, skriveni povod za to bilo približavanje Ukrajine Zapadu: ovog puta to je bio sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji. U intervjuu Asošiejtid presu posvećenom mnoštvu drugih pitanja, predsednik Rusije je saopštio da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod“, kršten u istoj istorijskoj krstionici. Izjavio je kako se divi ukrajinskoj kulturi, muzici i plesu, te da poštuje želju Ukrajinaca da žive u odvojenoj državi, ali je ponovo spomenuo teritorije koje je Rusija poklonila Ukrajini i podsetio kako bi se samo u zajedničkoj državi sa Rusijom – ujedinjenjem „oba dela (drevne) Rusi“ – Ukrajina pretvorila u veliku evropsku državu.

Od zauzimanja istorije ka zauzimanju zemlje

Rekavši da poštuje želju Ukrajinaca da se integrišu u Evropu, Putin je istovremeno otpočeo carinski rat sa Ukrajinom da bi, posle toga, izdejstvovao otkazivanje sporazuma o njenom pridruživanju Evropskoj uniji. To je u Ukrajini izazvalo građanske proteste koji su u zimu 2014. prerasli u masovni ustanak protiv Janukoviča („Evromajdan“). Iskoristivši revolucionarni haos, Putin je anektirao Krim i podstakao oružani sukob u Donbasu koji je prerastao u hibridni rat Rusije protiv Ukrajine.

Istorija i sećanje postali su deo tog rata. Kult „velike Pobede“ u Rusiji sve više se pretvarao u kult militarizma i „pobedničku histeriju“ (победобесие) koja se u najradikalnijoj formi izražava sloganom „Možemo ponoviti“ i u opravdavanju hibridnog rata protiv Ukrajine. Taj kult je u Donbasu uspešno pretočen u ideju da se upravo tamo produžava delo 9. maja: ono što „mi“ nismo završili 1945. sada završavamo boreći se sa fašistima, dželatima, „banderovcima“. Kao što vidimo, to se na kraju pretvorilo u ideologiju pravog i potpunog rata protiv Ukrajine.

Istovremeno, razvijana je tema „istorijskih zemalja“. Obrazlažući akt aneksije Krima u martu 2014. Putin je izjavio kako je Krim, kao i teritorije „juga Rusije“, bio ilegalno – „poput vreće krompira“ – prenet u Ukrajinu. Očigledno, zaboravio je da se to dešavalo u području na kome živi onaj „jedan te isti narod“ koji je ranije pominjao. Jer, ako su Ukrajinci i Rusi jedan narod, kakve onda ima veze ta „vreća krompira“?

Upravio tada je na površinu isplivao „projekat Novorusija“: aprila 2014. Putin je, odgovarajući na pitanja gledalaca, u direktnom prenosu javnost obavestio o još jednom istorijskom otkriću. Tada je u „Novorusiju“ uključio Donjeck, Lugansk, Harkov, Nikolajev, Herson i Odesu, te ponovo izrazio zbunjenost odlukom boljševika da te teritorije „prenesu“ u Ukrajinu. Na sastanku kluba „Valdaj“ u oktobru iste godine on je ponovio ovu njemu omiljenu lekciju istorijske geografije, prateći je ritualnim uveravanjima o poštovanju suvereniteta Ukrajine.

Kao posledica ovih istorijskih lekcija, nastao je politički projekat stvaranja „Novorusije“ – za sada sastavljene samo od separatističkih narodnih republika Luganska i Donjecka. Čak je bio sazvan i neki parlament „Novorusije“, međutim projekat je odložen – iskrsli su hitniji poslovi u Siriji.

Vremenom je ovaj čitalac istoriografskih radova odlučio da se isproba i u ulozi pisca. U leto 2021. Putin je obradovao javnost opširnim člankom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“. Članak je postao svojevrsna zbirka svih njegovih prethodnih izjava i razmišljanja o jedinstvenom narodu, o zajedničkoj istoriji, o posebnim pravima Rusa u Ukrajini, o ukrajinskim „nacionalistima-nacistima“, te o teritorijama koje je Ukrajini poklonila dobra Rusija.

Objavljen na ruskom i ukrajinskom jeziku, članak je izazvao kratku eksploziju u medijima, a među brojnim komentarima (od oduševljenih do podsmešljivo-ironičnih) izdvojilo se saopštenje o tome da je Ministarstvo odbrane RF preporučilo da se u vojnim školama članak vrhovnog komandanta uvrsti u spisak obavezne literature. Mnogi su ovu vest smatrali soldatsko-birokratskom egzotikom. Sada ona ne izgleda baš tako komično.

Izbrisati istoriju – izbrisati zemlju

Glavne teze svog članka vrhovni komandant je revnosno ponovio 21. februara 2022. u ništa kraćem govoru koji je prethodio početku krvave tragedije koja se u njegovom izvođenju sve brže pretvara u jezivu farsu – novopečeni pisac-istoričar sada se već okušao u ulozi istorijskog rekonstruktora. On tu sebe poredi sa Petrom Velikim i pretenduje na ulogu sabiratelja ruskih zemalja. Za to vreme, njegova ideološka posluga stvara propagandističke klišee pomoću kojih se potvrđuje jedino istinita predstava o „specijalnoj vojnoj operaciji“.

Strast prema istoriji koja podstiče na „igre sa tenkovima“ u imaginarnim, kompjuterskim, ali i u realnim istorijskim predelima, nije sudbina samo predsednika Rusije kome je bilo dosadno. Individualna putanja evolucije Putina-istoričara od čitaoca u pisca, a zatim u animatora, zapravo je u skladu sa onim što misli većina njegovih podanika. Prema ispitivanju javnog mnjenja, većina ruskih građana ne ponosi se najviše dostignućima nauke, ni kulture, pa čak ni vojske (sa ovim poslednjim se možemo složiti – vojske u Buči treba se stideti). Više od svega oni se ponose ruskom istorijom, prošlošću. Od 1994. do 2020. upravo su istorija i prošlost čvrsto zauzimale prvo mesto u izboru asocijacija koje kod ispitanika izaziva pitanje o sopstvenom narodu, a u istorijskoj svesti najznačajnije mesto stabilno zauzima pobeda u Velikom otadžbinskom ratu.

Još jedan aspekt istorijske svesti objedinjuje Putina i njegove podanike – to je odsustvo u njoj Ukrajine i Ukrajinaca kao subjekata istorije. Analiza školskih udžbenika istorije koji su izdani u Rusiji u poslednjih 20 godina pokazuje ceo skup zajedničkih tema sa Ukrajinom u kojima Ukrajina i Ukrajinci prosto odsustvuju – „nema ih“.

To što se u Ukrajini smatra osnovom ukrajinske nacionalne samosvesti za Putinove podanike, koji su završili školovanje i položili maturski „Jedinstveni državni ispit“ iz istorije, predstavlja sastavni deo istorije ruske države. Bilo da je u pitanju Perejaslavski sporazum (1654) ili Sovjetski Savez – nema razlike: sve je to ponovno ujedinjenje „jednog naroda“, dok je 1991. godina „razjedinjenja“ i najveće katastrofe 20. veka. Shodno tome, Ukrajinci su priglupa i lakoverna „mlađa braća“, nerazumni „hohli“⁵ zavedeni podmuklim „Zapadom“ (bilo Poljacima, Austrijancima, Nemcima, Amerikancima ili Evropskom unijom) i nahuškani na dobru, poštenu i nevinu Rusiju. Takva veza navedenih atributa čvrsto je utvrđena u mozgu prosečnog ruskog patriote. Stoga „specijalna vojna operacija“ nije uvođenje reda kod suseda, već u sopstvenom vrtu gde se može pleviti i gde se smeju uništavati štetočine.

Odnos Putina, njegovog okruženja i značajnog dela ruskih građana prema prošlosti presudno utiče na njihovo delovanje u sadašnjosti. U toj prošlosti nema Ukrajine i Ukrajinaca kao samostalne, samodovoljne kulture i političke zajednice. A to znači da ne treba da ih bude ni u sadašnjosti. I to nisu toliko i samo ideološke spekulacije i propagandističke ekscentričnosti, već sastavni deo pogleda na svet koji ne podleže racionalnoj argumentaciji ili moralnim normama. Koreni tog pogleda na svet su u 19. veku, u poznatoj formuli da (ukrajinskog jezika) „nije bilo, nema i ne može biti“⁶, a možda još i dublje – u onim vremenima kada je bilo moguće podeliti neku zemlju (na primer Poljsku).

Dakle, Ukrajinci imaju ubogi, ograničeni izbor: ili da budu deo istorijskog tela velikog ruskog naroda, ili da ih ne bude. Ispada da je to, zahvaljujući Putinu i njegovim glasačima, egzistencijalni izbor. Uostalom, takav je i za Rusiju: kako nas istorija uči, opijenost „velikom prošlošću“ je direktni put u katastrofu. Nepoznavanje istorije je u ovom slučaju ravno zločinu. Nepoznavanje istorije Ukrajine kao i nepoznavanje Ukrajine kao takve dovelo je do divljačke, zločinačke odluke da se započne rat ne sa bilo kim, već sa delom navodno „jednog naroda“.

Međutim, do onog pasusa u knjizi Ključevskog u kome se govori o tome da istorija kažnjava za nepoznavanje njenih lekcija Putin, po svemu sudeći, nije stigao. I malo je verovatno da će do njega stići – jer sada je i on sam istoričar.

Георгий Касьянов, Meduza, 11.10.2022.

Preveo sa ruskog Milan Subotić

Peščanik.net, 31.10.2022.

REVIZIJA ISTORIJE
UKRAJINA

1. Puni naziv: „Federalna Agencija za pitanja Zajednice Nezavisnih Država, sunarodnika u rasejanju i međunarodnu društvenu saradnju (Россотрудничество) – prim. prev.
2. Смолий В. А. (ред.) История Украины. Научно-популярные очерки, Москва: ОЛМА Медиа Групп, 2008. – 1070 с.
3. OUN – Organizacija ukrajinskih nacionalista; UPA – Ukrajinska ustanička armija – prim. prev.
4. Pre 10 godina u Rusiji je snimljen film „Priče“. U jednoj od 4 kratke priče glavni lik, u belo obučeni predsednik velike zemlje, sišavši sa belog ždrepca („bledog konja“) i ispijajući čaj ili ležeći na travnjaku boje smaragda, govori svom sabesedniku: „Ovde čitam Karamzina“ ili „Baš ovde čitam Ključevskog“. Pomenuti istoričari, kao i pisac Aleksej Tolstoj čiji se roman „Petar Prvi“ pominje, služe predsedniku kao izvor nadahnuća u bavljenju problemima savremenosti. Ispostavilo se da je ironija režisera i scenariste bila zlokobna: strast prema istoriji pisanoj u stilu Karamzina-Ključevskog-Alekseja Tolstoja i okretanje takvoj istoriji kao izvoru nadahnuća okrutno su se našalili sa prototipom glavnog lika, sa zemljom obuhvaćenom njegovom brižljivom pažnjom, a ujedno i sa njenim najbližim susedima kao i, u perspektivi, sa čitavim svetom.
5. Pogrdan naziv za Ukrajince koji vodi poreklo iz običaja zaporoških kozaka da na obrijanoj glavi zadrže skupljen pramen kose („hohol“) – prim. prev.
6. Citat iz Ukaza (Cirkulara) ministra unutrašnjih poslova Ruske imperije Petra Valueva o (ne)postojanju i zabrani štampanja knjiga na „maloruskom jeziku“ (1863) – prim. prev.