Uz mnoštvo briga zbog plaćanja visokih školarina, nabavke potrebne literature, ispunjavanja predispitnih obaveza, pisanja radova i pripremanja ispita, nad naše studente u inostranstvu ovih dana se nadvila još jedna ogromna obaveza. Hitno moraju da se vrate u Srbiju, ne bi li se borili s neprijateljem. Da li je to izbio nekakav novi rat, pa je navrat-nanos ponovo uvedena vojna obaveza da bi država imala dovoljno topovskog mesa? Studenti, naravno, spremno dotrčavaju, neki još u rukama stežući skripte i laboratorijske instrumente, drugi blago mamurni od sinoćne analize Kantove „Kritike čiste votke” s kolegama, treći izvukavši se iz kreveta u kom su grlili nečije toplo, mirisno telo. Postrojavaju se u vrstu, njih stotinu, a akademik ih posmatra sumnjičavo ali pun borbenog pesimizma. Nakon što je i poslednji harvardlija stao u stav „mirno”, Ćosić namešta naočare, vadi iz džepa ispresavijan komad papira i odlučno čita svoj proglas. Pre nego što odjek njegovih završnih reči zamre, iz stotinu grla se u jedan glas zaori: „…”
Tu se Ćosićeva maštarija nužno prekida, budući da ni sam zapravo ne zna šta bi učinio sa stotinu ljudi koji su uložili novac, znanje i trud u odlazak na školovanje u inostranstvo, a sad su naprasno rešili da ostave studije, stručno usavršavanje, buduće karijere i sve što su u životu nameravali da urade, i da mu se ovog časa bezuslovno stave na raspolaganje. Naime, iako se nominalno obraća studentima, autor pisma koje je već imalo izvesnog odjeka u javnosti zapravo uopšte ne komunicira s njima – pismo je samo forma, a njegovi formalni adresati puki su pasivni slušaoci kojima će sve biti potanko objašnjeno. U maniru Broja Jedan iz „Alana Forda”, on se, doduše, ograđuje od preskribovanja delovanja mladim ljudima o kojima govori, ističući kako je on „čovek prošlosti”, ali zatim čitav tekst posvećuje upravo tome. Jedina stvarna svrha imaginarnih studenata biće otkrivena na samom kraju: boriti se i žrtvovati se.
To nije neobično. Posmatrani s vrha piščeve kule od slonovače, ljudski životi su maleni kao mravi, a društvena istorija odatle se slabo vidi. Ispred vile na Senjaku (pre godinu dana prodate jednom od onih bogataša koje u pismu ovlaš kritikuje) nisu se protezali redovi jadnika koje su prevarile piramidalne štedionice. Kraj njene kapije nije se tokom hiperinflacije delio hleb s kamiona. Njeni prozori se 9. marta 1991. nisu tresli od prolaska tenkova poslatih da razbiju demonstracije, a zatim i nečiji daleki dom. O njene zidove nisu se, naposletku, oslanjali ni ljudi umorni od čekanja u sporim kolonama koje su milele ka ambasadama, tražeći u njima izlaz iz ludila koje su orkestrirali Ćosić i ćosići. Niko od tih ljudi nije otišao težeći „patriotskoj službi” koja se Piscu priviđa – oni su odavde bežali, kopajući rukama i nogama da nađu spas za sebe i svoju decu, sklanjajući ih od posledica iluzija koje su opsedale pejotlom šovinizma opijene umove poglavica i sedih vračeva balkanskih plemena. Toj deci, u međuvremenu odrasloj pod nekim srećnijim nebom, sada je upućen beščasni poziv da se vrate i krče ruševine tuđih kula u vazduhu. Lopate nisu obezbeđene, razume se – sami treba da ponesu one koje su stekli u dalekom svetu. Ovde ih čekaju njihovi vršnjaci koji su ostali da se školuju u Srbiji, verujući da će od nje s vremenom nastati mesto za život dostojno čoveka, a od kojih je danas, samo prema zvaničnim statistikama, više od 42% nezaposleno. Ćosić se toj izgubljenoj i odbačenoj generaciji „domaćih” studenata ne obraća, jer dobro zna da njima nema šta da kaže. Oni žive u posledicama njegove distopije, a istraživanja pokazuju da im se to toliko dopada da bi četvoro od petoro rado otišlo bilo kuda da na miru sanja svoje snove. Pisac zato zaziva one koje još nije uspeo da obmane, služeći ih na ulazu u zavičaj Iridinom jabukom. Ne zove ih da grade, jer Ćosić ne sanja institucije i državu koja je u službi svojih građana. Zove ih da se bore, ali protiv čega – to bistrooki momci i devojke sa stranih univerziteta treba da zaključe sami, na osnovu čika Dobričinog ideologizovanog Weltanschauunga.
Tendencioznost njegove interpretacije istorije gotovo je komična: ona počinje oštrom kritikom Titove Jugoslavije, pri čemu je komunistička etapa Ćosićevog delanja potpuno izbrisana. Zatim se preskaču devedesete, na čijem početku je izravna Ćosićeva moć bila na vrhuncu, da bi se oštrica kritike ponovo razmahala prelaskom na analizu stanja u društvu nakon Petog oktobra. O sadašnjim vlastodršcima Ćosić ne progovara ni reči, i u tome je konačno dosledan – vlast se neumoljivo kritikuje samo ako je bivša. Naime, poziv studentima da kritički sagledaju prošlost srpskog naroda šuplje odjekuje kad znamo da je Ćosićeva kritika po pravilu dolazila u trenucima kada se neki politički poredak raspadao ili tek po njegovom raspadu. Za vreme SFRJ, Ćosićevo disidentstvo se ogledalo u putovanju Titovom jahtom, šivenju fraka o državnom trošku i tome što nije prošla niti jedna godina da (državne) izdavačke kuće nisu objavile nekoliko izdanja njegovih knjiga. Za vreme SRJ, njegov disidentski angažman ispoljavao se u učešću u dirigovanju ratom na sastancima Vrhovnog saveta odbrane i predlaganju da obaveštajne službe prisluškuju opozicione lidere, pri čemu je Milošević pokraj njega delovao kao umereniji deo tog partnerstva, jer se „otac nacije”, prema vlastitim rečima, bolje slagao s Karadžićem i Mladićem. Godinama posle atentata na Đinđića, govorio je kako je Đinđić dolazio k njemu po savete u vezi s Kosovom. Tadić je to pak objavio sam, a nedavno je njegovim stopama pošao i Tomislav Nikolić. Nekadašnji član AGITPROP-a Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije bio je dobar sa svima koji su bili na vlasti sve dok su ga puštali da im se približi, ćutao bi kada bi ga udaljili, a kritički se izražavao o njima tek kada bi ostali bez vlasti. Disidentom ga, stoga, može proglasiti samo onaj ko ne poznaje značenje tog pojma ili onaj ko svesno želi da zloupotrebi auru koja ga okružuje. Nelson Mandela, Aung San Su Ći, Benazir Buto, Leh Valensa i Antonio Gramši nikako nisu društvo u kome Ćosić može da sedi, a da čak i njemu ne postane neugodno zbog toga što je, nedostojan kakav jeste, greškom svrstan među džinove.
Pismo studentima obiluje slučajnim ili namernim nedorečenostima, pojmovnom zbrkom i nelogičnostima. Nesuđeni nobelovac pojmove narod i nacija koristi kao sinonime iako oni to nisu, meša legalitet i legitimitet i pogrešno interpretira ekonomske i političke procese o kojima govori. Ne, tržište u Srbiji se posle Petog oktobra nije „liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma”. Tržište Srbije je i dan-danas osakaćeno monopolima s jedne strane i prašumom regulative s druge, sa srednjom klasom desetkovanom potpunim privrednim kolapsom devedesetih i galopirajućim ekonomskim raslojavanjem, te nedostatkom povoljnih kredita za osnivanje preduzeća. U svemu tome, od postulata neoliberalnog kapitalizma (o kome autor ovih redova nema dobro mišljenje) malo čega ima. Zanimljivo je da Ćosić nešto kasnije navodi kako bi država, između ostalog, trebalo da bude i jeftina, čime se – očito i ne shvatajući to – sam hvata jednog od postulata neoliberalizma! Dalje, ključni pozitivni ishodi petooktobarske revolucije nisu „izlazak iz međunarodne blokade” i „ostvarivanje političkih sloboda u javnom govoru” – oni su posledice nečega daleko većeg. Stvarna pobeda Petog oktobra je (trebalo da bude) uvođenje načela smenjivosti i demonopolizacija političkog polja u dotad samo nominalno višepartijskom sistemu – ali nije neobično što takva promena prolazi ispod Ćosićevog radara. On suštinski nije imao problem ni sa nedemokratičnošću jednopartijske SFRJ, već samo sa njenim ideološkim predznakom. Zamenite komunizam nacionalizmom, a multietničnost jugoslovenstva uniformnim srpstvom, i preostali Ćosićevi problemi sa sistemom postaju kozmetički.
Time dolazimo i do pitanja ideologije. „Otac nacije” navodi da su sve ideologije prošlog veka okončane u porazima. Ta teza nije Dobričina – pre njega zastupao ju je Danijel Bel početkom 60-ih godina XX veka, da bi je tri decenije kasnije u novo ruho ogrnuo Frensis Fukujama. Obojica su trenutni status kvo proglasila krajem istorije. Zanimljivo je to što se Ćosić danas pridružuje tom rekvijemu za ideologije, bez obzira što je u telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem 8. juna 1991. rekao: „Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…“ Na stranu zaokret dostojan Aleksandra Vučića – možda je Ćosić u proteklih dvadesetak godina odista postao obožavalac (neoliberala) Fukujame – problem je u tome što on svoje ideološke naočare očigledno ne primećuje. Pitajmo ga jesu li mu na nosu i spremno će se zaogrnuti plaštom manhajmovskog slobodnolebdećeg intelektualca, nedodirnutog ma kakvim velikim narativom. No Ćosićeva ideologija i te kako postoji i, različito intonirana, progovara iz gotovo svakog političara koji se u poslednjih četvrt veka u Srbiji domogao makar komadića vlasti: ona reži sa sastanaka radikalske Centralne otadžbinske uprave, preti sečom ruku u najmračnijoj fazi Vuka Draškovića, podstiče na rat protiv ostatka sveta na mitinzima SPS-a, dodaje šibice paliteljima ambasada u čijim ušima odzvanja Koštuničina labudova pesma, gurka Tadića u Dodikov zagrljaj, a najnoviju inkarnaciju dobija u našističkim spiskovima nepodobnih. Ta ideologija nije čak ni nacionalizam, zato što Ćosić i razni ćosići ne snuju modernu naciju kao zajednicu slobodnih građana, nego suštinski hantingtonska borba civilizacija svedena na lokalne okvire. Sam poklič „Borite se!” u njegovoj izvedbi zato deluje kao groteskna parodija Heselovog „Pobunite se!”. Ćosić, naravno, ne želi pobunu. Pobune mirišu na barut revolucije, i u njima može biti oštećen sistem na kome su njegove ideje uspešno parazitirale svih ovih godina. Iako državu proglašava „invalidnom” a društvo opisuje kao „antropološki i mentalitetski dekadentno”, ne poziva nas da se borimo ni protiv oligarhije bogatih (premda je uzgredno pominje s negativnom konotacijom), niti protiv političke klase, iako stidljivo protura da mu ni ona baš nije po volji, a ne diže barjak ni protiv glomaznog državnog aparata, protiv koga, reda radi, gunđa uprkos tome što mu on i dan-danas objavljuje knjige u ogromnom tiražu. Umesto svega toga, Ćosić traži nedefinisani „preporod”, koji je sav u funkciji stvarnog cilja borbe, a to je širenje onoga što je on proglasio istorijskom istinom o srpskom narodu – narodu koga je „demonizovao i ozločinio neprijatelj”. Reforma države i oporavak društva za njega bi suštinski bili nepotrebni da nisu oružje za bitku s neprijateljem koji nije do kraja definisan. Ipak, iz teksta se nekako da razabrati da najverovatnije nisu posredi Tolkinovi orci, nego prve komšije i neizostavni Zapad. Zvuči poznato, zar ne?
Povodom dveju stvari ipak treba da budemo saglasni sa Dobricom Ćosićem. Prvo, njegova senka jeste duga. Njome su zaklonjeni gradovi pod opsadom, izbegličke kolone pune ljudi s praznim očima i nebrojeni grobovi onih čije se male sudbine nisu podudarale sa mapama koje su po salvetama iscrtavali on i njegovi ideološki učenici. U njoj se krije i duh malignog sistema koji je pojeo godine generacijama sa istočne obale Drine, duh ksenofobije i kolektivne paranoje koja postaje samoobistinjujuće proročanstvo u svom najgorem obliku. U toj senci klija i jedino što Ćosić zaista želi da prenese sledećoj generaciji: seme nikad do kraja dosanjanog zla. Drugo: da, prošlost, kao što veli Ćosić, „niti može, niti treba da se vrati u bilo kom vidu”. Upravo zato generacija na koju je pismo adresirano mora da shvati da će se na ovim prostorima moći izboriti za svoje mesto pod suncem samo ako konačno okrene leđa ne samo ideolozima zle prošlosti već i okoštaloj političkoj klasi, i ako konačno sama počne kritički da promišlja stvarnost u kojoj živi.
Autor je apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Peščanik.net, 30.12.2012.
Srodni linkovi:
Miloš Ćirić: Srce tame
Marko Simonović: Još jedan odgovor Ćosiću
ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)