Dogovor stranačkih kolega

Prošlog četvrtka uveče učesnici protesta u Novom Sadu su akumulirani bes iskalili na gradskim prostorijama Srpske napredne stranke i demolirali ih.

Činjenica da su to izveli lako, praktično bez bilo kakvog otpora, bila je u potpunom kontrastu sa onim što se prethodnih dana, i samo dan pre, događalo pred istim prostorijama. Tada su ih od učesnika protesta, pored brojnih pristalica vladajuće stranke koji su pod fantomkama gađali građane pirotehničkim sredstvima, kamenjem i flašama sa smrznutom vodom, čuvale i snažne formacije policije i žandarmerije. Šta više, tog dana u sukob sa učesnicima protesta uključili su se, uz upotrebu vatrenog oružja, i pripadnici specijalne jedinice Vojne policije.

Uznemiravajuću mogućnost da vojska štiti prostorije političke stranke je prilično neuverljivo demantovao ministar odbrane tvrdnjom da pripadnici vojne policije „nisu čuvali prostorije Srpske napredne stranke nego ličnost koja po zakonu ima pravo na njihovu zaštitu“.

Zvanično nije saopšteno ko je bila „štićena ličnost“, nezvanično se čulo da je reč o bivšem premijeru, predsedniku vladajuće stranke i njegovom sinu. Međutim nema ni potrebe ni valjanog pravnog osnova da zaštitu čak i aktivnog premijera obezbeđuje vojska, to je posao civilnih organa bezbednosti. A pogotovo je nedopustivo i govori u prilog tome da se radi o zloupotrebi vojske u dnevno političke svrhe to da „štićena ličnost“ izlaže pripadnike obezbeđenja nepotrebnom riziku dovodeći ih u situaciju da štiti prostorije njegove političke stranke.

Zašto u četvrtak ispred stranačkih prostorija nije bilo „branilaca“, simpatizera vladajuće stranke „objasnio“ je pomenuti bivši premijer, predsednik stranke. Iako je samo dan pre najavio da će stranka svuda žestoko braniti sve svoje prostorije, izjavio je da je stranka donela „tešku odluku“ da „prijatelji, patriote, stranačke kolege“, ne budu ispred tih prostorija, da u njima ne bude niko. Rekao je da je „odluka doneta u dogovoru sa predsednikom republike koji je takođe član stranke i njen nekadašnji predsednik“.

Pa onda valjda nekako „logično“, pošto u skladu sa novom odlukom nije bio tamo ni predsednik stranke, kao štićena ličnost, nije tamo bilo ni vojne policije koju mu je po krajnje spornom osnovu i bez ikakvih poznatih kriterijuma, kao zaštitu dodelio njegov stranački kolega ministar odbrane.

Mnogi misle da je odluka da se prostorije ne štite licemerna, da je doneta upravo sa namerom da se stvori prilika da bes učesnika protesta eskalira i da se potom oni predstave kao nasilnici, a zataška prethodno surovo batinanje od strane policije i provociranje od strane „patriota“ u prilog čemu govori prethodno iznošenje kompjutera i vrednije opreme iz prostorija.

U krajnjoj liniji, nezavisno od motiva, nije sporno – stranka je mogla, imala je pravo da odluči da članova stranke i stranačkih simpatizera tokom protesta ne bude ispred prostorija ili u njima. Ali sporno je sve drugo. Ako ostavimo po strani fabuloznu vojnu policiju kojoj tu nikad i nije bilo mesto, neizbežno je pitanje – šta je bilo sa „običnom“ policijom i žandarmerijom? Zašto je, iako se znalo da će protesta biti, nije bilo ispred stranačkih prostorija ni na ulicama u blizini sve do samog kraja protesta i zašto je intervenisala tek nakon što su prostorije demolirane?

Osnovni zadatak policije je da štiti i unapređuje bezbednost ljudi i imovine. Dužna je da to čini bez diskriminacije i ne od prilike do prilike već uvek, u skladu sa Ustavom i zakonom. A očigledno je da se ovom prilikom svesno i namerno ogrešila o obavezu i da je i to takođe rezultat famoznog „dogovora stranačkih kolega“.

Više ne latentna mogućnost, već sasvim očigledna stvarnost da na osnovu dogovora stranačkih kolega nepoznat broj pripadnika vojske izvan kasarni, u civilnim odelima ali naoružanih, obavlja nekakve poslove koji nisu vojni ili, pogotovo, da policija ne radi svoj posao, da uskrati bilo kome ili čemu zaštitu koju je po zakonu dužna da pruži, nije nekakvo apstraktno kršenje odredbe Ustava koja izričito utvrđuje da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“ – već surovo realna, vrlo ozbiljna opasnost po bezbednost, imovinu, pa i živote građana.

Peščanik.net, 20.08.2025.