Drugi krug

Zašto se u Francuskoj glasa dvokružno? Ovo je lako videti na primeru upravo završenih regionalnih izbora. U prvom krugu svi glasaju za stranke ili kandidate koje smatraju boljim od svih drugih, glasaju za one koji su njihov prvi izbor tako da kažem.

Ukoliko bi se sa tim glasanjem došlo do odluke, recimo tako da ona osoba koja dobije najviše glasova i pobedi, to bi moglo da znači da bi, u zavisnosti od broja partija, ne naročito veliki broj glasova bio dovoljan za pobedu. Drukčije rečeno, razlika između broja glasova koji je potreban za pobedu i recimo proste većine bi mogla da bude prilično velika. Što je važnije, izabrana osoba ne bi morala da valjano predstavlja preovlađujuće vrednovanje glasača. Ovo poslednje se može dogoditi ako je, recimo, najveći broj glasova otišao osobi koja je inače nepopularna kod većine glasača. Uzmimo da je reč o tri stranke, gde kandidat jedne ima najveći broj prvih izbora, ali ga glasači druge dve stranke stavljaju na poslednje, treće u ovom slučaju, mesto iza oba ostala kandidata.

Drugi krug glasanja služi tome da glasači mogu da odlučuju strateški, kako se to kaže, mogu dakle da glasaju za drugog najboljeg kandidata. Što može da ima za posledicu, kao upravo na ovim regionalnim izborima, da kandidat koji ima najviše glasova u prvom krugu, što će reći najvećem broju glasača je on ili ona prvi izbor, dakle da taj kandidat izgubi u drugom krugu, jer nema dovoljnu podršku glasača kojima je on ili ona drugi najbolji izbor. Ovo, nije, potrebno je zapaziti, a zbog čega sam sve ovo i napisao, nekakva posebna izborna strategija, primenjena samo za ovu priliku, te kako ne bi pobedili kandidati jedne stranke, u ovom slučaju Nacionalnog fronta. To je karakteristika izbornog sistema, koji je prihvaćen upravo zato da bi se omogućilo da do izražaja dođe volja većine, mada to, jasno je, nije baš najjednostavnije. Ali može se svakako tvrditi da nije isto da li većinu predstavlja osoba za koja glasaju oni kojima je ona prvi ili drugi izbor ili ona koja je zapravo najgori izbor za većinu glasača.

Ovo je jedan način da se, sa jedne strane, izbornim sistemom ne utiče na broj stranaka, a da se, sa druge strane, ne izgubi demokratska vrednost izbora, koja se ogleda u tome da izabrani kandidat predstavlja većinu glasača. Prvi deo prethodne rečenice obično buni komentatore. Ovo zato što se polazi od pretpostavke da je broj stranaka zavisi od toga do koje su mere interesi glasača različiti, što se na izborima iskazuje, dok oni sami ne utiču na to koliko će se partija na samim izborima pojaviti. Ovo, međutim, nije tačno.

Uzmimo da francuski glasači ne menjaju svoju partijsku pripadnost ili glasačku opredeljenost, ali da se odlučuje jednokružnim glasanjem i da se smatra izabranom osoba koja dobije najviše glasova. U tom slučaju bi se do istog rezultata došlo ako bi se partijske koalicije dogovorile pre izbora, otprilike isto tako kao što je do izričitog ili prećutnog dogovora došlo kod drugog kruga glasanja. Ovo se u ranijoj političkoj nauci zvalo Diveržeov zakon. Naime, ukoliko je na snazi engleski sistem, trebalo bi očekivati da se ustali dvopartijski sistem. Na izborima svako glasa za svoj prvi izbor, jer je mogućnost strateškog glasanja veoma ograničena.

Što ne znači da izborne strategije nema ili da glasači prilagođavaju svoja shvatanja dvopartijskom sistemu. Nikakve ideološke konverzije ili interesno licemerje nisu potrebni. Koaliciona politika se samo vodi unutar stranaka ili stranačkih koalicija, a ne između prvog i drugog kruga glasanja. U Americi se donekle koristi dvokružni sistem, jer se najpre bira kandidat unutar svake od dveju stranaka, a potom se bira između njihova dva kandidata. Strateško glasanje se obavlja unutar stanaka, gde se glasa za onoga ko ima izglede da pobedi, a ne uvek za onoga ko je prvi izbor pojedinog glasača, dok se na opštim izborima glasa upravo za svoj prvi izbor, jer i ima samo dva kandidata.

U Francuskoj, a i u mnogim drugim zemljama, svakako u Evropi, partijska pripadnost je važna, sadrži neke elemente ideološke odanosti sebi i društveno bliskima, pa se ili koristi proporcionalni sistem, koji omogućuje da svi glasaju za one koji su im prvi izbor, a koalicije se sklapaju posle izbora, ili se koristi dvokružni sistem (ili neki sistem rangiranja). Cilj je, međutim isti: da se ipak nekako izbornim sistemom omogući da svako može da sačuva svoj ideološki identitet, da se tako izrazim, a da ipak izabrana osoba predstavlja većinu. I jedno i drugo doprinosi demokratskoj legitimnosti, koja je izuzetno važna za političku stabilnost.

Usled toga, bilo bi potrebno da Nacionalni front pridobije konzervativne glasače u tom smislu da im bude drugi najbolji izbor, jer je teško videti da bi mogli tu prećutnu koaliciju da ostvare sa socijalistima. Ovi poslednji, opet, glasanjem za konzervativce u drugom krugu to onemogućuju. To je sve više politička strategija u evropskim demokratskim zemljama. U manje stabilnim demokratijama, gde su ideološka opredeljenja fluidnija, da se tako izrazim, manjina, posebno nacionalistička, ima veće izglede. A onda su tu neprijatelji od kojih je potrebno zaštititi naciju – i eto nas na Balkanu.

Novi magazin, 21.12.2015.

Peščanik.net, 22.12.2015.