Pad komunizma i raspad sovjetske imperije
Osamdesete su donele izazove koji su dodatno potisnuli važnost blokovskog nadmetanja. SAD su se suočile s ekonomskim rastom Japana i Zapadne Nemačke koji je osporavao dominantnu američku ulogu u globalnoj ekonomiji.
Dalje od toga, globalna ekonomija potiskivala je nacionalni karakter pojedinačnih činilaca, tim pre ukoliko su bili otvoreniji i pokretljiviji. Američke kompanije sticale su globalni identitet, a njihovo prostiranje, koje je obuhvatalo područja jeftine radne snage, doprinosilo je utisku o preteranom trgovinskom deficitu američke ekonomije. Smatralo se da Japan prestiže SAD u smislu ekonomskog upravljanja, a predstojeće ujedinjenje Nemačke podrazumevalo je njenu vodeću ulogu na objedinjenom evropskom tržištu.
Novi američki politički i ekonomski konzervativizam, ozvaničen izborom Ronalda Regana za predsednika, odražavao je ne samo nova iskušenja u svetskoj politici s kojima su se SAD suočavale, poput Iranske revolucije i sovjetske invazije Avganistana, nego i opšti utisak da je, u nedorečenom procesu detanta, osporeno njihovo jasno mesto u globalnim odnosima, i da se očekuje odlučan američki odgovor. Regan je sa svojom spremnošću da interveniše svuda gde se bude smatralo da su ugroženi američki interesi, i isticanjem potrebe da se nastavi i preobrazi izgradnja američke vojne moći, jasno zastupao taj način mišljenja.
Kao odraz u ogledalu, s novim izgledom međunarodnih odnosa suočavao se i SSSR. Istočnoevropske privrede su, do kraja osamdesetih, kolabirale u svojim zatvorenim, komandnim strukturama, dodatno opterećene trkom u naoružanju. Tek je nova politika Mihaila Gorbačova, nakon 1985, ukazala na početak kraja represivne partijske kontrole. Ali i to je bio proces, usporen i preterano uzdržan, koji je gutao ubrzani protok vremena. Ono je neumitno isticalo. Postajalo je očigledno da se sistem ne može obnoviti unutar sebe samog. Ekonomski neoliberalizam Ronalda Regana i Margaret Tačer takođe je najavljivao globalne implikacije. U novom okviru kompanije koje su se brzo prilagođavale uslovima poslovanja i novim tehnologijama, i ostavljale za sobom inertne administracije. O tome su svedočili i masivni američki trgovinski i budžetski deficiti, nastali, između ostalog, prekomorskim investicijama koje nisu vraćale viškove u maticu u kojoj se kapital sporo okretao, opterećen porezima i visokim nadnicama. Postavljalo se pitanje održivosti starih sistema, nasleđenih iz hladnoratovskih međunarodnih odnosa.
Opipljive odgovore ponudio je, možda nenadano, 1989, pad komunizma u istočnoj Evropi. Do kraja 1991. raspala se i sovjetska imperija. U međuvremenu se ujedinila Nemačka, i odmah potom, 1992, ozvaničena Evropska unija. S takvim promenama bilo je očigledno da je Hladni rat prestao da postoji kao stvarnost svetske politike. Postavljalo se pitanje šta će uslediti.
Jasna i jednostavna tumačenja istorije koja je nastupila na novim, komprimovanim dimenzijama vremena, prostora, i dinamike struktura i procesa, nisu postala moguća. Možda je tek nastupilo razdoblje materijalizacije svetske istorije, dotad fikcije koju je ispunjavao tok međunarodnih odnosa. Emocije vezane za ishod trke u naoružanju bile su možda prva stvarna pojava globalne istorije.
Od kraja osamdesetih, odigrao se nikad viđen poremećaj u međunarodnim odnosima. Nastupila je epoha unilateralizma, nastala na ruševinama Berlinskog zida 1989, i okončana u ruševinama Svetskog trgovinskog centra 2001. Ta epoha bila je samo naizgled kratka. Ona je ostavila svedočanstava o sebi samoj, zahvaljujući napretku informacione tehnologije i kulture beleženja i pamćenja, koliko ukupna ljudska istorija do toga vremena. Američka moćpostala je osnovna struktura unipolarnog globalizma. SAD su bile jedina supersila sposobna da razvuče svoje ekonomske, vojne i političke mišiće oko cele zemljine kugle.
Ostvarivanje dugoročnih američkih uticaja podudaralo se s dometima spoljne politike koja je zastupala demokratiju i ljudska prava. Saradnja je bila postojana, pouzdana i obostrana svuda gde je ta politika uspevala. Ona se oslanjala i na institucije i širenje NATO, na Helsinški proces i demokratizaciju na koju je pozivala Evropska zajednica (unija). Evropske integracije bile su, same po sebi, podsticaj demokratizacije.
SAD su politiku demokratske promocije pokrenule tek zahvaljujući izvlačenju iz Vijetnama. Potkomitet Kongresa za međunarodne organizacije i pokrete, koji je predvodio Donald Frejzer, nakon ispitivanja stanja demokratije u svetu u drugoj polovini 1973, podneo je početkom 1974. izveštaj koji je naglasio potrebu da ljudska prava postanu prioritet američke spoljne politike. Na preporuke Potkomiteta Kongres je odgovarao tokom 1974. amandmanima o ljudskim pravima zakonu o pomoći inostranstvu, zakonu o uzajamnoj pomoći i zakonu o reformi trgovine. Potom, 1977, i amandmanima zakonu o međunarodnim finansijskim institucijama. Amandmani su predviđali obustavljanje pomoći državama u kojima se sistematski krše ljudska prava. Jedino su predsedniku prepuštene određene diskrecione odluke da u pojedinim slučajevima postupi u skladu sa svojim procenama.
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 06.12.2008.
Nastavci:
Zakasnela perestrojka ubrzala promene
Pad komunizma u Poljskoj samo je za izvesno vreme odložila vojna diktatura, nakon pritiska iz Moskve, koju je evropska javnost osuđivala, uključujući moćnu Italijansku komunističku partiju. Događaji koji su usledili potvrdili su da je, već tad, poljska Solidarnost dala prvi i odlučujući udarac komunizmu i sovjetskoj prevlasti u istočnoj Evropi.
Kriza komunizma kao ekonomskog sistema bila je najuočljivija upravo u međunarodnim odnosima koji su na svetlost iznosili njena sporedna obeležja, poput troškova i rastućih otpora sovjetskom intervencionizmu i hegemoniji. SSSR je dodatno osiromašio, i u toj pojavi nije bilo više ničega privlačnog. Nesposobnost centralizovanih socijalističkih ekonomija da obezbede stalno unapređivanje životnih uslova i očigledni neuspesi usvajanja tehnoloških inovacija zapadnog porekla podsticali su dubinske potrebe za promenom. Za to vreme su pritisci za popuštanje nadzora nad štampom i političkim slobodama u mnogim istočnoevropskim zemljama počeli da otvoreno izazivaju komunistički monopol.
Mihail Gorbačov, koji je izabran za generalnog sekretara KPSS 1985, razumeo je potrebu za velikom inicijativom koja bi preobrazila ekonomiju i položaj u svetu, ali se reforme nisu mogle brzo i u potpunosti primeniti. Umesto toga, Gorbačov je pokušao da smanji napetost u odnosima sa SAD i Zapadnom Evropom kako bi kupio vreme za reorganizaciju sovjetske ekonomije. Zaključio je niz sporazuma kojima je obuzdana trka u nuklearnom naoružanju, i preko ograničenja predviđenih tokom detanta. Smatrajući da je sovjetski komunizam u povlačenju u međunarodnim okvirima i pred domaćim izazovima, Regan je postao popustljiv pošto se činilo da je istorija, nakon svega, na američkoj strani. Havarija u atomskoj centrali u Černobilju u Ukrajini u aprilu 1986, i rastući otpor u sopstvenoj partiji primorali su Gorbačova da usvoji 1987. radikalniju platformu u traganju za Perestrojkom, uključujući slobodu govora. I dok je za sovjetsku nomenklaturu njegov nastup zadirao u uporišta sistema, Perestrojka i Glasnost su kasnili za sopstvenim vremenom, koje ih je zatim prevazišlo.
Istočna Evropa bila je umorna od sivila, siromaštva i političke represije i u svojim otporima se oslanjala na političke tradicije i društvene institucije kojih na sovjetskoj strani nije bilo. Disidentski lideri su se pozivali na načela Glasnosti, sve uvereniji da se njihovi zahtevi neće ugušiti nekom budućom sovjetskom intervencijom. Promene su ponovo pokrenute iz Poljske gde je vlada generala Jaruzelskog već1988. zaključila da neki oblik nagodbe sa zabranjenim pokretom Solidarnost mora biti preduslov neophodnim zapadnim pozajmicama koje bi pokrenule ekonomske reforme. Nakon pregovora za Okruglim stolom i prvih izbora, Jaruzelski je, priznajući političko opredeljenje zemlje, u avgustu 1989. postavio Tadeuša Mazovjeckog za prvog nekomunističkog premijera u posleratnoj istočnoj Evropi. Gorbačov je priznao novu poljsku vladu, otvarajući prostor političkim promenama u istočnoj Evropi. I dok je sovjetska okupacija Poljske označila početak hladnoratovskog sistema u istočnoj Evropi, demokratizacija Poljske pokrenula je rušenje tog sistema. Događaji su dostigli vrhunac 9. novembra 1989, rušenjem Berlinskog zida, simbola podeljene Nemačke i podeljene Evrope.
Gorbačov je pred istočnoevropskom demokratskom revolucijom ostao uzdržan: „Mi sad imamo doktrinu Frenka Sinatre. On ima pesmu, I Did It My Way. Tako da svaka zemlja odlučuje kojim će putem krenuti.“ Bez obzira na moguće troškove i političku štetu intervencionizma, važnije od svega bilo je njegovo uverenje da istočni Evropljani imaju pravo, kao i Sovjeti, da odlučuju o sopstvenoj budućnosti. I upravo je spremnost da dopusti promene Gorbačov iskoristio kao pregovaračku prednost u odnosima s novom američkom administracijom Džordža Buša (1989-1993). Mada je Buš ostao oprezan i nije bio spreman da nudi mnogo zauzvrat, ekonomski ili politički, odnosi dve zemlje počeli su da se popravljaju, naročito u kontroli naoružanja. Većsu naredne 1990. SAD i SSSR govorili pre o partnerstvu nego o Hladnom ratu.
Oklevanje SAD da opipljivije podrže Perestrojku naglasilo je važnost sovjetskih odnosa sa zapadnom Evropom, naročito sa Zapadnom Nemačkom. Nemački kancelar Helmut Kol iz toga je izvlačio više od bilo koje druge zapadnoevropske zemlje. Ako ništa drugo, mirno i nesporno ujedinjenje Nemačke bi demohrišćanima i njemu samom dalo naročito mesto u istoriji. Kako se istočnonemački režim gasio, Kol je navalio da kupuje sovjetsku podršku za brzo ujedinjenje, spreman da ponudi značajnu ekonomsku pomoćzauzvrat. Nimalo slučajno, Gorbačov je pristao da Zapadna Nemačka apsorbuje Istočnu, i da nova ujedinjena Nemačka ostane u članstvu NATO. Ispostavilo se da je sovjetska odluka najviše uznemirila Francusku i Britaniju. Margaret Tačer i Fransoa Miteran otvoreno su strahovali od posledica brzog nemačkog ujedinjenja.
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 06.12.2008.
Nastavci:
Sadamov izazov međunarodnom poretku
Nemačke pozajmice ipak nisu bile dovoljne da zaustave sovjetsko propadanje. Ohrabrene kretanjima u istočnoj Evropi, baltičke države Litvanija, Latvija i Estonija, koje su nasilno priključene Sovjetskom Savezu 1940, započele su kampanju nezavisnosti. Sličan pokret nastao je u Gruziji.
Izbili su sukobi između Jermenije i Azerbejdžana oko oblasti Nagorno-Karabah. Gorbačov je početkom 1991. usporio kretanje ka liberalizaciji. Boris Jeljcin, prvi slobodno izabran predsednik Rusije, najveće od konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza, počeo je da izaziva njegov autoritet. U avgustu 1991. konzervativci u sovjetskoj komunističkoj partiji pokušali su da izvedu državni udar, ali su poraženi zbog oklevanja i nespremnosti vojske da se povinuje njihovim naređenjima, kao i zahvaljujući odlučnosti predsednika Jeljcina da brani suverenitet Rusije. Neuspešni udar je ubrzao kraj Sovjetskog Saveza. Baltičke države su se otcepile, a sovjetske republike jedna za drugom objavljivale nezavisnost, uključujući Rusiju. Predsednik Jeljcin je u oktobru najavio da će Rusija ući u korenite tržišne reforme, primenjujući „šok terapiju“ koju su preporučivale SAD i MMF. Gorbačov je ostao predsednik Sovjetskog Saveza do svog povlačenja na Božić1991. Nakon 73 godine SSSR prestao je da postoji.
Međunarodni odnosi koje je prožimao Hladni rat i zvanično su okončani raspadom Sovjetskog Saveza. Ali novo vreme nije donelo smirenje. Unipolarizam je ostao samo privremena epizoda u svetskoj politici. Nestankom istočnoevropskog komunizma liberalna demokratija trijumfovala je kao politički i istorijski koncept, ali su se sa onih strana njenih granica ubrzano prestrojavali novi kolektivistički sistemi koji su se pozivali na različite političke tradicije. Nova, globalna pretnja demokratiji postao je politički islam. Ali on nije potekao samo iz frustracija zajednica koje nisu uspevale da napuste začarane krugove verskog i socijalnog tradicionalizma i sve složenijih međunarodnih odnosa.
Politički islam se pojavio i kao slučajni proizvod američke spoljne politike. Prvi posthladnoratovski međunarodni sukob bio je Zalivski rat 1990-1991. Bio je to i prvi izazov unipolarnom svetu, u samom njegovom nastanku, pošto su SAD, kao preostala supersila, krenule da postavljaju međunarodnu agendu rata i mira. Rat je počeo iračkom invazijom na Kuvajt 2. avgusta 1990. i bio je zasnovan na iračkim zvaničnim istorijskim zahtevima koji su podsećali da je Kuvajt bio provincija Osmanskog carstva kojom se upravljalo iz Basre. Pobude su bile dublje. Suočavajući se s nasleđem rata sa Iranom (1980-1988), irački predsednik Sadam Husein je imao preku potrebu da učvrsti političku stabilnost i sopstveni legitimitet. To je mogla doneti, sama po sebi, iračka regionalna hegemonija. Važan činilac bila je nemoć Kuvajta da se brani, i uverenje da će postupak proći bez posledica ozbiljnijih od međunarodne osude iračke agresije.
Nakon osam godina rata sa Iranom Irak je nagomilao dugove, najviše u odnosu na Kuvajt i Saudijsku Arabiju, ukupno oko 80 milijardi dolara. Suočio se s potrebom posleratne obnove, i gubicima prihoda od nafte i vojnim troškovima od 208 milijardi. Samo je servisiranje dugova odnosilo osam milijardi godišnje. Prekid neprijateljstava u ratu sa Iranom, koji je proglašen velikom pobedom, izrodio se u očiglednu farsu. Ekonomska stagnacija postavila se na put demobilizaciji 1,5 miliona vojnika, od kojih veliki broj nije imao obrazovanje i radne veštine. Puna demobilizacija je pretila da izazove ogromnu nezaposlenost. Potencijal za društvene nerede poticao je iz same strukture iračke vojske u kojoj su većina vojnika koje je trebalo otpustiti bili šiiti, i svojim sektaškim opredeljenjem bili potencijalna opasnost za inače sekularan režim. Održavanje velike stajaće vojske i dalje bi iscrpljivalo državne prihode i, bez rata koji bi ih zabavio, Sadam Husein je strahovao da bi se oficiri mogli okrenuti protiv njega. Suočen s izborom između pretnji nižih činova koji bi pokrenuli pobunu šiita, i pretnji viših činova, koji su tokom rata izgradili sopstvene osnovice moći i tragali za prilikom da uklone civilnog predsednika, Husein je 1989. obavio brutalnu čistku oficira kopnene vojske i avijacije.
Invazija na Kuvajt možda je mogla da zaleči ekonomsko i vojno nasleđe rata sa Iranom. Kuvajtsko bogatstvo u nafti omogućilo bi iračkom režimu da obnovi zemlju i isplati poverioce. Rat bi držao vojsku zauzetu i daleko od prestonice. Farsa o pobedi nad Iranom ustuknula bi pred stvarnom pobedom nad Kuvajtom. Invazija bi takođe projektovala iračku hegemoniju ne samo nad Kuvajtom nego i nad Zalivom kao celinom. Ta hegemonija dopustila bi Iraku da diktira cene nafte i kvote koje bi odgovarale iračkim interesima, i kontrolu nad petinom ukupne proizvodnje zemalja OPEC. Širenje vojne i ekonomske moći omogućilo bi Iraku da zahteva arapsko liderstvo kao najmoćnija zemlja u regionu, i, naročito, kao jedina arapska zemlja koja nikad nije zaključila sporazum sa Izraelom i punim je srcem prihvatila PLO.
Nametanje američkih vrednosti ostatku sveta
Sadam Husein tragao je za povodom, uveren da arapske i zapadne zemlje neće intervenisati. U maju 1988. Irak je od Kuvajta zatražio najam ili pripajanje dva strateški važna prolaza na ulasku u reku Šat el-Arab, jedinom iračkom pristupu Zalivu. Kuvajt je odbio.
U februaru 1989. Irak je pokušao da iznudi teritorijalne ustupke od Kuvajta kao naknadu za rat koji je vodio protiv Irana u ime celog arapskog sveta, ali je ponovo naišao na odbijanje. Irak je smatrao da je prevaren za ispravnu nadoknadu (više od 200.000 Iračana je ubijeno, 400.000 ranjeno i 70.000 zarobljeno) i da je Kuvajt zadržao deo iračkih prihoda od nafte s naftnog polja Istočna Rumelija, ukupno 2,4 milijarde dolara. Time je invaziju na Kuvajt, koja je trebalo da usledi, tumačio u svetlosti naplate dugovanja koja mu s pravom pripadaju. Na sastanku sa američkim ambasadorom 25. jula 1990. Husein je razumeo da je dobio signal da SAD neće intervenisati ukoliko Irak napadne Kuvajt, budući da Vašington nije zainteresovan za unutrašnje arapske sporove. Uzimajući u obzir ranije sukobe na Bliskom istoku, Husein je računao da će SAD mirovati samo ako se ne prekidaju redovne isporuke nafte. (Pre svega je mislio na izraelsku okupaciju Zapadne obale, Gaze i Golana, i sirijski prodor u Liban.) Bio je svestan i sopstvene snage, koja bi sama po sebi trebalo da odvrati stranu intervenciju, naročito nekog arapskog fronta. Nije ga brinula ni primena ekonomskih sankcija UN.
Procene Sadama Huseina bile su, međutim, duboko pogrešne, i u odnosu na SAD i Britaniju, i na bivše sovjetske ili arapske saveznike. Nakon niza rezolucija SB UN, diplomatskih inicijativa, zamrzavanja iračkih i kuvajtskih aktiva i nametanja sankcija, koje Husein takođe nije razumeo, vojna koalicija koju su predvodile SAD pokrenula je 16. januara 1991. operaciju Pustinjska oluja kako bi oslobodila Kuvajt. Dok je koalicija nemilosrdno bombardovala iračke ciljeve u Kuvajtu, Husein je pokušavao da podeli koaliciju i privuče pažnju arapskog sveta povezujući napad na Irak sa izraelsko-palestinskim sukobom. Kako bi uveo u rat Izrael, počeo je da ispaljuje rakete Skad na izraelsku teritoriju. Američka uveravanja i isporuke protivraketnih sistema Patriot odvratile su Izrael od odmazde. Ali, veza je uspostavljena. Bilo je očigledno da je potrebno ponovo pokrenuti bliskoistočni mirovni proces.
Prekid vatre objavljen je 43 dana nakon pokretanja Pustinjske oluje, 27. februara 1991. Iračka avantura u Kuvajtu zaustavljana je upotrebom nadmoćne vazdušne sile i „pametnih bombi“. Bila je to nova strategija u nastojanjima da se reše posthladnoratovski sukobi. Međutim, dok su iračke trupe potisnute iz Kuvajta, irački režim je ostao netaknut. Strahovanja od „vreća s telima“ i vijetnamski sindrom osujetili su nastavak kopnene operacije koja bi uklonila Huseinov režim. Bilo je i mišljenja da bi obaranje Huseina i njegove sekularne vlade proizvelo dezintegraciju Iraka i pojavu šiitske fundamentalističke države na jugu. Koalicija ionako nije dobila politički mandat da napadne irački režim, niti bi SSSR i Francuska, koji su imali svoje interese u Iraku, podržali takvu akciju.
Vraćanje Kuvajta kraljevskoj porodici Sabah smatralo se dovoljnom pobedom zapadne koalicije i porazom Sadama Huseina i njegovih težnji za regionalnom hegemonijom. Ali, ispostavilo se da je i takvo tumačenje bilo pogrešno. Demonstracija američke moći u podršci kolektivnoj bezbednosti ostavila je duboke utiske. Da se Hladni rat zamenio novom paradigmom o novom svetskom poretku, kojom su SAD krenule da svoje vrednosti nameću ostatku sveta. Takvom tumačenju novog izgleda svetske politike naročito je doprinela nesrazmera, koja je najednom nastupila, u moći i uticaju pobedničkih SAD i gotovo nevažne Rusije, bledog ostatka imperije koja se ubrzano raspadala.
U poslednjoj deceniji XX veka SAD zaista više nisu imale ozbiljnog rivala u međunarodnim odnosima. Američka vojna i politička snaga bila je nesporna. Iako su se predsednički izbori 1992. odvijali u senci ekonomske krize, koja se ipak samo promaljala, naredna decenija protekla je u neravnoteži unipolarizma. Kompanije osnovane u SAD počele su da dominiraju „novom globalnom ekonomijom“ i njenim najočiglednijim uzgrednim proizvodom, internetom. Jedna od najznačajnijih inicijativa nove administracije Bila Klintona bila je deregulacija interneta (World Wide Web), koji je ubrzo postao virtualna globalna tržnica sa sopstvenim pravilima. U poznim devedesetim američka berza je dostigla svoj istorijski vrhunac (Dow Jones je prevazišao dotad „magičnih“ 10.000 vrednosnih poena). Zahvaljujući socijalnim reformama Klintonove administracije i ekonomskom rastu, nezaposlenost u SAD pala je na najnižu tačku od šezdesetih.
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 06.12.2008.
Nastavci:
Teška decenija za Rusiju
Do poznih devedesetih, kao najveći problem američke politike (osim privatnog ponašanja predsednika Klintona) pojavilo se pitanje rastućih federalnih budžetskih viškova. Malo posmatrača moglo je posumnjati da će naredno stoleće dalje unaprediti američki prestiž.
SAD su svoju ekonomsku snagu projektovale i u svet, podstičući proces globalizacije. U odnosu na međunarodnu trgovinu, Vašington je igrao ključnu ulogu u sponzorisanju metamorfoze sporazuma GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) u stalnu instituciju koja bi radila na progresivnom smanjenju poreskih i carinskih prepreka u međunarodnoj trgovini, u World Trade Organization, 1995. Trebalo je ubediti nove industrijalizovane ekonomije, kao u jugoistočnoj Aziji, da se liberalizuju oslobađanjem od zaštitnih barijera i otvore se stranim ulaganjima. Globalizacija ekonomije izazivala je i osporavala lokalne monopole i tradicionalne hijerarhije, tako da su se i otpori globalizaciji zasnivali na demonizaciji neoliberalnog modela ekonomskog razvoja. Na drugoj strani, optimisti poput Fransisa Fukujame su globalnu nadmoćneoliberalizma vezivali za trijumf liberalne demokratije koja će, sama po sebi, umiriti buduće kretanje istorije. Fukujama je učenje o kraju istorije zasnovao na generalizaciji i globalizaciji liberalnih vrednosti. Smatrao je da je taj politički oblik savršen i, jednom ustanovljen, postojan, i da će se, onog trenutka kad se ostvari, zaustaviti negativni trendovi istorije, i sama njena dinamika.
Ali, liberalna demokratija očigledno je posustajala na granicama Rusije. Ta granica bila je od izuzetne važnosti, i nije se odnosila samo na nedavnu prošlost hladnoratovske paradigme. Novu Rusiju su tokom devedesetih potresale ekonomske i političke krize, na koje je ona odgovarala bojažljivo, neraspoložena da se budućnosti prepusti odbacivanjem svojih istorijskih slabosti. U tom smislu se Boris Jeljcin, prvi predsednik nezavisne Ruske Federacije, suočio s nepremostivim izazovima. U ekonomskoj politici, Rusija je pokušala da otvori tržište, cene su deregulisane, privatizovan je jedan broj državnih preduzeća, a država nastojala da podstiče spoljnu trgovinu. Ali je ishod bio obeshrabrujući.
Inflacija je 1992. dostigla 2.500 odsto, dok se BNP u prvoj polovini devedesetih smanjio za gotovo 40 odsto. Oni retki koji su imali najviše koristi od talasa deregulacije bili su tesno povezani s organizovanim kriminalom, ili su to bili bivši zvaničnici Komunističke partije koji su postali privatni preduzetnici.
Ruska stabilnost dodatno je oslabljena rastućim separatizmom. Ruska vojska je 1994. ušla u malu republiku Čečeniju na Kavkazu koja je proglasila nezavisnost u oktobru 1991. Bez obzira na strane pritiske, ruska intervencija bila je uporna, a čečenski rat postajao „novi Avganistan“.
Nered u ekonomiji ogledao se u političkom kolebanju i posrtanju, pre svega u odnosu na visoke demokratske standarde. Rusija je novo vreme dočekala lišena liberalne tradicije, sa sovjetskim ustavom i parlamentom izabranim 1990. Borba između predsednika i parlamenta dostigla je vrhunac u oktobru 1993. kad je Jeljcin uspeo da raspusti Kongres narodnih deputata. Parlamentarni izbori u decembru 1993. napunili su parlament, umesto komunistima, nacionalistima i populistima. Najviše od svih pojedinačnih partija dobila je ekstremna partija Vladimira Žirinovskog. Na izborima koji su usledili nakon samo dve godine, komunisti, za koje se smatralo da su poraženi, pretekli su Žirinovskog. Još više je zabrinjavalo Jeljcinovo zdravstveno stanje. Iako je 1996. pobedio na predsedničkim izborima i ostao dominantan političar u zemlji, nije bilo izvesno da će dugo izdržati. Konačno se povukao na novu godinu 1999. Novi predsednik Rusije postao je Vladimir Putin, bivši oficir KGB.
Slabost Rusije naglašavala je ulogu SAD kao jedine preostale supersile. U političkom i ekonomskom neredu, Rusija je, međutim, ostala ozbiljna bezbednosna pretnja. Budućnost njenih nuklearnih arsenala i oružja za masovno uništenje poput hemijskog i biološkog, politička dezintegracija i proliferacija globalnog terorizma postali su izazovi koji se nisu ticali samo Rusije. Na drugoj strani, SAD i Evropska unija pokazivali su potrebu da se Rusija demokratizuje i postane činilac rastuće globalne ekonomije.
Gašenjem Hladnog rata nije nestalo nuklearne opasnosti. Jedna od osnovnih bezbednosnih briga tokom devedesetih bila je da nuklearni arsenali bivšeg Sovjetskog Saveza padnu u pogrešne ruke. SAD i Rusija nastavili su da pregovaraju o smanjenju nuklearnog naoružanja.
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 06.12.2008.
Nastavci:
Složena gradnja novih odnosa
U julu 1991. SAD i SSSR potpisalI su START (Strategic Arms Reduction Talks), ugovor kojim su se obavezale da do 1998. prepolove broj nuklearnih bojevih glava, na oko 6.000. Kad je SSSR prestao da postoji pet meseci kasnije, START je zamenjen Lisabonskim dogovorom u martu 1992. kojim su se tri države naslednice, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan obavezale da uklone nuklearno oružje sa svojih teritorija.
Početkom 1993. START II je dodatno smanjio broj nuklearnog oružja u SAD i Rusiji na oko 3.000-3.500 na svakoj strani. Potencijalno važan činilac u ograničenju proliferacije nuklearnog naoružanja postala je potvrda Ugovora o neširenju nuklearnog naoružanja (Nuclear Non-Proliferation Treaty) iz 1968, koji je učinjen stalnim, a SAD, Rusija i Velika Britanija se obavezale na moratorijum u nuklearnom testiranju. Mada ugovori nisu sami po sebi bili dovoljni, tim pre jer nisu obuhvatili nove nuklearne sile poput Indije i Pakistana koje su 1998. izvele niz nuklearnih proba koje su bile javne i usmerene prema drugoj strani. Predmet zabrinutosti etabliranih nuklearnih sila bile su i države „odmetnute“ od svakog međunarodnog poretka (rogue states), ili terorističke organizacije koje bi se mogle domoći nuklearnog oružja. SAD su zato nastavile eksperimente iz osamdesetih razvijajući nacionalni program odbrane od projektila, koji bi ih učinio imunim na napade. Ali su ti napori pretili da će poremetiti postojeću nuklearnu ravnotežu, podsticati novu trku u naoružanju.
Osnovno pitanje ostalo je, ipak, kako uvesti Rusiju u globalni bezbednosni i ekonomski poredak kojim dominiraju njeni protivnici, ili samo privremeni partneri, iz proteklih sedam decenija. Prva velika bezbednosna inicijativa postao je program Partnerstvo za mir (Partnership for Peace), ustanovljen u januaru 1994. kako bi se obezbedio institucionalni okvir saradnje NATO i Rusije. Dugoročno, ni Partnerstvo nije uspelo da se nametne kao prvorazredni garant evropske bezbednosti. U tom smislu su dalju inicijativu preuzeli OEBS (Evropska organizacija za bezbednost i saradnju) i institucije Evropske unije.
Izvestan uspeh u privlačenju Rusije bilo je njeno uključivanje u forum G7, godišnji samit vlada vodećih industrijskih sila, koji se tako pretvorio u G7+Rusija, potom i u G8. G8 je bila više načelna podrška nego odraz stvarnosti, budući da je ruska ekonomija bila manja i slabija od bilo koje od prvobitnih članica. (U međuvremenu je Španija, koja nije članica G8, pretekla Rusiju i Kanadu, itd.). Ipak, ukazano je poštovanje prema Rusiji i njenoj istorijskoj ulozi, ali su istovremeno kompromitovane zapadne demokratije koje su pristale na prisno partnerstvo s političkom kulturom čija su opredeljenja, u kontekstu demokratskih standarda, sporna. I koja je spremna da upotrebi nesrazmernu oružanu snagu protiv pobunjenih manjina. Rusija je, štaviše, otkrivala sklonost da izaziva regionalnu bezbednost prodajom nuklearne tehnologije Iranu. G8 je zaista postao neugodan kompromis i presedan, koji se morao pravdati argumentima o veličini Rusije, sam po sebi, o njenim oružanim arsenalima, ili dugoročnim ekonomskim potencijalom. U svakom slučaju, Zapad nije smatrao da je izvesna odgovarajuća alternativa takvom približavanju.
Još jedna dramatična promena u strukturi svetske politike bilo je ujedinjenje Nemačke. Tad događaj najavio je dalja, krupnija pomeranja. Evropska unija je nastala na nasleđu prošlosti i ideji političkih i ekonomskih integracija. Proces političkog ujedinjenja počeo je da se odvija uporedo s demokratizacijom istočnoevropskih zemalja. Njihov put bio je naporan i često bolan. Hladni rat je za sobom ostavio složene međunarodne odnose, a komunizam siromaštvo, inerciju, nedostatak optimizma. Uključivanje u NATO Poljske, Mađarske i Češke (nakon njenog razlaza sa Slovačkom), sredinom devedesetih, odvijalo se, ipak, bez značajnijih otpora. Rusija ionako nije bila u stanju da odgovori na širenje Alijanse na istok, do samih ruskih granica. Ruski susedi su otkrivali izrazita antikomunistička osećanja, mada i sami nisu bili svi imuni, u prošlosti, od virusa boljševizma, dok su ih i dalje opterećivali nacionalizmi ukorenjeni u otporima ili resentimanu u odnosu na sovjetsku dominaciju. I zbog siromaštva, tradicionalnog ili onog koje se ukorenilo u prethodnom razdoblju realnog komunizma, njihova evropska integracija postala daleko složeniji poduhvat.
Nisu sve istočnoevropske zemlje jednako napredovale. Prednjačile su, ponovo, Poljska, Mađarska i Češka, i tri baltičke države. Najveće razlike u odnosu na zapadne zemlje bile su u životnom standardu, koji se najsporije i najmanje primetno unapređivao, da bi taj politički prostor koristile konzervativne snage koje su nastojale da transformaciju ospore i uspore, nekad i da vreme vrate unatrag. S druge strane, unutar same EU postojala je zabrinutost zbog „korozivnog“ uticaja koji bi dalje širenje imalo na napore stvaranje jedne „tešnje unije“. Zbog svega toga je veliki talas proširenja nastupio tek na početku trećeg milenijuma.
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 06.12.2008.
Nastavci: