Kada se raspravlja o reformi visokog obrazovanja, ponekad se zaboravlja na društveni kontekst. Zemlja je siromašna, privredno uništena i suštinski obeležena demografskom neravnotežom u starosnom i regionalnom pogledu.
Postoje budžetska i fiskalna politika; ekonomska politika se izvršava po naređenju sa strane; ona ne postoji u artikulisanom osmišljenom vidu. Ciljevi kao što su privredni rast, povećanje zaposlenosti i porast plata, u praksi se vrlo često međusobno isključuju. O tome će biti reči drugom prilikom. Sad želim da podvučem jednu od posledica napetosti između neosmišljene ali jasno usmerene ekonomske politike i „čiste politike“ na planiranje i izvođenje reforme visokog obrazovanja.
Postoji raširena, mada neartikulisana, saglasnost da u privredi i društvu prednost treba davati što većem zapošljavanju na račun kapitalno-intenzivnih investicija. Tehnološko zaostajanje ima negativne efekte, ali ono je, u datim okolnostima, nužno. Gde god je moguće, mašine moraju da budu zamenjene (i stvarno bivaju zamenjivane) bedno plaćenim i često zlostavljanim radnicima. U ovom času alternativa ne postoji.
Ovakva struktura investicija već je postala zastarelom, a njene pogubne posledice biće sve veće. No, vreme je oskudan resurs i u datom času u privredi se radi kako se jedino može (odnosno, mora). Visoko obrazovanje se tu izdvaja, jer u njegovom slučaju zakon opadajućih prinosa deluje znatno brže: ovde vreme nije oskudno, već ga, u nerazvijenoj zemlji, uopšte nema, što su na svoj način naslutile (jer za razumevanje nisu (bile) dorasle) i dosovske i neoradikalske vlade u Srbiji u našem veku. Krenulo se u reformu visokog obrazovanja, odnosno, u reformu nauke.
Primenjeno znanje je u nekim oblastima oskudno i veoma brzo zastareva. Ali, postoji nekoliko društvenih funkcija znanja. Znanja iz menadžmenta i primenjenih nauka (koje shvatam široko, uključujući tu biomedicinske nauke, agronomiju itd) moraju biti odmah osavremenjavana. Preuzimanje anglosaksonskog modela (kod nas nazvanog primenom Bolonjske reforme) ovde je nužno; način njegove primene obeležen bezbrojnim privatnim visokim školama i fakultetima koji ne daju ni zastarelo, a pogotovo ne najnovije znanje iz menadžmenta i primenjenih nauka, nešto je sasvim drugo i o tome ovde ne govorim.
O stvaranju i prenošenju temeljnih teorijskih znanja iz prirodnih i matematičkih nauka nisam stručan da govorim. To može da učini nek/o/a drug/i/a.
Ali, naučno znanje koje se stvara i širi na univerzitetu ima i društveno-integrativnu funkciju; ima i funkciju stvaranja pogleda na svet, koliko god je bili (ne)svesni oni koji donose odluke o tome. Ova funkcija mora da postoji: bez široko prihvaćenih ideja i znanja koje na različite načine i u različitom stepenu dele građani, društvo ne bi moglo da postoji. Pomenute funkcije znanja razvijaju se i prenose pre svega na fakultetima društvenih i humanističkih nauka. Ova znanja rastu znatno sporije od primenjenih. Trivijalnosti koje izlaze van njihovog okvira, poput pokušaja ministarke Čolić da se obračuna sa teorijom evolucije ili poput uvođenja naučno nedozrelog Bogoslovskog fakulteta na Beogradski univerzitet, jesu karakteristične za preovlađujuće stanje duha, ali nisu suštinski značajne.
Znanja društveno-integrativnog karaktera, a još više različiti pogledi na svet, nisu ni oskudni, niti, namerno ponavljam, brzo zastarevaju. Njihovo saobražavanje anglosaksonskom modelu ne koristi društvu; ona dosti neposredno izražavaju stanje stvarnih društvenih odnosa, a na univerzitetu pred-bolonjskog, Humboltovog tipa, ukazuju i na mogućnost njihovog prevazilaženja. Oni moraju da postoje da bi i samo društvo opstalo, ali njihov sadržaj može biti relativno slobodno akcentovan. Na prosvetnim (dakle: na državnim) vlastima je da njihovo stvaranje i prenošenje studentima raznih nivoa studija oblikuju u skladu sa svojim interesima, koje svaka vlast predstavlja kao društvene potrebe.
Sama vlast je, nezavisno od svog stranačkog i personalnog sastava, i u ovom pogledu razapeta između naloga onih koji su je stvarno postavili (inostranih i međunarodnih činilaca) i potrebe da se dodvori biračima, koji su većinom nacionalno zablesavljeni i socijalno izluđeni. Ovo podrazumeva neprestano kolebanje između prihvatanja različitih institucionalnih rešenja. Hoće li se i u društvenim i humanističkim naukama podržavati istraživački projekti neposredno primenjivog karaktera (koji znače odvraćanje pažnje naučnika i njihovih institucionalizovanih organizacija od istraživanja društvenih i kulturnih alternativa), što je drugo ime za apologiju statusa kvo na planu „velike politike“ i privrednih kretanja, ili će se ostaviti prostor slobode za istraživanja mogućeg drugačijeg (bilo nacionalno ili socijalno orijentisanog)? Hoće li se razvijati praktično-tehnička (id est apologetska) društveno-integrativna funkcija znanja preko uslovljavanja naučnika iz pomenutih oblasti da objavljuju na SSCI listi, ili će se ostaviti prostor i resursi za razvijanje drugačije, nacionalističke, ili socijalističke, misli o društvu i o kulturi? Vlast ni sama ne zna; ona se oslanja na podršku moćnih međunarodnih organizacija, ali i rizikuje da je na izborima zameni neka druga frakcija u osnovi jedine političke partije koja pod raznim imenima kod nas postoji posle Petog oktobra, ako ne izađe u susret bilo nacionalističkim ili socijalističkim opredeljenjima birača. Jer, društveno-integrativna znanja koja stvaraju i šire fakulteti i akademije društvenih i humanističkih nauka prenose se u medijski prostor i, preko različitih kanala posredovanja, u svest građana.
Strani kapital preko svojih organizacija postavlja vlast. Ali, birači odlučuju koja će frakcija skoro homogene političke elite biti u datom času na vlasti. Na birače utiču medijski i kulturni sadržaji koji se u krajnjoj liniji generišu na fakultetima društvenih nauka. U tome je politički značaj fakulteta na kojima se ove nauke razvijaju. Kada su u pitanju društvene i humanističke nauke, sirota vlast i napaćeni ministri prosvete neprestano se teturaju između zahteva koji nameće uključenost zemlje u svetsku kapitalističku privredu i izolacionističkog ili socijalističkog raspoloženja birača. Birači su, sa svoje strane, sistemski onemogućeni da izaberu alternativu vlasti; no, oni odlučuju koja će frakcija i koje će pojedinke i pojedinci da zagrabe, da steknu. Stoga je i odnos prosvetne (državne) vlasti prema društvenim i humanističkim naukama toliko nedosledan i gotovo neuravnotežen.
Peščanik.net, 19.08.2016.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU