Studentska posla
Kao koncentrični krugovi, protesti se šire oko novosadske železničke stanice i sad već, zahvaljujući studentima, stižu do Niša i Kragujevca. Ali to nije kap koja će preliti čašu i potopiti Vučića.
Serija tekstova nastalih pre svega na inicijativu izdavačke kuće Fabrika knjiga i njenog urednika Dejana Ilića.
Kao koncentrični krugovi, protesti se šire oko novosadske železničke stanice i sad već, zahvaljujući studentima, stižu do Niša i Kragujevca. Ali to nije kap koja će preliti čašu i potopiti Vučića.
Učenici govore da nije bilo potrebno da ih neko izvede da bi pokazali saosećanje i tugu, ali se predsednik vlade ne predaje – pustite vi to, nego recite da li su vas nastavnici izveli ili nisu.
Sva je prilika da je sporni predlog samo privremeno sklonjen, a da je inicijativa dovođenja stranih univerziteta „na mala vrata“ i dalje aktuelna.
Stranim univerzitetima ništa ne brani da dođu. Apsurdno je akreditaciju zameniti diskrecionom odlukom vlasti. Sve bi to premijer morao da zna.
Zašto u Vašington za ambasadora ne pošaljemo nekog stranca, školovanog napolju, koji bi se samoobučio šta su interesi Srbije, i koga ne prate glasine da je kupovao pašnjake dok je bio ministar?
Kao da ministarka ne zna da je predlog izmena zakona o visokom obrazovanju loš, pa kad joj se objasni, progledaće i povući svoj predlog. Trebalo je da je pitaju zašto je Goran Ješić u pritvoru.
Sindikati nastavnika su uveli vlast u proces pregovaranja, a zapravo odmeravanja snaga. S rastom režimskog nasilja, rastu i šanse da će žitelji Srbije stati uz svoje nastavnike.
Pečat nacionalno ispravnog, utisnut na čitanku sa zvaničnim statusom nacionalne, poseduje magičnu moć da, ma šta da se u tako označenom sadržaju nađe, bude smatrano za poželjno i dobrodošlo.
Kritičarima je zasmetala moja ocena da je nacionalna čitanka zamišljena kao instrument „dresure“, ali još uvek nemaju odgovor na pitanje čemu nacionalna čitanka zaista služi.
Nacrt zakona o nacionalnoj čitanci napisan je u leto 2023. On je, dakle, pisan posle masovnih ubistava od 3. i 4. maja. U toj atmosferi, rodila se i realizovala ideja o nacionalnoj čitanci.
Nastavnici zaključaju škole, roditelji ne odu na posao, Srbija stane, kao što i treba da stane kada je generalni štrajk, ali nema demonstracija na ulicama, nema tenzija i sukoba, širom Srbije – spokoj i sreća.
Ako hoće više para, vaspitači i nastavnici neka rađaju decu. Za svoj redovni posao dobili su šta su dobili, a ako hoće još… prvo da naprave dete. Samo još da skupština usvoji izmene zakona o pomoći porodici.
Posebno je neobičan zahtev lekara i prosvetara da dobiju status službenih lica kada su žrtve napada, a u sudskoj praksi oni taj status već imaju kada odgovaraju za krivično delo primanje mita.
Nastavnici koji nisu radili u ponedeljak, ne mogu da pritisnu vladu. Ali ni vlada ne može da pritisne njih. Nema čime. Nastavnici su tako slabi da im se teško može još nauditi.
Besmisleno je tvrditi da će razumevanje grupe percipirane kao „drugost“ biti kvalitetnije, dublje i sveobuhvatnije, što je cilj koji zapravo treba postaviti, ako se jača pripadnost sopstvenoj grupi.
Nastavnici su pozvali na štrajk u ponedeljak. Neka ne strepe, i sad će im prihvatiti sve zahteve. I nijedan neće biti ispunjen. Tako se igra ta igra. Nastavnici bi morali biti pametniji.
Zadatak nacionalne čitanke je da decu nauči da je najvažniji segment njihovog identiteta to da su Srbi, dok će implikacije tog identitetskog utemeljenja definisati gospodari njihovih života. I smrti.
Biće to neka vrsta obaveznog vojnog roka u školama za mentalno muštranje, novi udžbenik arogancije i odvikavanja od objektivnosti, jednom rečju – neprikriveni podsticaj na dalje širenje netrpeljivosti.
Završena je prva nedelja nove školske godine. Prvi štrajk u prosveti najavljen je za 16. septembar, jer vlasti nisu ispunile obećanja. Vlastima je škola bitna, ali za nešto drugo.
Kao što nastavnici ne treba da imaju status službenih lica, tako ni decu ne treba strože kažnjavati za loše ponašanje u školi. Barem ne u prvom koraku, i pre nego što se iskoriste druga pedagoška sredstva.
Konačno su se sva deca raspustila. Bilo je napada na prosvetne radnike i radnice, slučajeva vršnjačkog nasilja, pomeranja male mature. Pa opet je godina završena manje burno od prethodne.
Mogao je Porfirije juče, pošto je ispričao šta je imao o Justinu i ikoni, da razgovara i s učiteljicom, i s nastavnicom, i s roditeljima koji su ih tukli. Da vidi šta s tim duhovima nije u redu.
Nomad.ba – Ovo je propis po mjeri konzervativnih stranaka u Kantonu Sarajevo: da kontrolira, prati, kažnjava, upravlja. Sporna je podrška „progresivnih političkih grupacija“.
Javne politike su kolonizovane idejama koje su univerzitete pretvorile u preduzeća, studente u potrošače, a znanje u robu. Predstava o učenju kao dobru po sebi ismeva se kao beznadežno naivna.
VIDEO i transkript – Naglo opada interesovanje za studije na većini državnih fakulteta, posebno na nastavnim smerovima. Zbog toga je pokrenuta Platforma 8 dekana, koja je dobila podršku Senata UB-a…
Bivši učenik škole napao nastavnika; učenica petog razreda od početka školske godine trpi nasilje koje je kulminiralo krajem marta; u osnovnoj školi učenik potegao nož na vršnjaka.
Rezultati PISA testa su nas šokirali po šesti put. Naročito smo šokirani podatkom da je čak do 95 posto dece koja pohađaju trogodišnje stručne škole funkcionalno nepismeno.
Otac je autoritet, majka nije. Ako dečak ima agresivnog oca, i sam će postati agresivan. Niko tu ništa ne može da promeni. Pogotovo ne škola na čijem je čelu majčinska figura Đukić Dejanović.
Prva radna subota u tekućoj školskoj godini protekla je u duhu slavskih kolača, slavskih sveća i crkvenih obreda. Ne postoji bolja ilustracija stanja prosvete u Srbiji.
Reč kreativnost više ne koristim; prepuštam je kapitalistima da je zloupotrebljavaju do mile volje. Ali imaginaciju ne dam. Njoj nije mesto u rečniku pravljenja profita.
Kome smeta veronauka u školama? Ovako kako je koncipirana u Republici Srbiji, po konfesionalnom modelu, verska nastava bi trebalo da smeta svakoj građanki i građaninu.
Iz nove knjige – Stvara se utisak da pojedinci i društva ne utiču na istorijske događaje, pa da samim tim nemaju ni odgovornosti za njih. Kao „izvršioci istorije“ oni ne polažu račune.