- Peščanik - https://pescanik.net -

Društvene nauke – for what?

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Društvene nauke mogu da budu manje ili više korisne; one mogu i nekima da koriste, a drugima da štete. Zavisi od toga kako su ustrojene, organizovane i usmerene. A njihovo oblikovanje i usmerenje zavise od potreba dominantnih delova društva; ove potrebe deluju kroz organizaciju saznajnih delatnosti u ovim naukama.

Dr Aleksej Kišjuhas u Danasu obrazlaže da društvene nauke postavljaju pitanje smisla i značenja onoga što postoji. Neki njegovi primeri su sasvim uverljivi: „Možemo izgubiti posao svojom krivicom, naravno, ali ako svoj posao paralelno izgubi na desetine hiljada ljudi, onda je u pitanju jedna šira društvena, strukturna i ekonomska stvar“. Istina je da prosečna odrasla osoba malo zna o funkcionisanju društva koje uveliko određuje njenu sudbinu. Pritom ne bih išao toliko daleko kao danas kod nas mnogo navođeni Maks Veber, koji je smatrao da ljudi najveći deo vremena provode u tupavom svesnom ili polusvesnom delanju.

Društvene nauke ne daju samo praktično-tehničko znanje; one, kao što upozorava Kišjuhas, daju i znanje koje ulazi u pogled na svet članica i članova nekog društva. One daju i društveno-integrativno znanje: nastale su da bi rešile probleme legitimacije svojedobno novog (kapitalističkog) društva. Njihova sadašnja kriza uveliko je uslovljena time što se savremeni kapitalizam ne oseća prinuđenim da integraciju ostvaruje kroz teorijski oblikovane sadržaje društveno-integrativne misli. Stoga se društvene nauke bave uglavnom nevažnim, sporednim temama.

Navodio sam u Reviji za sociologiju (našem sociološkom časopisu, koji se kao i časopisi Sociologija i Sociološki pregled i kao i svetski sociološki časopisi uglavnom bavi sporednim naučnim temama), da je profesor Slobodan Antonić analizirao pet godišta tada najuticanijeg svetskog sociološkog časopisa, American Journal of Sociology (oko 250 tekstova objavljenih između 2007. i 2011) i da u njima nije našao nijedan tekst koji bi bio posvećen klasnoj analizi američkog društva, funkcionisanju svetskog kapitalističkog sistema, promenama globalne društvene strukture ili društvene strukture SAD. Antonićeva analiza sadržaja pokazala je da su najvidljivija sociološka istraživanja ona u kojima se zanemaruju osnovni i najvažniji problemi sociologije i samog društva.

Nije tako bilo ranije, u vreme kada je kapitalizam bio ugrožen i kada je osećao potrebu da se opravdava i naučnim razlozima. Robert Merton, inače liberal, pisao je o prikrivenim funkcijama političkih stranaka u parlamentarnom sistemu, analizirajući partije kao predstavnike interesa različitih grupa, od krupnog biznisa do organizovanog kriminala.

Ekonomista Torsten Veblen takođe je bio jasan: „Može se slobodno reći da oslobođenost od skrupula, saučešća, poštenja i poštovanja tuđeg života, u vrlo širokim granicama unapređuje uspeh pojedinca u novčanoj kulturi. Ljudi koji su postizali velike uspehe u svim poznatim vremenskim razdobljima pripadali su obično ovom tipu izuzevši one koji nisu postizali uspehe ni u oblasti bogatstva ni u oblasti moći. Samo u izvesnim uskim granicama, i to u pikvikijanskom smislu, može se reći da je poštenje najbolja politika”.

Veblen je istinito pisao i o radnicima i radu: „Sklonost radinosti gotovo je uvek prepreka za napredak pojedinca. Pod okolnostima režima nadmetanja, članovi moderne industrijske zajednice su rivali, od kojih će svaki najbolje postići individualnu i neposrednu prednost ako je, zaslugom svog izuzetnog prenebregavanja skrupula, u stanju da bez ikakve griže savesti spokojno nadmudri i ošteti svoje kolege kad mu se za to pruži prilika“.

Kad već navodim ekonomistu, da pomenem i ekonomiju: neki ključni problemi ove nauke potpuno su zapostavljeni, jer ne postoji praktična potreba da se sistem teorijski opravdava. Jedan ekonomista mi kaže da nema sa kim da razgovara o Pjeru Srafi, koji je dokazao održivost radne teorije vrednosti. Ekonomisti, kod nas i u svetu, ignorišu ga; oni prvi to najčešće rade i sa njegovom koleginicom sa Kembridža, Džoan Robinson, antimarksistkinjom koja je podržala kinesku kulturnu revoluciju. Ekonomska nauka svela se na ogranke neoklasične tradicije, uz oživljavanje neokejnzijanizma; pritom se skoro redovno zapostavlja Mihal Kalecki, koji je osmislio kejnzovsku revoluciju pre Kejnza. Možda stoga što je decenijama bio prihvaćen naučnik u socijalističkoj Poljskoj.

Da pomenem i filozofiju. Meni profesionalno sasvim odgovara sistematsko uklanjanje takozvane kontinentalne (odnosno ne-anglosaksonske i ne-liberalne) filozofije iz nastavnih planova, programa i kadrovskih sastava filozofskih katedri. Pretežno se bavim sociološkom metodologijom, pa ne moram da razmišljam o povesnom mišljenju, o društvenoj uslovljenosti filozofske misli i o njenom uticaju na sadržaj i način filozofiranja, o otkrivanju već postojećih klica budućeg i mogućeg ispod površine sadašnjeg, koje se nastoji prikazati kao nepromenljivo i neizbežno. Ali ja nisam filozof, a filozofi danas rade isto što i sociolozi i ekonomisti: bruse svoja analitička oruđa umesto da istražuju značajne teme iz obećavajućih perspektiva. Sistemu nije potrebna povesna misao, kao što mu nije potrebno ni preispitivanje radne teorije vrednosti (ili ne daj bože teorije nejednake razmene), niti proučavanje društvene strukture i društvenog razvoja.

Kapitalizam (zasad) nije u ozbiljnoj krizi. Otvaranje krupnih pitanja u društvenim naukama nije društvena potreba sistema. Biće.

Peščanik.net, 05.10.2016.

Srodni linkovi:

Vladimir Ilić – Društvene i humanističke nauke između ekonomije i politike

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU