Država i tržište – dve teme

To šta bi trebalo da se prepusti tržištu, a šta da radi država nije, naravno, novi predmet rasprave, a uglavnom se svi argumenti na svim stranama ponavljaju. Ovde će biti reči o samo dve teme, jer su možda više predmet pažnje nego neke druge, pre svega zbog krize, a i zbog nezadovoljstva procesom tranzicije.

Prvo će biti reči o prigovoru koji se često stavlja onima koji su skloni da kažu kako je privatno preduzeće uvek efikasnije od državnog, jer privatni vlasnik teži da uvećava svoju imovinu, a država da je rasipa. To je, misli se, lako osporiti naprosto tako što će se navesti primeri privatnih preduzeća koja su propala i državnih koja ostvaruju dobit. Taj prigovor je na mestu ukoliko se to zaista i tvrdi, dakle da, recimo, privatna preduzeća nikada ne posluju sa gubitkom, a državna nikada profitabilno. Na početku tranzicije neke su izjave, posebno u međunarodnim finansijskim ustanovama, mogle tako da se razumeju, na šta je posebno ukazao Štiglic kada se sporio, ne pretežno oko toga, s Međunarodnim monetarnim fondom. No, to nije ono što se obično tvrdi. Tom se rečenicom ukazuje na razliku u motivaciji privatnih i državnih preduzeća i na vrstu rizika koja ona u svom poslovanju preuzimaju.

Naime, privatno je preduzeće, kako se to kaže, profitni centar, dok je država budžetski centar. Naravno, ako državno preduzeće posluje kao da je privatno, dakle sa profitom kao naknadom za rizik, i ako nije reč o prirodnom monopolu, kod kojeg rizika praktično i nema, nema načelne razlike kada je reč o njihovoj efikasnosti – da li je neko uspešno, a drugo nije, posledica je preduzetničkih i menadžerskih odluka. Nezavisno, a veoma važno, pitanje je zašto bi se država upuštala u rizične poslove kad ima dovoljno privatnih preduzetnika koji su spremni da ih preuzmu?

A onda ima i dodatno pitanje. Naime, država ima monopol prinude, usled čega je u interesu građana da se ona ograniči na aktivnosti koje su pokrivene budžetom, jer to omogućava nadzor nad tim kako se troši novac do kojeg se ne dolazi dobrovoljnom razmenom na tržištu, već prinudnom naplatom poreza. Usled toga je bolje da državne aktivnosti budu organizovane kao budžetski, a ne profitni centri. Ukoliko je tako, onda je trivijalno reći da su privatna preduzeća efikasnija kao profitni centri, a država kao budžetski.

Ova razlika međutim nije trivijalna, jer značajno ograničava i privatno preduzetništvo, ali i oblasti državnih aktivnosti. Naime, privatno preduzeće može da ne bude uspešno i da njegovi vlasnici izgube svu imovinu, a da država za to ne snosi nikakvu odgovornost. Nasuprot tome, državne aktivnosti bi se svodile samo na one koje se mogu budžetski finansirati, što može da bude posebno značajno ako se, recimo, smatra da je opravdano da se te aktivnosti subvencionišu. Privatno preduzeće ide na doboš, u načelu, ako gomila gubitke, državna usluga ne, ako znači snabdevanje javnim dobrom ili ulaganje u aktivnosti sa visokim eksternim efektima.

Druga tema je šta činiti sa sivim tržištem? Sa onima koji izbegavaju da plaćaju porez ili rade u potpunosti na crno. Jedan odgovor koji obično prvi padne na um jeste da se pojača državna prinuda. Dakle, da se više koriste razne vrste inspekcija i da se više koriste policija, sudovi i da se takve aktivnosti jednostavno ugase. Drugi, često identifikovan kao ekonomski, pristup jeste da se smanje obaveze, recimo porezi, ali i razne druge dažbine i birokratski troškovi. Pošto se smatra da se porez izbegava jer je suviše visok, pa privatni preduzetnik ne može da pokrije troškove ako bi ih plaćao. Ako se, dakle, smanje porezi i pojednostavi tržišna regulativa trebalo bi da se smanji interes da se posluje na sivo, mada ne i na crno ukoliko je reč o kriminalnim aktivnostima.

No, ako je tako, onda se isti, ali uz manje troškove, efekat može postići poboljšanjem javnih službi i usluga koje se dobijaju za poreze koji se plaćaju. Jer, oni koji rade na ulici imaju iste potrebe za javnim dobrima i raznim vidovima osiguranja kao i oni koji rade legalno. Potrebna im je sigurnost, neki vid sudstva kako bi naplatili potraživanja, sistem kazni kao pretnja, a i socijalno i zdravstveno osiguranje. U mnogim od tih aktivnosti država je jeftinija od onoga što se može dobiti na tržištu. Ovo zato što, kako je odavno tvrdio Malinvo, u oligopolskim tržištima država može da utvrdi nižu cenu koju onda moraju da prihvate i privatni konkurenti. To naravno nije moguće u svim poslovima i svim tržištima, već upravo tamo gde državna usluga može da se rukovodi budžetskim načelima, a ne onim koja su karakteristična za profitne centre.

Ova konkurencija države i privatnika takođe pomaže da se razdele tržišni od prinudnih poslova, što je u ovoj stvari ključna tema. Inače će država težiti da ubire monopolski profit, a privatni sektor gledati da posluje sa subvencijama. Upravo obratno od onoga što je efikasno.

Glosa

Država ima monopol prinude, usled čega je u interesu građana da se ona ograniči na aktivnosti koje su pokrivene budžetom.

Novi magazin, 30.09.2013.

Peščanik.nez, 30.09.2013.