Ministar prosvete i nauke Verbić je 3. decembra sa Britanskim savetom potpisao sporazum koji omogućuje licima sa visokim obrazovanjem „koja nisu profesori engleskog jezika“ da predaju engleski u prva četiri razreda osnovne škole ukoliko poseduju neki od međunarodno priznatih sertifikata Britanskog saveta. Protiv ovog Sporazuma reagovali su studenti i građani na društvenim mrežama, ali i neke akademske institucije, kao što su Departman za anglistiku i Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, a i kolege sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Oni su Ministra podsetili da se ovim sporazumom dezavuiše zakonom utvrđen proces univerzitetskog obrazovanja nastavnika, i ugrožava položaj mladih ljudi sa legitimnim kvalifikacijama, za koje na tržištu rada kakvo imamo jednostavno nema radnih mesta.
Kao nastavnik univerziteta sa preko dvadeset godina iskustva u obrazovanju anglista, naravno, pridružujem se zahtevu kolega da se ovaj sporazum poništi. Ali takođe sam uverena i da je potrebno njegovo potpisivanje sagledati u kontekstu ukupnog odnosa države prema univerzitetu. Sporazum kojim se i u obrazovanju – kao što je to već uzelo maha u drugim oblastima, na primer, pravosuđu, ili bezbednosti – jednoj privatnoj komercijalnoj ustanovi prenose ovlašćenja koja po zakonu pripadaju samo akreditovanim obrazovnim institucijama samo je najnoviji u nizu koraka koje je u poslednjih desetak godina činilo Ministarstvo prosvete, a koji su vodili sve većoj marginalizaciji (naročito državnih) univerziteta, smanjivanju njihovog uticaja u društvu, i relativizovanju njihove uloge u sistemu obrazovanja.
Prvi i najočigledniji primer je uvođenje obavezne master diplome za nastavnike svih predmeta. Bez javne rasprave, i bez konsultovanja matičnih fakulteta koji obrazuju nastavnike, Ministarstvo prosvete je jula 2012. godine, po ubrzanom postupku a u toku letnjih ferija, kroz Skupštinu „provuklo“ izmene i dopune Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja. Nakon tri-četiri godine dvoumljenja nad smislom bolonjske reforme studija (čija je osnovna ideja, da podsetim, bila skraćivanje vremena za koje se jedan stručnjak može obrazovati), ovim izmenama Zakona konačno je nedvosmisleno rečeno da je neophodan i drugi stepen studija, odnosno, akademski naziv mastera (5 godina, 300 ESPB kredita) da bi se predavalo u bilo kojoj školi i na bilo kom nivou obrazovanja. Na primer, diplomirani filolozi ni nakon 8 semestara studija odgovarajuće filologije i stečenih 240 ESPB kredita (uključujući i 36 ESPB kredita iz oblasti pedagoških, psiholoških i metodičkih disciplina i stručne prakse), nisu dovoljno kvalifikovani da predaju jezik i književnost. Isto tako ni matematičari, istoričari, učitelji…
Nisu pomogli ni dopisi, ni peticije, ni argumenti. Ministarstvo prosvete, odnosno „eksperti“ koji u njemu donose najvažnije odluke, ostali su pri rešenju koje nema nikakvo utemeljenje u realnosti. Naime, uvođenjem ovog zahteva, nakon što je izmenama i dopunama istog tog zakona ‘vraćen’ naziv „diplomirani“ svršenim studentima četvorogodišnjih akademskih studija, ostavljeno je potpuno nejasnim koje to poslove diplomirani filolozi (sa 36 PPM kredita) jesu kompetentni da obavljaju, ako to nije nastava. Da ne govorimo o tome da je broj budžetskih mesta na master studijama višestruko manji od potrebnog. Da ne govorimo o tome da je u trenutku najveće ekonomske krize država bez ikakvog realnog razloga i potrebe poskupela „proizvodnju“ jednog važnog profesionalnog profila – nastavnika – i to za četvrtinu: ako se kvalitetan nastavnik mogao obrazovati za četiri godine akademskih studija, uz propisane sadržaje koje mora da savlada iz uže struke, pedagogije, psihologije i metodike nastave, čemu poskupeti školovanje jednako kvalitetnog stručnjaka produžavajući studije za još jednu godinu? I ko treba da plati to nepotrebno poskupljenje – siromašna država ili još siromašniji studenti? Utisak je da je reč o slepom „prepisivanju“ rešenja iz drugih obrazovnih sistema, koji imaju drugačiju strukturu, drugačije tradicije, drugačije ekonomsko okruženje i potrebe, bez ikakve analize potreba našeg obrazovnog i ekonomskog sistema, i bez sluha za mišljenje ključne karike u tom procesu – univerziteta koji nastavnike obrazuje. Da je Ministarstvo prosvete u poslednjih desetak godina sistematski izdvajalo visoko obrazovanje od ostalih segmenata obrazovnog sistema očigledno je i ako se ima u vidu da je odgovor na naše reagovanje na uvođenje obavezne master diplome za rad u školi bilo, uglavnom, da to nema nikakve veze sa visokim obrazovanjem, da se ne tiče Zakona o visokom obrazovanju i akreditacije naših studijskih programa, te da, stoga, ne treba da se tiče ni samog univerziteta. Manje-više, da gledamo svoja posla.
Dakle, kada se sporazum sa Britanskim savetom sagleda u kontekstu činjenice da ni u stručnim, prehrambenim, elektrotehničkim školama, niti u nižim razredima osnovne škole, diplomirani anglisti od 2013. godine ne mogu da se nadaju zapošljavanju bez master diplome, jasno je zbog čega ovaj postupak Ministra predstavlja rukavicu u lice regularnim akademskim studijama i univerzitetu uopšte – studentima kao i predavačima.
Drugu vrlo jasnu poruku Ministarstva prosvete univerzitetu – da „gleda svoja posla“ i da se ne meša u obrazovanje! – predstavlja jedan veliki projekat reforme obrazovanja koji Ministarstvo realizuje od 2011. godine, a u koji univerzitet institucionalno nije uključen ni na koji način. To je prosvetnoj javnosti već dobro poznat projekat IPA 2011 pod nazivom „Podrška razvoju ljudskog kapitala i istraživanju – Opšte obrazovanje i razvoj ljudskog kapitala“. Projekat sprovodi konzorcijum koji vodi agencija Hulla & Co, Human Dynamics K.G. sa sedištem u Beču, a nosilac projekta je Ministarstvo prosvete. Ciljevi ovog velikog projekta su brojni, od predefinisanja nacionalnog kurikuluma, preko uključivanja istraživačke komponente u nastavnički posao, pa do preuređivanja načina na koji se obavlja stručna praksa studenata – budućih nastavnika – u školama, pod mentorstvom školskih nastavnika. Dakle, da ponovim još jednom, ni jedan univerzitet (državni, to pouzdano znam, o privatnim univerzitetima moguće je da nemam tačne informacije) nije partner na ovom projektu, niti su matični fakuleteti za obrazovanje nastavnika predviđeni kao učesnici projekta. Pojedinačni profesori različitih univerziteta jesu pozivani da se pridruže različitim radnim grupama, prvenstveno u delu projekta pod nazivom „Razvionica“, koji se bavi upravo školama vežbaonicama i regulisanjem studentske stručne prakse. Pojedinačno pozivanje profesora da se „priključe“ u pojedinim fazama projekta, međutim, nikako nije isto što i institucionalno uključivanje matičnih fakulteta i univerziteta.
Akademska zajednica filoloških i filozofskih fakuleta tražila je od Ministarstva da univerziteti budu zvanično, institucionalno uključeni u projekat, što bi jedino imalo smisla, budući da je stručna praksa deo kurikuluma akademskih studijskih programa za obrazovanje nastavnika, te, po zakonu, spada isključivo u ingerencije matičnih fakulteta. Ali, to se, naravno, nije dogodilo, jer je bilo „prekasno da se projekat menja“. Međutim, kako ja vidim stvari, osnovno je pitanje kako je uopšte takav projekat mogao biti i zamišljen bez učešća univerziteta, kome je to moglo pasti na pamet? I ovo je veoma jasan primer marginalizacije i prenošenja ingerencija matičnih fakulteta na neka druga tela, kao što su konzorcijumi, „ekspertske“ radne grupe, ili, pak, zavodi i agencije – tela koja nisu deo sistema obrazovanja već čine sistem za sebe, a na koji se, korak po korak, prenose ovlašćenja i odluke koje bi morale da se donose u okviru samog sistema obrazovnih institucija.
Treći jasan primer koji sve ovo ilustruje je činjenica da su ispiti za licencu nastavnika (nekadašnji „stručni ispiti“) pre nekoliko godina takođe „oduzeti“ matičnim državnim univerzitetima i izmešteni u Beograd, u Ministarstvo prosvete. S kojim razlogom, opravdanjem i obrazloženjem, ostaje nejasno do današnjeg dana. To što Ministarstvo kao administrativna, da ne kažem birokratska institucija, naravno, nema ekspertski kapacitet da sprovede te ispite, već mora da angažuje nastavnike univerziteta (i da im plati troškove dolaska u Beograd, boravka u Beogradu i obavljanja ispita!), samo je po sebi paradoks. To što je kandidatima iz svih delova Srbije osim iz Beograda ispit za licencu time postao višestruko skuplji i komplikovaniji (svaki kandidat mora da plati put do Beograda, boravak u Beogradu…, da ne ponavljam), to tek nije argument za koji naše Ministarstvo prosvete želi da čuje, čak ni u ekonomskim okolnostima kakve jesu. O društvenom značaju decentralizacije, naročito u obrazovanju, da i ne govorimo.
Četvrti, pak, primer tiče se ponovo sporazuma koji je Ministar Verbić potpisao sa Britanskim savetom, ali ovog puta stava 2. člana 2. Njime je Ministar dao „zeleno svetlo“ za realizaciju čitavog niza programa stručnog usavršavanja za nastavnike koje organizuje Britanski savet, a nastavnicima je omogućeno da „registruju odgovarajući broj poena u svrhu stručnog usavršavanja i karijernog napredovanja koji je definisan za svaki od programa pojedinačno“. Ovi programi se ne odnose samo na oblast engleskog jezika, već i na inkluzivno obrazovanje i upotrebu novih tehnologija u obrazovne svrhe, čime ovaj sporazum, dakle, prestaje da bude problem samo za angliste!
Ne ulazeći u vrednosnu analizu ovih programa (čiji je kratak opis dat u „Prilogu 1“ uz sporazum), niti u to da li je bilo umesno u tekst samog sporazuma staviti tvrdnju da je godišnja konferencija IATEFL – ELTA (međunarodne i nacionalne asocijacije profesora engleskog jezika, koje blisko sarađuju sa Britanskim savetom) „najveći i najznačajniji događaj za usavršavanje profesora engleskog jezika u Republici Srbiji“ (Says WHO?! A i da jeste, zar u samom sporazumu?!), hoću da se fokusiram na proceduru za akreditaciju programa stručnog usavršavanja nastavnika. Ovim sporazumom je niz programa Britanskog saveta akreditovan jednim potezom, mimo redovne procedure koja važi za sve one koji žele da realizuju slične programe, pa neka su to i nastavnici akreditovanih državnih fakulteta. Ta je procedura duga i komplikovana, što dobro znaju svi koji su ikada aplicirali kod Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) da bi njihov program bio odobren, i uključen u takozvanu „knjigu“ akreditovanih programa. Predlog programa mora se podneti u predviđenom roku, uz svu propisanu dokumentaciju, uključujući i radne biografije i bibliografije realizatora programa.
U prošlom konkursnom roku, nakon propisno popunjenih desetina stranica obrazaca, što elektronski što u papiru, imala sam to zadovoljstvo da za jedan od tri programa, koliko je naš tim nastavnika i saradnika Anglistike iz Niša podneo Zavodu, dobijemo odgovor da neki od predloženih realizatora nisu prihvaćeni jer nemaju adekvatne reference iz oblasti predloženog programa. Dakle, ja moram još jednom da kažem – Says WHO?! Naravno, bez iznošenja imena i detalja, radi se o osobi koja ima doktorat (državnog univerziteta, rađen propisno četiri godine, neplagiran) iz oblasti seminara, studijski boravak na inostranom univerzitetu iz oblasti seminara, kao i nekoliko uspešnih ciklusa izbora na univerzitetu uz sve pohvale stručnih komisija. Poređenja radi, u opisima programa u Prilogu 1 sporazuma sa Britanskim savetom stoji samo da će ih realizovati „treneri akreditovani od strane British Council-a“.
Dobro, zašto je sve to toliko važno? Zato što su obrazovni sistemi hijerarhijske celine, i, u normalnim sistemima, univerzitet je u toj hijerarhiji najviši nivo. Nadređena mu mogu biti samo tela poput Nacionalnog saveta ili državne Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, dakle, tela koja čine izabrani predstavnici samih univerziteta. Agencije, komisije i zavodi, uključujući i Zavod za vrednovanje kvaliteta pa i Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja nisu obrazovne već administrativne (a i prilično nejasno definisane) ustanove, koje ne bi smele da budu nadređene ijednoj obrazovnoj instituciji, a kamoli univerzitetu, već bi svrha trebalo da im bude da pomažu i olakšavaju posao nama koji se bavimo obrazovanjem ljudi. Idejom o „autonomiji univerziteta“ iskazano je uverenje da ni Ministarstvo prosvete, kao jedan mehanizam državne izvršne vlasti, nije nadređeno univerzitetu, već da je vrednost znanja i negovanja znanja (uključujući i obrazovanje nastavnika koji će znanje razvijati kod drugih) jedna od vrhovnih vrednosti u društvu. Tako bi trebalo da bude, i tako jeste u normalnim sistemima. Pa ipak, kod nas se to ne podrazumeva, niti je Ministarstvo prosvete ikada donelo dokument kojim bi svi programi stručnog usavršavanja nastavnika na matičnim fakultetima bili automatski akreditovani, i nosili onoliko „poena“ koliko matični fakultet smatra da treba da nose. Ali je zato Ministar Verbić, ne trepnuvši, dao takvu akreditaciju programima Britanskog saveta, i time ga stavio u povlašćen položaj u odnosu na sve akreditovane univerzitete u državi. Da ne govorim o tome da je akreditacija svih anonimnih „trenera Britanskog saveta“ priznata kao neprikosnovena, dok je službenicima jednog zavoda dato da procenjuju (i odbacuju!) reference predavača univerziteta, što ni formalno ni suštinski ne bi smelo da bude normalno u jednom uređenom obrazovnom sistemu.
Dakle, ovim sporazumom je Britanski savet, jedna komercijalna privatna ustanova, na račun diplomiranih filologa, master filologa, i matičnih fakulteta i njihovih akreditovanih studijskih programa, obezbedio značajno proširenje tržišta za svoje komercijalne programe testiranja i treniranja. Naš Ministar prosvete je to oberučke prihvatio i na tome im se, kako stoji u zvaničnoj informaciji na internet stranici Ministarstva, još i srdačno zahvalio. Saopštenje objavljeno na sajtu Ministarstva 23. decembra, koje bi trebalo da predstavlja odgovor na protest protiv Sporazuma, ne zavređuje komentarisanje, jer počiva, naprosto, na zameni teza. Baš kao što je zamena teza i izjava Ministra prosvete jednom nedavnom prilikom, dok je govorio o prenošenju još jedne važne ingerencije koja je decenijama prerogativ univerziteta – a to su prijemni ispiti za upis na fakultete – na Ministarstvo, u vidu polaganja državne mature. Ministar je tom prilikom, uz osmeh, izjavio da se toj odličnoj ideji, naravno, protive univerziteti, ali samo zbog toga što prijemni ispiti za njih predstavljaju „značajan izvor prihoda“! Pa taj izvor prihoda, verovatno, takođe valja prebaciti nekoj maglovitoj, po mogućstvu privatnoj, agenciji. A odluku o tome koga će na studijama finansirati država, ko će morati sam da se finansira, a ko neće ni dobiti šansu da se dalje obrazuje valja prebaciti na nekoga ko nema ni dana radnog iskustva u učionici, najbolje na neki zavod, agenciju, ili „ekspertsku grupu“.
Da zaključim, ne mogu da se otmem utisku da čitav ovaj haos evidentan na svim nivoima obrazovanja, a naročito brižljivo izgrađen u visokom obrazovanju – sa privatnim i državnim, akreditovanim i neakreditovanim, kredibilnim i nekredibilnim institucijama ima za cilj upravo relativizaciju i diskreditovanje svega što se tiče ideje univerziteta i vrednosti znanja, stvaranje mutne vode u kojoj smo, razume se, svi isti, i svi devalvirani, i, da parafraziram rečenicu iz nekih drugih vremena, svi smo mi verovatno po malo plagijatori. Uloge u sistemu obrazovanja potpuno su izmeštene, zamenjene, a sam sistem napukao iznutra, potpuno sam uverena ponajpre pod teretom raznoraznih zavoda, agencija, komisija, konzorcijuma i „eksperata“, kojima je prepušteno da kroz razne projekte, kojima se, istini za volju, „namiče“ znatan novac, odlučuju o tome kako će se obrazovati generacije i generacije đaka, ko će im, šta i kako predavati, kuda sve to vodi, i, konačno, za koga ima a za koga nema mrvica od budžetskog kolača.
Za to vreme, univerzitet sedi zatvoren u svom ograđenom uglu i igra se svojim papirima za akreditaciju, i spoljašnju i unutrašnju evaluaciju, pokušava da napravi smislenu građevinu od nemogućih kockica koje nam se svako malo dobacuju u vidu paketića međusobno suprotnih zakonskih i ostalih propisa. Zato i nije na prvi pogled očigledno da je razlog zbog koga ovakav sporazum sa Britanskim savetom nije smeo biti ni razmatran, a kamo li potpisan, zapravo, isti onaj zbog koga su neuspešni pregovori Ministarstva sa sindikatima prosvetnih radnika ušli u šestu nedelju na tako dramatičan način, uz duboko uvredljivo omalovažavanje onih koji nose obrazovanje. A gde je univerzitet u toj priči? Na univerzitetu se nekada učilo da su tri stuba na kojima počiva društvo – sudstvo, zdravstvo i prosveta. Oni su i ogledalo države. Prilično napuklo ogledalo. Ili je napuklo ono što se ogleda?
U Nišu, 27.12.2014.
Prof. dr Tatjana Paunović, redovni profesor, Departman za anglistiku, Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu
Peščanik.net, 31.12.2014.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU