Državna tajna

Reakcija srpskih vlasti na kosovsku nezavisnost, tj. plan o tome kako će se reagovati, proglašen je za državnu tajnu.

Jer, kaže se, ne bi trebalo otkrivati karte protivniku, pošto bi on to mogao da iskoristi kod odlučivanja šta da čini. Koliko je to obrazloženje uverljivo?

Veoma malo. Evo zašto. Uzmimo da ste ta druga strana, kako ćete tumačiti ovakvu odluku srpske strane? Postoje tri mogućnosti.

Jedna je da kažete da nemate pojma o tome šta je sadržaj državne tajne, dakle da ste oko toga u potpunoj neizvesnosti. Onda je racionalno da se obezbedite od najgoreg (da maksimirate minimum kako se to kaže). Da naprosto pretpostavite da će srpske vlasti uvesti mere koje su motivisane čistim neprijateljstvom, dakle koje bi mogle najviše da vas pogode. Od ekonomskih, preko političkih, do vojnih. Pa da se onda spremite da na njih adekvatno odgovorite. Prvo je, naravno, potrebno oceniti da li uopšte postoji adekvatan odgovor, a ako postoji, tada je jasno da sve drugo što bi moglo da se pokaže da je stvarni plan srpskih vlasti može samo doneti olakšanje.

Ovo je nepovoljno po srpske interese, jer će terati srpske vlasti da se odluče upravo za te najradikalnije mere, nezavisno od toga koliko su korisne ili čak ostvarljive. Dakle, biće radikalne čak i na sopstvenu štetu, štetu po javne interese, budući da bi sve manje od toga predstavljalo gubitak kredibilnosti vlasti. Recimo, kako se sada već vidi, zaoštravaće se odnos prema Evropskoj uniji, jer će se sve drugo videti kao kapitulacija.

Druga mogućnost je da se razmotre sve moguće mere i da se oceni koliki je rizik da će biti primenjene, pojedinačno ili sve zajedno. Budući da u ovom slučaju i nema mera koje nije moguće predvideti, uključujući i eventualnu upotrebu vojske, sasvim je moguće sračunati rizik koji nosi svaka od tih mera pojedinačno i sve one zajedno polazeći od toga koliko je verovatno da će biti primenjene, pod pretpostavkom da srpske vlasti neće, kao u prethodnom slučaju, donositi odluke na sopstvenu štetu. U tom slučaju, to što se plan mera drži u tajnosti je potpuno neefikasno. Jer druga strana može tačno da utvrdi sa kojim se rizikom suočava i da na to pripremi svoj odgovor.

I ovo je nepovoljno po srpske interese, jer ne postiže nikakav efekat iznenađenja, pa čitava ta tajanstvenost samo odvraća od sporazumavanja i ništa više od toga. Treća je mogućnost da se skrivanje plana mera protumači kao vid pretnje. Pretnja, međutim, ima veću snagu ukoliko je otvorena, a ne ako je skrivena. Jer je potrebno da se druga strana odvrati, što se ne može postići tako što joj se neće ukazati na troškove sa kojima će se suočiti. Inače će ona, ta druga strana, reagovati kao u prethodna dva slučaja. Budući da se skriva to što se namerava učiniti, to bi moglo da se shvati kao posredno priznanje da nema ničega čime bi se zaista moglo pretiti.

I to je očigledno nepovoljno po srpske interese, budući da se zemlja izlaže nepotrebnoj kompromitaciji, jer blefira.

Čemu, dakle, služi državna tajna? To zavisi od toga ko je druga strana ili strana koja ne sme da zna šte se sprema. Ako je to neka suparnička politička partija ili konkurent na izborima ili čak čitava sopstvena javnost, tajanstvenost države, to jest onih koji o državnoj tajni mogu da odluče, lakše je razumeti. Tada bi državnu tajnu trebalo shvatiti kao uveravanje sopstvene javnosti da srpske vlasti poseduju tajno oružje. Nada je da će javnost u to da poveruje, što će obezbediti očuvanje moći ljudima na vlasti ili bar onima u toj vlasti koji od toga imaju najviše koristi.

Ovako to objašnjava cinični političar poštenom policajcu u filmu “Sin City”: “Moć nije ni u policijskoj znački ni u pištolju. Laž donosi moć. Lagati naveliko i uvući sav prokleti svet da u tome učestvuje. Kada ubediš sve da se slože sa onim što u dubini duše znaju da nije istina, uhvatio si ih za muda.”

Danas, 16.01.2008.

Peščanik.net, 16.01.2008.