*Peti stih Internacionale: „Prošlost svu zbrišimo za svagda“
Večeras sam večeru spremio sâm. Sâm sam u kući u Vašingtonu koja je pet puta veća od stana u kom sam odrastao u Beogradu. U jednom periodu u tom stanu je živelo nas petoro. To znači da je moj životni prostor uvećan 25 puta. Kako se to dogodilo?
Porodica u kojoj sam rođen pripadala je sloju takozvane „crvene buržoazije“. Odavno se spremam da napišem nešto o tome kako je komunizam, bar u jugoslovenskoj varijanti, reprodukovao klasne strukture kapitalizma, doduše u donekle izmenjenom obliku (sa manje nejednakosti). U toj priči jedna od glavnih uloga pripada kućnoj pomoćnici koja je radila za moju porodicu približno od 1960. do 1968. Kada je počela da radi za nas („za nas“, u komunizmu!) imala je oko 25 godina. Ne sećam se imena ljudi koje sam juče upoznao, a njenog imena se odlično sećam. I nikada ga neću zaboraviti. Ali dok sam razmišljao o pisanju teksta, primetio sam da misli koje sećanja na nju bude u meni nisu samo misli o društvenim odnosima u staroj Jugoslaviji.
Bila je Srpkinja i iz prve ruke je iskusila genocid koji su hrvatske vlasti pod nacističkom kontrolom sprovodile za vreme Drugog svetskog rata. Nisam znao tačno šta je preživela niti šta je bilo sa njenom porodicom, nisam znao čak ni da li je imala braće ili sestara. (Kao što će se uskoro pokazati, to nije bilo neobično za ono vreme.) Bio sam toliko neobavešten i nezainteresovan za njenu istoriju da verovatno ne bih imao pojma o genocidu da nisam zapamtio jednu priču koju nam je ispričala. Fašisti su davali deci bombone, a onda, pre nego što bi deca stigla da bombonu prinesu ustima, udarali su ih korbačem po šakama, pa su izgladnela deca dvostruko patila, zbog izgubljene bombone i zbog krvavih ruku. To je sve čega se sećam. I to je verovatno jedina priča koju nam je ispričala.
Zašto nismo znali više? Mislim da je to bilo zato što moj otac, čiju su porodicu na najbrutalniji način ubili srpski nacistički kolaboracionisti zato što su bili komunisti, nije želeo da razmišlja o prošlosti. Posle gubitka porodice i četiri godine u nemačkom zarobljeništvu, bilo mu je dosta ubijanja. Majka je dolazila iz porodice koja je pripadala sitnoj buržoaziji i nije bila zainteresovana za sudbinu napaćenih ljudi iz Hrvatske koji su preživeli genocid. Ali bilo je tu i dubljih razloga. Svi smo želeli da zaboravimo prošlost. Želeli smo da verujemo da je svet stvoren iznova i da se nepravde i krvoprolića iz prošlosti nikada više neće ponoviti. U novom svetu svako će dobiti priliku i niko neće biti ubijen. U traumatizovanoj zemlji kakva je bila Jugoslavija, gde su braća i susedi ubijali jedni druge, to je bio najveći doprinos komunizma. Svaka nacija je bila kriva na svoj način, svi su u nekom trenutku stajali uz Hitlera. Zato, hajde da podvučemo debelu crtu i pobrinemo se da nam se to nikada više ne dogodi.
Mislim da su moji roditelji i milioni drugih želeli da veruju u to.
Ali neki ljudi nisu želeli da podvuku crtu i zaborave. Želeli su da otkriju ko je koga i kada ubio. I mada su to bili hvale vredni napori, motivisani idejom da će se tako zadovoljiti pravda, ponekad moram da se zapitam koliko su takve inicijative doprinele otvaranju novog kruga etničkih pokolja 90-ih godina. U pokušajima da ispravimo istorijske nepravde našli smo se u situaciji da ih ponovo proživimo. Možda su uloge žrtava i zločinaca ovog puta bile zamenjene, ali ubijanje se jednako nastavilo.
Da li su ljudima u Americi sada, kada padaju statue na sve strane, potrebne nove komisije za istinu i pravdu? Hoće li te komisije doneti pravdu ili nova krvoprolića? To zaista ne znam. Deo mene veruje da je pozivanje na odgovornost za počinjena nedela ispravno i da to treba činiti. Ali drugi deo mene misli da je možda pametnije ne buditi uspavane lavove, jer bi se prošlost lako mogla ponoviti, možda uz zamenu uloga. Možda je onaj Santayanin diktum o zaboravljanju i ponavljanju istorije u naše vreme okrenut naglavce?
Pre desetak godina otišao sam na premijeru Tarantinovog filma Đangova osveta. Bilo je to na dan Božića, kada porodice s decom odlaze u bioskop. U bioskopskoj sali u Vašingtonu u redu ispred nas sedela je jedna afroamerička porodica. Film počinje užasnim scenama mučenja robova: odsecanjem udova, prebijanjem, bičevanjem. Siroti otac i majka ispred nas žurno su dograbili decu i napustili salu. Želite li da vam deca odrastaju u uverenju da su jednako vredna kao i svi drugi ili da sebe vide pre svega kao potomke ljudi koje su smatrali manje vrednima i strašno ih zlostavljali? Mislim da je ova porodica donela ispravnu odluku. I osetio sam talas razumevanja i naklonosti prema njima.
Kao što je Platon rekao, ponekad su nam potrebni divni mitovi. Da ne bismo morali da ponavljamo užasnu istoriju.
YouTube – Internacionala na francuskom
Global inequality, 24.08.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 02.09.2020.
JUGOSLAVIJA