Dve primedbe o krizi demokratije

Prva je zasnovana na mom razumevanju Šmitovog objašnjenja krize parlamentarizma. Koja, ta kriza, se sastoji u neodlučnosti parlamenta, koja je, ta neodlučnost, zapravo karakteristična za demokratiju. Zašto? Zato što je reč o sistemu koji omogućuje jednake izglede svima da budu u većini – jer svaki interes može dobiti podršku većine (Kondorseov paradoks). Ovo je dobra strana demokratije, ako se većine smenjuju, recimo, svake četiri godine. No, sa jedne strane, dugoročno posmatrano, demokratija je liberalna – nije sredstvo nekog konačnog cilja, kao što je, primera radi, nacionalni interes ili “spas sveta” ili državna veličina. Sa druge strane, i mnogo važnije, kako svaki interes može da pridobije podršku većine, neodlučnost je moguća, a ako su glasači ili njihovi predstavnici dovoljno racionalni (imaju racionalna očekivanja), ona će biti i svakodnevna realnost parlamentarne demokratije. Što će dovesti do krize legitimnosti parlamentarizma.

Što može da učini privlačnom jednu ili drugu vrstu autoritarizma. Za šta je potrebno, najpre, da se uspostavi, ideološka ili interesna, podela na “nas” (recimo pripadnike većinske etničke grupe) i “njih” (recimo skup manjina po različitim kriterijima). Potom je potrebna neposredna veza “nas” i vođe, kako bi se zaobišao parlament. Odlučnost, vođena vrednosnom racionalnošću jedne ili druge vrste, jeste autoritarno rešenja za krizu parlamentarizma, koja je zapravo kriza demokratije.

Druga primedba jeste da je demokratija izlazno rešenje, da je ona vladavina kojom se obnavlja legitimnost posle rastućeg nezadovoljstva, recimo, autoritarizmom. Ovo je kako sam ja razumeo Aristotela i ideju dobre vladavine (u knjizi Politička vrednovanja iz 1985). Kako, naime, objasniti masovnu podršku autoritarizmu ako je zaista tako da su stvarni interesi takvi da mogu, svaki pojedinačno, da obezbede podršku većine? U nekom času, etnička homogenost (ili bilo koja druga ideološka homogenost) će se raslojiti i autoritarizam će postati vladavina manjine, koja će se suočiti sa krizom legitimnosti. Obnavljanje legitimnosti će onda zahtevati povratak parlamentarizmu, što će reći demokratiji.

Znači li to da je autoritarizam, recimo zasnovan na nacionalizmu, politički nerazuman? Drukčije rečeno, otkuda podrška autoritarnim rešenjima, ako je izlazno rešenje demokratija? Racionalizacija je sledeća: autoritarni interregnum obezbeđuje trajnu promenu, recimo, u raspodeli prava (valja se setiti: “Srbija je država srpskog naroda i svih drugih građana”), dok je povratak demokratiji neka vrsta osiguranja od, bar brzog, obnavljanja ili uspostavljanja stanja jednakih prava. Jer demokratija omogućuje jednake izglede u dužem, ili u svakom slučaju ne u nekom revolucionarnom, periodu. Upravo zato što pruža svim interesima, s vremenom, jednake izglede, ukoliko parlament ne zapadne u krizu neodlučnosti.

Demokratija je izlazni režim, koji služi kao neka vrsta osiguranja od stalnih građanskih sukoba i od rizika pada u anarhiju, no koji je podložan krizi legitimnosti upravo zbog nedovoljne odlučnosti.

Peščanik.net, 29.11.2016.

Srodni linkovi:

Nenad Dimitrijević – Demokratija na ivici

Jan-Werner Müller – Nezadovoljstvo demokratijom

Boston Review – Strepnja i demokratija

Polemika: Karl Šmit i Zoran Đinđić