Dve Srbije

Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

Tri podatka su verovatno dovoljna da bi se videlo o čemu je reč. Jedan jesu doznake. Kada je reč o Srbiji, one su, u proseku za poslednjih dvadesetak godina, negde oko jedne desetine domaćeg dohotka. Veće su u rđava vremena nego u bolja. Ako se posmatra njihov udeo u potrošnji, a uglavnom su tome namenjene, on je još veći. Što će reći da ne mali broj građana zavisi od novca koji im iz inostranstva šalju članovi porodice.

Drugi jeste pad stanovništva. Uz što ide i rastući udeo starijih. Kada je, naravno, reč o domaćem stanovništvu. U inostranstvu je obrnuto – više je mladih nego starijih. U zemlji se ne rađa dovoljno, a i ne ostaje dovoljno mladih ljudi. U inostranstvu se povećava broj mladih u odnosu na starije emigrante.

Treći podatak jeste da se ukupna potrošnja gotovo izjednačava sa ukupnim dohotkom, što je isto kao da se kaže da se relativno malo štedi, a onda i ulaže. Kada ne bi bilo stranih ulaganja, ukupna ulaganja bi verovatno bila negde oko desetak posto ukupne proizvodnje. U poređenju sa domaćom štednjom, emigranti iz Srbije štede kako da bi slali novac kući, tako i da bi poslovali, obezbedili stanovanje i naravno imali od čega da žive u starosti.

Uporedimo sada te dve Srbije. Uzmimo dve mlade osobe – jedna živi i radi u Srbiji, dok druga radi i živi, recimo, u nekoj zemlji članici Evropske unije. Kako je demografska budućnost Srbije takva da će rasti broj starijih u odnosu na mlađe, mlada osoba u Srbiji može da očekuje da će u starosti živeti gore nego što sada žive penzioneri. Osim ako ne obezbedi da mu deca šalju novac iz inostranstva. Usled toga, verovatno je najbolje ulaganje za većinu ljudi koji rade i žive u Srbiji da, ukoliko mogu, ulože u odlazak dece u inostranstvo. Nezavisno od toga, sutrašnja potrošnja ne vredi mnogo u odnosu na današnju.

Usled čega, i već pomenuta tri podatka. Emigrant iz Srbije je, opet, obično mlađi od proseka zemlje u koju se doselio. Što ima povoljne posledice po javne finansije u toj zemlji. Pogotovo ukoliko je reč o osobama koje žele da imaju decu i unuke. U meri u kojoj se time poboljšava demografska slika zemlje imigracije, emigrant iz Srbije može da očekuje da će u starosti živeti bolje nego što sada žive penzioneri. A isto važi i za decu i za unuke. Usled čega ima smisla štedeti, bilo preko državnih fondova, ili uzimanjem kredita da bi se povećala svojina ili se poboljšala poslovima.

Ili, drukčije rečeno, preduzetništvo je privlačno za emigranta iz Srbije, dok nije za stanovnika Srbije. To je takođe usklađeno sa već navedenim podacima o doznakama, demografskim kretanjima, i sklonosti štednji odnosno potrošnji.

Ovo ima i moralnu stranu stvari koja ne mora da bude od neposrednog interesa, ali je zapravo važna za razvoj, u ovom primeru, srpskog društva. Naime, sa moralne tačke gledišta, obaveze mladih i starih su asimetrične. Potomci imaju, ako imaju, ugovorne obaveze prema roditeljima, dok su sami roditelji dužni potomcima. Ili, drukčije rečeno, roditelji nemaju prava da očekuju bilo šta od dece, dok deca imaju prava u odnosu na roditelje.

To je delimično izvrnuto u srpskom slučaju. Neko ko živi u inostranstvu ima normalne moralne obaveze prema deci i unucima (dalje od toga je obično nerealno), što se međutim ne može reći za one koji žive u Srbiji. Zbog sekularnog pogoršanja očekivanja od budućnosti, teži se društvenom odnosu u kojem su potomci dužni da obezbede odgovarajući život starijima. I to neosnovano.

Naime, ako neko uloži u budućnost svojih potomaka, recimo osposobivši ih da emigriraju i žive bolje, ako se dakle neko odrekne svoje potrošnje kako bi uložio u svoju decu, pa i u unuke, što je neretko potrebno, to je kao da je stupio u ugovorni odnos da mu potomci šalju novac iz inostranstva kako bi pod starost živeo bolje nego što mu obezbeđuje penzija.

Nasuprot tome, neko ko uglavnom troši gotovo sav dohodak očekujući da neko drugi ulaže u njegove potomke, može da očekuje da će obezbediti da će mu mlađi novčano pomagati samo ukoliko nekako uspostavi odnos moralne obaveze, koje zapravo nema.

Dva primera za ovo poslednje više da bi eventualno ovo sve bilo zanimljivije čitaocima. Prvi je očekivanje penzionera koji su podržavali vlasti koje su iz jednog rata u drugi uništavali i privredu i demografiju zemlje. Njihova potrošnja zapravo zavisi samo od moralnih obaveza budućih generacija prema njima. To je kao obaveza prema roditelju koji je bankrotirao porodično preduzeće iz sebičnih razloga ili iz čiste neodgovornosti.

Drugi primer su zaveti na koje se poziva srpska crkva i ne mali broj intelektualaca. Tu je reč o brizi za dobrobit generacija koje više nisu među nama. Ne postoje, ne mogu da postoje obaveze na odricanje kako bi se savremeno ponašanje uskladilo sa prošlim, čak i ako je ono bilo herojsko. Osim ukoliko se nekako ne prihvati sopstvena moralna inferiornost.

Novi magazin, 29.07.2019.

Peščanik.net, 31.07.2019.