Ekonomski nacionalizam, ekonomske posledice kosovske politike

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, došlo je do izvesnog pogoršavanja kratkoročnih indikatora privredne aktivnosti. Berza je praktično zamrla, kurs dinara trpi pritisak, rizik je povećan, što se ogleda u višoj kamatnoj stopi centralne banke, a oprez stranih investitora je takođe povećan. Uz to, nagoveštava se potreba rebalansa budžeta, što znači da se ocenjuje da bi moglo da bude potrebno povećanje javne potrošnje. Ima indikacija da je povećan odliv novca u inostranstvo, mada o tome nema pouzdanih podataka. Šta se na osnovu toga može zaključiti o kosovskoj politici srpskih vlasti i, potom, o mogućim posledicama ove politike na kratak, srednji i dug rok?

Politika odlaganja

Dosadašnje ponašanje privrednih indikatora sugeriše da privrednim subjektima nije jasna kosovska politika srpskih vlasti. Ovo zato što se, sa jedne strane, šalju poruke koje sugerišu da se odustalo od daljeg priližavanja Evropskoj uniji. Sa druge strane, još uvek se očekuje da bi srpska javnost mogla da izvrši pritisak na vlasti da se vrate na put evropskih integracija, mada je moguće i da raste pesimizam o izgledima da evropska politika prevlada nad kosovskom.

Osnovni razlog za pesimizam jeste u tome što su proevropske snage neodlučne, a antievropske odlučne. Ovo se može videti jednostavnim poređenjem dvaju osnovnih parola koje potiču iz centara srpskih vlasti. Jedna je, „i Evropska unija i Kosovo“, a druga je, „u Evropsku uniju samo sa Kosovom“. Ova druga je politički nadmoćna nad prvom. Jer, parola „u Evropsku uniju samo sa Kosovom“ ima jasne političke implikacije, dok parola „i Evropska unija i Kosovo“ nema nikakve političke implikacije. Pre svega zato što je prva ostvarljiva, a druga nije. Oni koji zagovaraju politiku kojom se pridruživanje Evropskoj uniji uslovljava povratkom Kosova u sastav Srbije, praktično odustaju od integracije sa Evropskom unijom. Oni koji se zalažu i za pridruživanje Evropskoj uniji i za povratak Kosova u sastav Srbije, praktično odustaju od bilo kakve politike. Ovo zato što ne kažu šta prethodi čemu ili, drukčije rečeno, kako bi eventualno ostvarenje jednog od ta dva cilja moglo da pomogne ostvarenju drugog. Tako da se ta politika može samo oceniti kao taktika odlaganja odluke ili kao politika odlaganja.

Time se privrednoj i političkoj javnosti šalju dve poruke: trenutno kosovska politika ima prednost nad evropskom, ali će se ovaj odnos u budućnosti preispitati. Ovaj drugi ishod, koji sadrži određeno obećanje promene, ne budi previše nade, budući da bi ga trebalo razumeti kao prihvatanje politike „i Evropska unija i Kosovo“, što konkretno ne znači ništa. Neki to interpretiraju kao spremnost da se približavanje Evropskoj uniji stavi ispred kosovske politike, ali ta interpretacija nije mnogo uverljiva sve dok ne implicira suprotnost ili neposredno neslaganje sa politikom koja Evropske integracije uslovljava kosovskom politikom. Kako vreme prolazi sve je jasnije da bi izbor morao da bude drukčiji, inače će se politika „i Evropa i Kosovo“ uvek svoditi na to da je evropska politika uslovljena kosovskom.

To je zaključak do koga će posle određenog, ne previše dugog, vremena doći i politički i poslovni ljudi u Srbiji i izvan nje. Sadašnje očekivanje da se Srbija odluči pretvoriće se u saznanje da se Srbija već odlučila za politiku onih koji kažu da Srbija može u Evropsku uniju samo sa Kosovom. Od toga časa bi trebalo računati sa ozbiljnijim političkim i privrednim posledicama.

Kratak, srednji i dugi rok

Da bi se raspravljalo o mogućim posledicama kosovske politike, potrebno je nekako klasifikovati načine na koje ona utiče na privredna kretanja u određenim periodima vremena. Obično se efekti razvrstavaju na kratkoročne (do godine dana), srednjoročne (od 3 do 5 godina) i dugoročne (deset i više godina). Kratkoročno posmatrano, od ključnog su značaja jednokratne promene, koje se nazivaju šokovima. Srednjoročno posmatrano, od najvećeg su značaja očekivani rizici i ocena da li će oni da se povećavaju ili da se smanjuju. Konačno, dugoročno posmatrano, ključnu ulogu ima neizvesnost, dakle sigurnost sa kojom se može oceniti u kom pravcu se kreće privreda jedne zemlje.

Da bi se videlo šta se pod time podrazumeva, uzmimo primer dugoročnih očekivanja zemlje koja je potencijalni član Evropske unije. Ukoliko je takva zemlja čvrsto opredeljena za evropsku politiku, tada se može očekivati da će njen dugoročni privredni rast i razvoj biti određeni kretanjima u privredi Evropske unije. To praktično uklanja sve elemente neizvesnosti; drukčije rečeno, zemlja uvozi dugoročnu stabilnost iz Evropske unije. Rizici, pak, sa kojima se privreda zemlje suočava u srednjoročnoj perspektivi zavise od toga kojom se brzinom prilagođava uslovima koji vladaju na jedinstvenom tržištu Evropske unije – i oni mogu biti veći ili manji u zavisnosti od političkih kretanja. Kratkoročno posmatrano, naravno, privreda može svejedno da se suočava sa šokovima koji su, recimo, posledica izabrane privredne politike ili političkih i društvenih promena.

U slučaju Srbije, nepostojanje čvrste opredeljenosti za evropsku politiku znači da postoji visok stepen neizvesnosti oko dugoročnog razvoja privrede. Srednjoročno posmatrano, rizici se moraju oceniti kao viši, a potencijalno i znatno viši nego u drugim zemljama u sličnom položaju, budući da se može očekivati usporavanje reformi i oslanjanje na privrednu politiku sa elementima koji ne povećavaju efikasnost i privredni rast. Konačno, kratkoročno posmatrano, mogući su politički i socijalni potresi, koji mogu značajno da pogoršaju stanje u privredi.

Troškovi kosovske politike

Polazeći od ove klasifikacije faktora koji su od značaja u pojedinim periodima vremena, koje bi mogle biti privredne posledice srpske politike odlaganja?

Kratkoročno posmatrano, osnovna posledica jeste produženo stanje iščekivanja. Budući da nije sasvim jasan odnos evropske i kosovske politike, iščekuje se politička odluka o tome da li će prevladati kosovska politika ili će se prihvatiti interpretacija po kojoj je srpska strategija „i Evropa i Kosovo“, koja podrazumeva da se ubrza integracija u Evropsku uniju, s tim da se ne priznaje nezavisnost Kosova. Ako se ne donese odluka do kraja godine, izvući će se pesimističan zaključak da zbir ovih dveju politika zaista ima za rezultat – kosovsku politiku.

U tom bi slučaju trebalo očekivati da će doći do značajnog porasta rizika. Srednjoročno posmatrano, to znači da će biti znatno skuplje kreditiranje, a to znači da će biti otežano dolaženje do novca za finansiranje investicija, a i potrošnje. Recimo, srpska privreda je u 2007. imala deficit u tekućim transakcijama sa inostranstvom od oko 5 milijardi evra. Ukoliko bi rizik bio povećan do mere da se ne bi moglo obezbediti više od, recimo, 3 milijarde evra, to bi značilo da je potrebno za oko 2 milijarde smanjiti investicije i potrošnju. To je nešto manje od 10 posto ukupne proizvodnje. To bi vodilo značajnom usporavanju privrednog rasta, potrošnje i zaposlenosti.

To bi, takođe, podrazumevalo značajne promene u kursu dinara, a imalo bi i posledice po fiskalnu politiku. Trebalo bi očekivati slabljenje dinara i značajno veći budžetski deficit – što se sve već nagoveštava tekućim kretanjima. Prvo zato što bi priliv novca iz inostranstva bio manji, a drugo zato što bi bila smanjena poreska osnova, a povećani javni izdaci. Šta bi se u tim okolnostima događalo sa institucionalnim i političkim reformama teško je unapred reći, ali nema sumnje da okolnosti za neke ozbiljnije reforme ne bi bile baš povoljne.

Ovi srednjoročni efekti bi mogli da budu i znatno gori, ukoliko bi povećana rizičnost podstakla ne samo smanjen priliv novca, već i pojačan odliv. U najgorem slučaju, usled prevlasti jednog ili drugog oblika ekonomskog nacionalizma, moglo bi da dođe do povlačenja preduzetnika iz Srbije. Ovo se ne bi odnosilo samo na strane preduzetnike, već na sve, budući da bi svi trpeli posledice povećanog rizika. To bi pogotovo bilo tako ukoliko bi srpske vlasti počele da uvode protekcionističke mere, bilo kada je reč o trgovini ili o kretanju kapitala, čemu su one inače veoma sklone kad god se suoče sa problemom. Tada ne bi bila isključena i ozbiljna privredna kriza u srednjoročnom periodu.

Dugoročno posmatrano, neizvesnost bi morala da se razreši, sva je prilika, u korist evropske politike. No, mogući su i alternativni ishodi. Budući da postoji neizvesnost oko toga, nije racionalno računati sa oprimističkim ishodom, bar ne u tom smislu da se kaže da se isplati preživeti kratkoročne i srednjoročne negativne efekte i sačekati dugoročnu korist. Preduzetnici će u nekom momentu oceniti da je bolje premestiti svoju aktivnost negde drugde, pa se vratiti kada se neizvesnost razreši. Ukoliko bi do toga došlo, šteta bi se merila još jednom izgubljenom generacijom.

Zaključak: politička odgovornost

Koga bi ovo trebalo da zabrine? I oni koji nas bombarduju parolama o tome da je Kosovo uslov za ulazak u Evropu i oni koji kažu kako valja težiti i jednom i drugom cilju, samom tom političkom retorikom dokazuju da uopšte nisu svesni kolika je njihova odgovornost. Ukoliko je to tačno i ukoliko se to ne promeni, negativni efekti, potencijalno veliki negativni efekti njihove politike se neće moći izbeći.

Peščanik.net, 03.03.2008.