Epski zamah za 25. oktobar

Evo, da ne pričam ja o tome, neka čitalac sam zamisli svoj najveći strah u vezi s 25. oktobrom. Neka pusti mašti na volju, neka sve bude kao u horroru. I pošto smo obavili taj neprijatni imaginativni napor, hajde da se dogovorimo: uprkos strahu, kakvom god, izađi 25. oktobra i glasaj protiv. Jer, sve što smo zamislili, nije razlog da ostanemo kod kuće. Naprotiv, to je razlog više da se izađe i glasa protiv. Jer, zašto nam je prva asocijacija uz 25. oktobar u žanru horrora? Pa zato što znamo s kim imamo posla i zato što baš taj posao hoćemo jednom (više) da privedemo kraju.

Evo, da ne pričam ja o tome, neka čitalac sam zamisli sve moguće ishode na kraju dana 25. oktobra. Ne kažem da zamisli verovatne ishode, nego baš – sve moguće. I pošto smo napravili tu neprijatnu kalkulaciju, hajde da se dogovorimo: uprkos tome što su mogući i ishodi koji nam se nikako ne dopadaju – što je čisti eufemizam, jer se radi o životima – izađi 25. oktobra i glasaj. Prvo, zato što su realno mogući i ishodi koje priželjkujemo. Drugo, zato što ishodi iz naše noćne more postaju verovatniji ako ne izađemo da glasamo.

I treće, možda je to poslednji put da imamo priliku da glasamo, ako stvari krenu po zlu. Šteta je da propustimo.

Evo, da ne pričam ja o tome, neka čitalac sam zamisli Srbiju posle 25. oktobra. I neka sam kaže, ima li boljeg, ubedljivijeg razloga da se 25. oktobra izađe i glasa protiv. Jer, kako god da mu sad izgleda – beznadežno, zastrašujuće, preko svake mere mračno – samo od nas zavisi da li će se te crne vizije ostvariti. Mi znamo da imamo posla sa siledžijskim, osvetoljubivim, da ne kažem baš i krvožednim vlastima. I zamisliti ih posle 25. oktobra na vlasti, i zamisliti Srbiju pod njima, čak i nije stvar puke imaginacije, nego naprosto smelosti da se predamo tom (realnom) košmaru.

Nema razloga da se predamo – izađi i glasaj protiv.

Zna moj dobri čitalac, popeo sam mu se na glavu s tim – na stolu 25. oktobra nisu programi, nisu kandidati, nisu vrednosti ni principi. Na stolu je sama Srbija i njena šansa da jednom postane pristojna država. Jer Srbija pod režimom s Vučićem na čelu nije ni pristojna ni država. To je feudalni posed zlog gospodara. Da ne nerviram sad čitaoca genezom takve situacije, reći ću samo – kad je kolektiv zaveden srednjovekovnim bulažnjenjima o nacionalnom identitetu nije iznenađenje da završi u feudalnim, to jest kvazifeudalnim društvenim aranžmanima.

Samo, što to sad nije naša tema. Naša tema su izbori 25. oktobra. I naša obaveza da na njih izađemo i glasamo protiv. Malo kad su članovi jedne zajednice u situaciji da svojim ponašanjem odrede sudbinu svojih potomaka. Mislim, ta sudbina je uvek određena ponašanjem članova kolektiva, ali malo kad se desi da se to tako očigledno vidi kao što se nama sad dogodilo. Jeste, glasamo za priliku da barem deo svog života odživimo kao ljudi s dostojanstvom, dakle da sačuvamo ili obnovimo sopstveno samopoštovanje ili ono što je od njega ostalo. Ali, to je tek deo uloga u ovim izborima.

Zaista glasamo (protiv) i za svoje potomke.

Hoćemo li im ostaviti zemlju na kojoj će oni biti podanici i zavisiti od (zlo)ćudi hirovitog gospodara, ili ćemo im predati državu ravnopravnih građana u kojoj će svoj i zajednički život graditi prema svojim vizijama dobrog života. Vidi čitalac, izašli smo iz žanra horrora i prešli u žanr epske fantastike, jer slika jeste crno-bela, i na slici se jasno razdvajaju dobro i zlo. Ako nije čitao, čitalac je gledao „Gospodara prstenova“. I dobro se seća kako se stvari okrenu protiv glavnih junaka i kako izgleda da će zlo na kraju trijumfovati, i onda mali/obični ljudi (jer to su hobiti) urade tek ono što mogu – i dobro pobedi.

(Da ne ulazimo sad u Tolkeinovu divnu elaboraciju borbe dobra i zla, gde i – naoko manje – zlo učini, baš iz svog zla, da pobedi dobro. I onda se pokaže da se razumevanje za moralno posrnule, uprkos tome što oni stalno iznova razočaraju i iznevere, na kraju nagradi tako što baš taj naoko zli akter porazi veliko zlo. Ne moramo to tražiti u epskoj fantastici i kod mudrih pisaca kao što je bio Tolkein. Ima toga i u savremenim pričama, serijama – zlo pada kada neki od onih što su mu bili odani sledbenici urade namerno ili nenamerno nešto dobro. Imamo takve oko sebe, zar ne?)

Tu smo sad. Izgleda kao da su nam šanse male, ali samo treba da izađemo 25. oktobra i glasamo protiv. Toliko je potrebno da se stvari okrenu. To što slika Srbije žanrovski odgovara horroru i epskoj fantastici – pa sami smo za to krivi. I horror i epska fantastika su izrazito antimoderni, antiprosvetiteljski žanrovi. To smo izabrali početkom devedesetih. Ali, rekli smo, geneza situacije u kojoj smo se našli nije sada naš osnovni zadatak. Niti od toga sada za nas može biti neke koristi. Samo hoću da kažem da ne treba da se čudimo što naša priča danas izgleda tako kako izgleda.

Više je za čuđenje što smo opet, treći put, dobili šansu da je promenimo. Evo, neka čitalac sam kaže, da ne pričam ja o tome – šta bi rekao za kolektiv koji u pola veka dobije tri šanse (ničim zasluženo – da se i ja jednom poslužim tom glupom frazom) i sve tri šanse ne iskoristi, to jest upropasti ih po uvek istom obrascu? E, da ne bismo ispali to što je čitalac rekao – izađi i glasaj protiv. Pa ćemo posle da vidimo šta ćemo. Ili, da ostanemo u žanru – doći će dan (tako kaže Aragorn) kada ćemo biti poraženi i kada ćemo izgubiti svaku nadu, ali 25. oktobar neće biti taj dan. Od nas, i samo od nas zavisi.

Peščanik.net, 13.10.2026.