Evropa: Nije neuspeh!

Pod presijom raspada Evropske unije zemlje članice su prihvatile, 9. decembra u Briselu, da žrtvuju deo svog finansijskog suvereniteta zarad zajedničkog spasa. Nije prihvatila jedino Britanija. Na naslovnim stranama medija pojavile su se fotografije Sarkozija i Kameruna kako prolaze jedan pored drugoga i ne pozdravivši se. Tim sitničarskim gestom pokazali su da velike politike više nema. Sarkozi i Merkel nisu isto što su bili De Gol i Adenauer. Kamerun je od „imperije u kojoj ne zalazi sunce“ nasledio samo jedno ostrvo, rešen da ga ne da iz ruku. U cenjkanjima je pitao šta on dobija ako potpiše Sporazum? Budućnost kontineta za karijeru. Tako politika danas izgleda. Rešenje je iznuđeno. Hoće li dati očekivane rezultate: čvršću Zajednicu i kraj krize? Previše optimizma nema. Dovoljno je da nije krah. A bilo je gusto.

„Ako evropski projekat propadne – govorio je Jirgen Habermas – onda je pitanje koliko će nam vremena biti potrebno da ponovo dostignemo status kvo. Prisetite se nemačke revolucije 1848. Kada je propala, trebalo joj je 100 godina da se vrati na nivo demokratije koji je imala ranije“. Poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski opominje primerom Jugoslavije čija je propast unazadila čitav region: „Jugoslavija se raspala, a sa njom i dinarska zona. Za taj raspad plaćena je zastrašujuća ljudska cena“. U poplavi tih pesimističkih pretnji najkonkretniji je bio francuski predsednik Sarkozi: „Preti nam raspad Evropske unije“. Da li je to bilo planirano sejanje straha ili samo realistično ukazivanje na tokove koje valja obuzdati po svaku cenu?

U Bundestagu je kancelarka Merkel 2. decembra izjavila da je „sudbina Evropske unije u rukama Italijana“. Italijanske najtiražnije novine pojavile su se sa naslovom: „Evropu spasavaju dva Marija“ – narcisizam minornih. Dakako, u pitanju su Mario Dragi, predsednik ECB i Mario Monti, premijer tehničke vlade prezadužene Italije, čiji je posao da po svaku cenu izvuče zemlju iz finansijskog gliba. To „po svaku cenu“ znači: produženje radnog veka sa 37 na 42 godine, povećanje PDV za 2 procenta, ukidanje provincija, smanjenje plata poslanicima, smanjenje poreza za preduzeća koja zapošljavaju mlade i žene, uvođenje poreza na prvu kuću/stan i drastično povećanje za svaku sledeću, porez na luksuzne automobile, jahte i avione, ograničenje korišćenja gotovine na maksimum 1.000 evra, povećanje penzija shodno inflaciji samo do 1.400 evra – ostale ostaju zakovane, drastično smanjenje javnih troškova i broja zaposlenih u javnim službama… U roku od nedelju dana stiglo je 160.000 mejlova u kojima se traži da se oporezuje i crkvena imovina (procena je do 3 milijarde evra prihoda), da se uvede taksa na finansijske transakcije, veće oporezovanje nekretnina i uvođenje licitacija za korišćenje TV frekvencija. Sve to je tokom svoje vlade ukinuo Berluskoni, ali je sada ucenio da ako se tu dirne on će oduzeti podršku svoje partije vladi, a to znači njen pad.

Mario Monti, profesor ekonomije, predsednik najuglednijeg ekonomskog univerziteta Bokoni i bivši komesar EU za tržište, ozbiljan i ugledan profesionalac, svoj nastup počeo je tvrdnjom da Italiju od grčke katastrofe deli samo tri meseca. Iz ankete koja je provedena u celoj EU vidi se najbolje koliko je kome dogorelo do nokata. Na prvom mestu je strah od krize. Vodi Irska sa 61 odsto ispitanika, sledi Španija (57 odsto), Grčka i Mađarska (56 odsto), Italija 44 odsto. Ovaj podatak skoro da daje za pravo Berluskoniju, koji ponovo tvrdi da se ne treba brinuti za Italiju, jer je država u dugovima, ali su građani bogati. Njegov neoliberalistički model osiromašenja države stvorio je raj za utajivače poreza (120 milijardi), za mafiju (150 milijardi evra godišnje), za njega lično i njemu bliske, pa je zato Italija na drugom mestu po strahu od organizovanog kriminala, odmah iza Irske. Bila bi prva da nije navikla na kriminal. Roberto Saviano, pisac kultne knjige „Gomor“ tvrdi da liberalna Amerika godišnje reciklira 400 do 500 milijardi dolara prljavog novca. Najjače inostrano predstavništvo mafije je u SAD.

Narcisoidni i upaničeni, mi smo sastanak u Briselu protumačili kao zatvaranje vrata Evrope za nas. Nije tačno. Mi smo samo ostali tamo gde jesmo i ostaćemo tu dok ne počnemo da postavljamo uslove samima sebi i svojoj državi, umesto Evropi. Besni smo jer smo izgubili još jednu od naših autohtonih iluzija. Napadamo Nemačku kao krivca, a ja bih samo napomenuo da je ta zemlja jedna od retkih koja nema ni jednu antievropsku partiju, a mi imamo samo jednu (i to malu) partiju koja je bez odstupnice proevropska. Kancelarku Merkel smatram vrlo uspešnom „geschäft“ političarkom. Sa jasnim interesom i bez vizija. Uostalom, danas je važeće pravilo da ko ima vizije treba da ide kod psihijatra, a ne u politiku.

Kod nas sve, pa i kriza, stiže sa zakašnjenjem. Valja se okrenuti ozbiljnom poslu.

Biznis i finansije, štampano izdanje, 16.12.2011.

Peščanik.net, 16.12.2011.