Bila je 1990. godina kada je hevi-metal sastav Scorpions objavio „Vetar promene“, pesmu posvećenu kraju Hladnog rata: „Budućnost je u vazduhu / Svuda oko nas“. Pesma je sadržala stihove pune nade: „Neka tvoja balalajka zapeva / Ono što moja gitara želi da kaže“. Ali izgleda da se dogodilo upravo suprotno: evropski lideri danas igraju onako kako Putin svira. Sastav Scorpions dolazi iz Hamburga, grada Gerharda Schrödera, najpoznatijeg predstavnika osobene vrste političara iz perioda posle Hladnog rata: on je živi dokaz za tvrdnju koju Putin često izgovara uz zloban osmeh, naime, da je zapad licemeran i korumpiran isti koliko i režim u Rusiji. Rat u Ukrajini jasno je pokazao da se u godinama koje su protekle od pada Berlinskog zida dogodilo nešto neobično. U tom kontekstu posebno temeljno preispitivanje zaslužuje nemački model vođenja državne politike koji imperativ ekonomske dobiti udružuje sa visokoumnim moralisanjem.
Otkako je napustio funkciju Schröder se pretvorio u karikaturu političara koji se prodaje za novac, što nije bilo neuobičajeno za političare koji su 90-ih godina promovisali Treći put. On je i tragičan primer pada nekada uspešnih socijaldemokrata starog kova. Odrastao je sa samohranom majkom (oca su ubili crvenoarmejci u Rumuniji) ali uspeo je da prevlada nepovoljne životne okolnosti i započne političku karijeru kao samoproglašeni „dosledni marksista“. U Bundestag je ušao 1980, a priča se da se posle jedne noći provedene u baru pojavio pred kancelarijom državnog kancelara gde je drmusao ogradu i vikao „Hoću unutra“. Mesto kancelara dobio je nakon što je socijalnu demokratiju prilagodio potrebama neoliberalizma i postao Genosse der Bosse – drug kapitalista.
Schröder je prihvatio životni stil novih bogataša, odbacujući samopregornost i skromnost stare Zapadne Nemačke. Pozirao je u brioni odelima sa cigarom u ruci. Pošto je 2005. godine s malom razlikom izgubio od Angele Merkel, u jednom televizijskom nastupu izjavio je u svom uobičajenom mačo stilu da namerava da ostane na mestu kancelara, dok je Angela Merkel to stoički slušala (mnogi komentatori su zaključili da je previše popio pre emisije). Nije ostao na mestu kancelara. S neprimerenom užurbanošću prihvatio je Putinov poziv da predsedava odborom za izgradnju gasovoda Severni tok 2 koji direktno povezuje Rusiju i Nemačku preko Baltičkog mora. Čak i posle ostavki ličnih pomoćnika koju su ga napustili ove godine zbog odbijanja da se povuče sa unosnih pozicija u Rusiji, Schröder je nastavio ljubavnu vezu sa Putinom. Reklo bi se da je uživao u sukobljavanju s političkom klasom koja, po njegovom mišljenju, nije prepoznala punu veličinu dostignuća poslednjeg kancelara iz redova radničke klase.
Svojim tvrdoglavim istupima Schröder je svu pažnju privukao na sebe i tako potpuno zasenio ostale profitere Trećeg puta, kao što su Clinton i Blair (koji je isposlovao zapadno prihvatanje potemkinovske demokratije Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu), pa i socijaldemokrate iz „hanoverske veze“: Sigmara Gabriela, bivšeg ministra ekonomije, i Frank-Waltera Steinmeiera, nekada šefa Schröderovog kabineta, a sada predsednika Nemačke. Steinmeier se našao na meti oštrih kritika ukrajinskog ambasadora u Berlinu, Andrija Melnika, koji ga je optužio da se dodvorava Putinu na isti način kao i njegov nekadašnji šef. Samo dan pre zakazane posete Kijevu, 12 aprila, predsednik Zelenski je uskratio gostoprimstvo Steinmeieru. Bio je to događaj bez presedana koji je kancelar Olaf Scholz – još jedan socijaldemokrata – opisao kao uvredu ne samo za šefa države već i za čitav nemački narod.
Istina je da je mnogim političarima levog centra, naročito onima iz nekadašnje istočne Nemačke, svojstvena osobena mešavina sentimentalnog odnosa prema Rusiji, osećaja krivice zbog Drugog svetskog rata (u ovom slučaju Sovjetski Savez se uvek izjednačava sa Rusijom) i instinktivnog antiamerikanizma: Manuela Schwesig, nova zvezda levog centra i liderka severoistočne države Meklenburg-Zapadna Pomeranija, vatreno se zalagala za izgradnju Severnog toka 2 koji se završava u njenoj državi i govorila protiv „američkog gasa dobijenog tehnologijom hidrauličnog frekinga koja služi interesima Sjedinjenih Država“ (nije rekla čijim interesima služi Putinov gas). Prošle godine osnovala je Fondaciju za klimu i zaštitu životne sredine za koju se pokazalo da je najvećim delom finansirana sredstvima Gazproma, očigledno da bi poslužila za zaobilaženje američkih sankcija protiv zlosrećnog cevovoda.
Socijaldemokrati ovog tipa imaju dugu predistoriju koja seže u prošlost bar do Egona Bahra, arhitekte Brandtove istočne politike (Ostpolitik) s kraja 60-ih godina, i Helmuta Schmidta. Glasove koji dolaze iz zemalja koje leže između Nemačke i Rusije oni u najboljem slučaju tretiraju kao nepotrebno skretanje pažnje sa istorijskih imperativa detanta i razvijanja prijateljstva između velikih sila. Početkom 80-ih godina odbacili su poljsku Solidarnost. Sve istočnoevropske kritičare Severnog toka 2 u nekoliko poslednjih godina proglasili su za patološke rusofobe. Ali glasovi otpora takvim tendencijama često se previše fokusiraju na samo jednu stranu nemačkog političkog spektra. Istaknuti poljski levičar Sławomir Sierakowski nedavno je rekao da Ostpolitik pripada istoj tradiciji kao i Hitlerov Lebensraum, s tim što je istočna politika imala za cilj poboljšanje kvaliteta života građana tako što će im olakšati, bar nekima od njih, da komuniciraju kroz Gvozdenu zavesu, pa čak i da putuju. To je doprinelo izgradnji uzajamnog poverenja, a bez toga ne bi bilo ujedinjenja Nemačke i Evrope. To se ne može tvrditi za strategiju Wandel durch Handel – transformacija kroz trgovinu – primenjivanu u poslednjih 20 godina. Evropska zavisnost od ruskog gasa donela je samo jednu transformaciju – Rusija je postala autoritarna klepotokratija ogrnuta plaštom neoimperijalističke ideologije.
Ne možemo kriviti samo levicu. Savetnik kome je Angela Merkel najviše verovala, Christoph Heusgen, navodno je preklinjao kancelarku da odustane od Severnog toka 2, ali ona je poslušala predstavnike nemačke industrije koji su želeli jeftin ruski gas. U godinama Donalda Trumpa Angela Merkel je često dobijala titulu nove „liderke slobodnog sveta“. Međutim, njen učinak nije tako besprekoran kao što se čini: karijeru je započela naglašavajući sopstveno iskustvo života u totalitarnom režimu i spremnost da se konfrontira sa Rusijom i Kinom u borbi za ljudska prava. Završila je kao sluškinja korporativne Nemačke, države koja jeftinu energiju iz jedne autokratije koristi da bi profitirala od izvoza u drugu autokratiju.
Ambivalentnost njene uloge najvidljivija je na primeru političke zaštite koju je pružala Viktoru Orbánu. Pošto je osvojio uverljivu parlamentarnu većinu na izborima 2010. godine, Orbán se bacio na izgradnju „sistema nacionalne saradnje“. U praksi to je značilo popunjavanje pravosudnog sistema i državnog aparata lojalistima; restrukturisanje izbornog sistema tako da pogoduje njegovoj partiji, Fidesz; ustavne promene koje je pisala samo njegova partija; i osiguravanje da medijske kompanije završe u rukama oligarha lojalnih režimu. Ništa od toga nije prošlo neprimećeno: Evropska komisija je pokušala da spreči pretvaranje jedne od članica EU u meku autokratiju, pa je izvela Mađarsku pred sud zbog kršenja evropskog prava. Uostalom, Komisija obavlja funkciju „čuvara sporazuma“ – a sporazumi kažu da samo demokratije koje poštuju vladavinu prava mogu pripadati evropskom klubu.
Ipak, Orbán je uspeo u svojoj nameri. Kupovao je vreme zbunjujući međunarodne posmatrače selektivnim prezentacijama na teme komparativnog konstitucionalizma, tvrdeći da novi institucionalni aranžmani ne predstavljaju opasnost jer već postoje u drugim demokratijama. Izgradio je nešto što sociološkinja Kim Lane Scheppele opisuje kao „Frankenštajnovu državu“: Orbánova državna tvorevina sastavljena je od prepoznatljivih liberalno-demokratskih elemenata, ali kada se ti elementi sastave na određeni način rezultat je sistem u kom je smena vlasti praktično nemoguća.
Dok se sve to događalo evropski lideri su bili zauzeti trošenjem političkog kapitala na rešavanje evrokrize. Brisel je državama članicama već diktirao kakve budžete mogu usvajati, pa se činilo da ne bi bilo uputno davati neprelazne ocene i političkim sistemima. Pored zaklona koji mu je pružila finansijska kriza, koja će uskoro prerasti u političku, Orbán je obezbedio i dodatno političko osiguranje kroz članstvo Fidesza u Evropskoj narodnoj partiji, najvećoj nadnacionalnoj porodici partija koja ujedinjuje demohrišćane i konzervativce. Jedna od posledica sve većih ovlašćenja Evropskog parlamenta jeste to da su podsticaji za disciplinovanje partija zbog narušavanja demokratskih načela značajno umanjeni: nekada bi Evropska narodna partija bez mnogo oklevanja izbacila Fidesz iz svojih redova, ali u nekoliko poslednjih godina sve je važnije čija partijska grupa ima većinu u Briselu i Strazburu – pa Fidesz, kao partija sa velikim brojem poslanika u Evropskom parlamentu, ima veliku težinu.
Orbán je shvatio da takvu situaciju može iskoristiti da uradi šta god poželi. Izbacio je Centralnoevropski univerzitet iz Mađarske i lansirao kampanje mržnje protiv Georgea Sorosa, izbeglica, pa i samog Brisela. Mađarski autoputevi izgrađeni novcem EU bili su puni bilborda sa natpisima „Zaustavimo Brisel“. Demohrišćani Angele Merkel su govorili o crvenim linijama – a Orbán ih je bez oklevanja prelazio. Mogao je to da čini jer dok je koristio retoriku antineoliberalnog populizma – opisujući sebe kao „plebejca“ suprotstavljenog navodno buržoaskoj budimpeštanskoj eliti i „liberalnim nihilistima“ koji vladaju Briselom – istovremeno se udvarao velikim nemačkim kompanijama, pa su mađarski poreski obveznici praktično subvencionisali nemačke proizvođače automobila. Politikolog Den Keleman opisao je to kao „audikratiju“ – sistem u kom su šefovi multinacionalnih kompanija u svako doba dobrodošli da pozovu telefonom ministra spoljnih poslova.
Brisel je bio spreman da toleriše jednu autokratiju kao izuzetak od pravila, ali pokazalo se da je Orbánov pristup poslužio drugima kao presedan i uzor. Vladajući populisti u Poljskoj obećavali su „Budimpeštu u Varšavi“ a u Sloveniji je Janez Janša kopirao Orbánov desničarski program. Mere koje se inače mogu preduzeti protiv jedne otpadničke države više nisu raspoložive kada se pojavi druga populistička vlada spremna da iskoristi pravo veta da to spreči. U isto vreme, EU je nastavila da daje subvencije državama čiji lideri Brisel izjednačavaju sa Sovjetskim Savezom. Dajući im besplatan novac – novac koji se deli ljudima bliskim režimu i koristi za kupovinu političke podrške – EU praktično konsoliduje vladavinu neprijatelja njenog liberalnog poretka. Ono što su nafta i gas za arapske diktature (i naravno Putina), to su EU fondovi za autoritarne kandidate unutar EU.
Orbán je kopirao Putina na više načina. Organizovao je kampanje protiv nevladinih organizacija, preuzeo kontrolu nad državnom televizijom i lokalnim medijima (istovremeno tolerišući nekoliko opozicionih medija da bi mogao da poriče optužbe za cenzuru) i izgradio kulturu vođenja antiliberalnog rata da bi privukao konzervativce spremne da žrtvuju demokratiju zarad pobede u ratu protiv „rodne ideologije“. Učvrstio je i stvarni savez sa Putinom: Budimpešta je od ruske državne kompanije Rosatom naručila nuklearnu elektranu koja će se finansirati zajmom u iznosu od 10 milijardi evra koji je odobrio ruski trezor.
Cena takve zavisnosti jasno se pokazala ovog proleća. Orbán je odbio da dozvoli transport oružja za Ukrajinu preko Mađarske. Državni TV kanali emituju prorusku propagandu. Budimpešta je uložila veto na svaki predlog za obustavu uvoza ruske nafte u EU – po rečima Dmitrija Medvedeva, bio je to „hrabar potez u zanemeloj Evropi“. Pred aprilske parlamentarne izbore Fidesz je lažno optužio glavnog opozicionog kandidata Pétera Márki-Zaya da jedva čeka da pošalje Mađare da ginu u Ukrajini. Orbán, samoproglašeni čuvar „mira i bezbednosti“, takođe je u poziciji da vetom spreči prijem Finske ili Švedske u NATO savez, kao i bilo koji drugi potez koji se ne dopada Moskvi.
***
Na poslednjim izborima Orbán je četvrti put osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu. Izbori su ocenjeni kao s jedne strane slobodni – to jest, tog dana nisu pronađeni skriveni džakovi sa glasačkim listićima – a s druge nepošteni u tretmanu opozicije: državni resursi su besomučno korišćeni za kampanju u korist vladajuće partije, dok je Márki-Zay dobio ukupno 5 minuta na državnoj televiziji tokom čitave kampanje. Rezultatu je doprinelo i prekrajanje izbornih jedinica, kao i masovno glasanje mađarskih manjina u Rumuniji i Srbiji koje su stekle pravo glasa (dok je glasanje etničkih Mađara u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi bilo maksimalno otežano). Ali uprkos tome nije sve išlo glatko; EPP se najzad odvojila od Fidesza, pošto je članstvo počelo masovno da napušta partiju. Takođe, Orbánova velika vizija antiliberalnog višegradskog bloka zasad ne donosi rezultate. Desničarski populisti su izgubili vlast u Slovačkoj (2020) i Češkoj (2021), i mada Jarosław Kaczyński nastavlja da radi na projektu izgradnje Budimpešte u Varšavi, očigledno je da je sve udaljeniji od Budimpešte u Budimpešti. Posle godina odlaganja – tek nakon što se Angela Merkel povukla – EU namerava da obustavi subvencije za samoproglašenog neprijatelja na Dunavu. Komisija je optužila Mađarsku za „narušavanje vladavine prava“. Brisel zapravo misli na prevare i korupciju u korišćenju sredstava iz EU. U međuvremenu, zajam od 10,7 miliona evra koji je jedna mađarska banka odobrila organizaciji Marini Le Pen Rassemblement National pokazao se kao promašena investicija (Orbán je napravio i poseban doček za Érica Zemmoura kada je posetio Budimpeštu u septembru prošle godine).
Ipak, činjenica da je Le Pen dobila 40 odsto glasova u drugom krugu francuskih predsedničkih izbora pokazuje da bliskost sa Putinom u današnjoj Evropi ne mora značiti političku smrt. Neko bi mogao misliti drugačije posle nedavnog poniženja Mattea Salvinija prilikom posete Poljskoj: gradonačelnik mu je poklonio majicu sa Putinovim likom, sličnu majici koju je svojevremeno nosio u Moskvi, a zbog koje su ga italijanski novinari u publici nazivali klovnom. Macron je pokušao da sakupi političke poene na ruskom zajmu koji je dobila Marine Le Pen, rekavši joj u jednoj TV debati da „kada razgovara s Rusijom… Le Pen razgovara sa svojim bankarom“. Le Pen, koja se i dalje protivi uvođenju sankcija Rusiji, brzo je prešla na rastuće troškove života kao najvažniju temu svoje kampanje.
Tako je možda uspostavljen presedan za različite načine na koje se rat u Ukrajini preliva u unutrašnju politiku u Evropi. Čak i ako su partije ujedinjene u osudama invazije, to ne znači – i ne treba da znači – da opozicione partije ne smeju dovoditi u pitanje vladine politike. Iskušenje da se zauzme mekši kurs prema Rusiji i dalje je snažno. Uostalom, svako ima svoje razloge: radikalna desnica ceni Putina zbog navodne odbrane tradicionalnih vrednosti, dok radikalna levica ne može odoleti pozivanju na presedan Iraka. Oni koji kampanju protiv korišćenja ruskog gasa pokušavaju da iskoriste za intenziviranje kampanje protiv zavisnosti od fosilnih goriva uopšte – na primer Zeleni – mogu se otpisati kao tupani koji ne razumeju biračko telo žutih prsluka, ljudi koje kraj meseca brine više nego kraj sveta.
Demohrišćani u Nemačkoj krive socijaldemokrate da su previše meki prema Rusiji, ali zaboravljaju na ulogu Angele Merkel u Putinovom i Orbánovom usponu. Čak i Scholzovi koalicioni partneri, Zeleni i liberali desnog centra, žale se da je kancelar predugo oklevao kada je trebalo doneti odluku o isporukama teškog naoružanja Ukrajini. I Scholz i Macron kaskaju za Evropskom komisijom u pogledu spremnosti za prijem Ukrajine u evropski klub. Komisija je za vreme evrokrize bila potisnuta na periferiju događaja. Ali sada, posle niza godina provedenih u senci Angele Merkel i Emanuela Macrona, Ursula von der Leyen (takođe iz Hanovera, ali iz demohrišćanske dinastije) pokazuje spremnost da se dokaže na svom poslu.
Njena istaknuta uloga na evropskoj sceni skreće pažnju sa nemačke politike koja se zasad samo bojažljivo dovodi u pitanje. Ona uglavnom odgovara karikaturi liberalizma koju je nemački pravnik i ponekad nacista Carl Schmitt naslikao u međuratnom periodu: liberali, tvrdio je Schmitt, drže se iluzije da se svaki sukob može razrešiti uz pomoć ekonomije ili etike. Potencijalni antagonisti mogu pronaći zajednički jezik na osnovu zajedničkih materijalnih interesa ili mogu raspravljati dok ne dođu do etičkog rešenja koje je prihvatljivo za obe strane. U dugom periodu vladavine Angele Merkel na takvom uverenju je izgrađena ekonomska stvarnost u kojoj se nemačke kompanije oslanjaju na jeftin ruski gas da bi proizvodile robu koja će se izvoziti u Kinu. To uključuje i etički poredak u kom nemačke vlade mogu držati predavanja južnim Evropljanima o moralnosti štednje i kategoričkom imperativu strukturnog prilagođavanja.
Ovo bi trebalo da bude trenutak strukturnog prilagođavanja pre svega za Nemačku i njenu ideologiju „eksportizma“. Ovo treba da bude i trenutak skrušenosti. Umesto toga, grupa intelektualaca – pisaca, komičara, profesora – objavila je otvoreno pismo Scholzu u kom ga mole da Ukrajini ne isporučuje tenkove. Njihov argument počiva na nečemu što nazivaju „moralnim normama sa univerzalnim važenjem“; oni tvrde da bi broj civilnih žrtava mogao toliko porasti da bi dalje insistiranje na nastavku borbi u Kijevu bilo nemoralno. Delom motivisani strahom od nuklearnog sukoba, oni od Ukrajinaca traže da kapituliraju u trenutku koji grupa intelektualaca – nastanjenih oko 1.200 kilometara daleko od Ukrajine – smatra moralno ispravnim trenutkom za kapitulaciju. Ni pravo na samoodbranu ni opasnost dopuštanja jednom autokrati da se izvuče sa ucenom nemaju značaja za ljude koji se drže nečega što nazivaju sedamdesetogodišnjim „evropskim narativom mira“, narativom koji zaboravlja Srebrenicu. Oni veruju da se lideru koji istrebljuje susede mora pružiti prilika da se časno povuče uz odgovarajući kompromis za domaću publiku – što neme mnogo smisla ako se ima u vidu ofanziva Moskve u suzbijanju svakog oblika opozicije. U krajnjoj instanci, oni ne uspevaju da ponude uverljiv argument da bi Putinova balalajka mogla zapevati ono što njihove gitare pokušavaju da kažu.
Scholz je upotrebio termin Zeitenwende da bi opisao sadašnji trenutak velikog istorijskog zaokreta. Reč Wende – okret – korišćena je i za opisivanje promene režima u Istočnoj Nemačkoj 1989. Mnogi koji su doprineli tom događaju smatrali su da je to nesrećan izbor reči: umesto revolucije hrabrih građana (uz malu pomoć Gorbačova) takav opis upućuje na delovanje bezličnih istorijskih sila. Iste implikacije – primat istorijskih trendova, a ne političkih odluka koje donose pojedinci – vezuju se i za Zeitenwende. Zanimljivo je da je jedan od profesora koji su kritikovali vladu zbog ulaženja u globalni rat vezanih očiju koristio apstrakcije kao što je Gewaltprozess – proces nasilja. Takav jezik govori o želji da izbegnemo odgovornost, ili još bolje da budemo ostavljeni na miru, i da u isto vreme sačuvamo osećaj moralne superiornosti: nedavno je u TV debati isti profesor rekao ukrajinskom ambasadoru da Nemci znaju najbolje jer su o užasima rata učili kroz sopstvene porodične istorije. Na kraju, svako ima svoje razloge.
London Review of Books, 26.05.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.06.2022.
UKRAJINA