Prijatelj mi je nedavno rekao da kada ukucate reč „evro“ na nemačkom odeljku amazon.com dobijete sledeće rezultate:
„Tragedija evra: sistem koji uništava sam sebe“ – Philipp Bagus
„Zaustavite evrokatastrofu“ – Max Otte
„Evro: tajna istorija nove svetske valute“ – David Marsh
„Zaustavite evrokatastrofu“ – Max Otte (Kindle izdanje)
i na kraju:
„Evro toalet papir“.
Knjiga Dejvida Marša koja se pominje ima neutralan naslov, ali i njen zaključak je pesimističan. Prateći medije, čini se da je u Nemačkoj odluka o sudbini evra odavno doneta. Osim ovih knjiga, Nemci čitaju i razne novine, kao što su Bild ili ekonomsko-politički članci u Frankfurter algemajne cajtungu, koji o ovoj temi zastupaju megalomanske stavove. Stvaranje političke volje je rezultat društvenog narativa, koga opet oblikuju novine, časopisi i knjige. Kao kolumnista koji nije deo ovog konsenzusa, i sam vidim koliko je teško ne biti njegov deo. Narativi imaju osobinu da kako vreme prolazi, oni se sve više učvršćuju. Sada smo u fazi u kojoj iz ponavljanih teza proizlaze navodne činjenice. U Nemačkoj je neizbežna propast evra za mnoge ljude već naučno dokazana činjenica.
Nešto slično sam doživeo u Velikoj Britaniji. Početkom devedesetih, javno mnjenje u Birtaniji je u velikoj meri bilo proevropsko. Listovi medijskog mogula Ruperta Mardoka za koje sam tada radio bili su skeptični, ali još uvek dovoljno otvoreni, čim su zaposlili mene i dopustili da izveštavam iz Brisela. Evroskeptici su bili u manjini, ali im je vremenom, preko medija, pošlo za rukom da stvore anti-evropski konsenzus. Od tada se Britanci ne samo drže podalje od evra, već su se povukli na evropsku marginu, tako da ni izlazak Velike Britanije iz EU ne bi bio iznenađenje.
Kako je do toga došlo? Evroskeptici su krenuli u ofanzivu, dok su proevropljani ćutali i trivijalizovali čitavu stvar braneći svoje zalaganje za Evropu neubedljivim argumentom da su evrointegracije ipak bolje od onoga kako ih predstavljaju evroskeptici. Sa istom neodlučnošću su branili i evro, dok ga skeptici prosto nisu podnosili. Kao autsajder, tokom debate u Britaniji stao sam na stranu skeptika. Tada sam tvrdio da onaj ko pokazuje tako mali entuzijazam za evropske integracijie treba da zadrži sopstvenu valutu. Zamislite samo šta bi bilo da su Britanci pristupili evru?
Sada se pitam da li se i u Nemačkoj dešava nešto slično? Stavovi objavljeni u nemačkim medijima su otvoreno evroskeptični, kao i većina nemačkih ekonomista. Bundes banka doliva ulje na vatru. Velikom brzinom jurimo ka evroskepsi, kao Britanci devedesetih. U međuvremenu, u Nemačkoj se Angela Merkel doživljava kao velika i možda jedina zagovornica opstanka evra.
U svoj ovoj konfuziji, čini se da ćemo se uskoro naći usred debate koju Merkel i Šojble nastoje da izbegnu po svaku cenu. Reč je o debati o novom oprostu dugova Grčkoj, s tim što će sada to morati da učine EU, ECB i MMF. Svi stručnjaci se slažu da je ovo neizbežno. Rasprava o tome da li je cilj smanjivanja grčke zaduženosti na 120% BDP-a ostvariv do 2020. ili 2022. veoma je naivna. Grčka to ne može da ostvari ni u prvom ni u drugom roku.
Još uvek postoje tri teoretska izlaza za Grčku: izlazak iz evrozone, oprost dugova ili zajednička odgovornost za dugove. Zavaravaju se oni koji misle da bi Grčka trebalo sama da otplati svoje dugove. Ali to je zvanična strategija Evrogrupe, koja je u ponedeljak odlučila da patnju Grka produži za još dve godine. Sledeće godine će ponovo zaključiti da je to bila greška i da su bili preveliki optimisti. Mislim da će trenutak istine nastupiti pre izbora sledeće jeseni u Nemačkoj.
Za oprost dugova ili za preuzimanje zajedničke odgovornosti za dugove nedostaje politički kosenzus, koji u Nemačkoj jednostavno ne postoji. Lista najčitanijih knjiga sa nemačkog Amazona o evru govori mi da smo daleko od rešenja.
Spiegel, 14.11.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.11.2012.