Franak, evro i kraj odricanja

Najpre je revalvirao švajcarski franak, pa je devalvirao evro, a onda je na grčkim izborima pobedila Siriza. Zašto jedno, drugo i treće?

Franak je revalvirao, ojačao, u odnosu na evro zato što se očekivala promena u monetarnoj politici Evropske centralne banke (ECB), do koje je potom i došlo, pa bi franak izgubio vrednost u odnosu na dolar zajedno sa evrom, ako bi se nastavila politika fiksnog kursa za evro. Ovo je Švajcarska centralna banka (SNB) ocenila kao suviše rizično, jer bi moglo doći do velikog priliva evra, pa onda i do značajnog povećanja količine franaka. Pa bi SNB bila ograničena u svojoj monetarnoj politici, jer bi eventualno naknadno jačanje franka dovelo do moguće masovne kupovine evra, što bi moglo da izloži SNB gubicima, a morala bi i da povlači suvišne franke, što takođe nije besplatna operacija. Pa je SNB to sve izbegla napuštanjem fiksnog kursa franka u evrima i, čak, dodatnim smanjenjem i onako već negativne kamatne stope na rezerve.

Ova odluka izgleda problematična, jer bi skuplji franak trebalo da deluje negativno na izvoz. To, međutim, nije tako ukoliko je reč o zemlji koja je izvoznica kapitala, što je slučaj sa Švajcarskom. Revalviranje franka SNB je demotivisala priliv stranog novca, a podstakla ulaganja u inostranstvo. Kako je, uz to, zaustavljen rast rezervi, povećana ulaganja u inostranstvo ne bi trebalo da utiču negativno na izvoz, već upravo obrnuto. Tako da je dodatno precenjeni franak zapravo podsticaj da švajcarska roba i usluge traže strane kupce.

Ovo su računice kojima se ECB ne bavi. U finansijskim novinama, a i u krugovima komentatora i analitičara, raspravlja se o valutnom ratu i o opasnosti od spirale devalvacija kako bi se stekla prednost na stranim tržištima. Međutim, ECB kao i Američka centralna banka (FED) ne mare za posledice po kurs kada se odlučuju na jednu ili drugu monetarnu meru. Za ECB je ključni problem, kao što je bio ranije za FED, niska inflacija uz nultu kamatnu stopu. A i jedno i drugo ne deluje podsticajno za privrednu aktivnost, jer niska inflacija ne garantuje potrošnju, a niska kamatna stopa čini štednju u novcu jednako privlačnom kao kreditiranje. Tako da su obe banke, kao uostalom i Japanska centralna banka, tražile načine da podstaknu inflaciju i da učine ulaganja privlačnijim. Kako je FED intervenisao ranije, kupujući i državne i privatne dugove, posebno one dugoročnije, i sugerišući da će učiniti sve da ubrza inflaciju, sada je očekivano kretanje kamatnih stopa različito, jer se očekuje njihove povećanje u Sjedinjenim državama, ali ne i u zoni evra. Ta razlika utiče na veću privlačnost dolara u odnosu na evro, što se iskazuje u slabljenju evra u odnosu na dolar. To bi trebalo da utiče i na ubrzanje inflacije u zoni evra, što bi, recimo u roku od dve godine, trebalo da dovede do usaglašavanja monetarnih politika u zoni evra sa onom u Americi. Tu nikakvog valutnog ili trgovačkog rata nema.

Aktivnija monetarna politika Evropske centralne banke bi trebalo da pomogne i zemljama koje su opterećene teretom dugova, kao što je Grčka. Jer, ubrzanje inflacije erodira stvarni teret dugova, u grčkom slučaju pre svega javnih. To je razlog što se Siriza za lagala za to u svom predizbornom programu. Pozitivno bi trebalo da deluje i plan Evropske komisije da poveća ulaganja pre svega u zemlje koje se suočavaju sa niskom ili negativnom stopom rasta. Šta je, uz to, zahtev Sirize, koja je preuzela grčku vladu, prema Evropskoj uniji i prema drugim zemljama članicama evropske monetarne unije?

Potrebno je, najpre, uzeti u obzir da Siriza nema mandat da izvede Grčku bilo iz monetarne unije ili iz Evropske unije. Namera je da se traži ublažavanje politike štednje ili, kako se to kaže, njen kraj. Šta to konkretno znači?

Siriza bi da se otpiše jedna trećina grčkog duga, koji je uglavnom u posedu evropskih fondova, država članica i Evropske centralne banke (uz udeo međunarodnog monetarnog fonda). Kamata na ukupni dug je oko 2,5 nasto, što je veoma niska kamatna stopa, kada se uzme u obzir da je veliki deo toga duga dugoročan, do 30 godina, uz to da se uglavnom ne plaćaju u sledećih deset godina. Ukoliko bi se dogovorio otpis, uz neizmenjene uslove za preostali dug, grčka bi vlada dobila oko dva posto bruto domaćeg proizvoda dodatne javne potrošnje. Alternativno, dug bi mogao da se jedno vreme, recimo u sledeće tri godine, refinansira po postojećim uslovima, čime bi se dobilo opet oko dva posto od bruto domaćeg proizvoda za povećanu javnu potrošnju. Ovome valja dodati čak i veće godišnje transfere iz budžeta Evropske unije, koje Grčka već dobija, i deo već najavljenom programa ulaganja iz takozvanog Junkerovog plana.

Kakogod da se Siriza i EU dogovore, problem će biti šta sa tim novcem činiti kako bi se podstakla promena grčke proizvodne strukture. Jer, uprkos smanjenju realnih plata od više od 15 posto, grčki izvoz robe i usluga nije ove godine veći od onoga 2008. Dakle, realna devalvacija nije preterano podstakla grčki izvoz. Dodatno olakšanje tereta javnih dugova ima smisla iz drugih razloga, naravno, ali dugoročno posmatrano, najvažnije je u šta će se taj novac uložiti. Ako nova vlada ima odgovor na to pitanje, pregovori o dugu neće biti tako teški.

Novi magazin, 02.02.2015.

Peščanik.net, 02.02.2015.