Gašo Knežević (1953 – 2014)

In memoriam

O Gaši Kneževiću se u javnosti više znalo kao o političkoj ličnosti, nego kao o profesoru i pravnom autoru. Međutim, među pravnicima, on je bio i, zahvaljujući delima koja je ostavio za sobom, ostaće poznat kao jedan od uticajnih teoretičara međunarodnog privatnog prava i arbitražnog prava – i van granica Srbije, na jugoslovenskom i evropskom pravnom prostoru.

Jedan od najboljih studenata svoje generacije, u kojoj je odista bilo mnogo talentovanih – danas poznatih sudija najviših sudova i profesora, sa kojima sam imala zadovoljstvo da otpočnem moj nastavnički posao – započeo je svoju pravničku karijeru kao sudski pripravnik. Pošto je položio pravosudni ispit, okončao je magistarske studije tezom „Pojam i kvalifikacija pojma domicila kao odlučujuće činjenice sukoba zakona“. Njegova doktorska disertacija „Merodavno pravo za trgovački ugovor o međunarodnoj prodaji robe“, označila je proširenje orijentacije od međunarodnog privatnog prava u uskom smislu reči ka međunarodnom trgovinskom i arbitražnom pravu. Potom je, računajući doktorsku disertaciju, objavio ukupno devet knjiga i monografija, samostalno ili u koautorstvu sa drugim kolegama. Među njima su udžbenik međunarodnog privatnog prava (MPP) i komentar zakona o MPP. Komentar, objavljen još 1991. godine, u koautorstvu sa prof. dr Mihajlom Dikom i dr Srđanom Stojanovićem, do danas važi kao uspešan spoj teorije MPP – kod nas dugo smatranog apstraktnom disciplinom namenjenom više tome da studentima donese glavobolju, nego primenjivim sistemom – i pravne prakse. Udžbenik „Međunarodno privatno pravo“, čiji su autori pored Gaše Kneževića, Tibor Varadi, Bernadet Bordaš i Vladimir Pavić (poslednje izdanje 2012) je osnovno učilo velikom broju studenata prava na brojnim fakultetima u Srbiji. Krajem devedesetih godina, u vremenu mračnom za pravo, kao i za koješta drugo, okrenuo se pravu EU i tu ostavio traga u disciplini kojom se bavio.

Pisao je i pripremao se za pisanje entuzijastično. Zadovoljstvo mu je predstavljala razmena misli sa kolegama, kao i svojevrsno intelektualno „nadgornjavanje“ u argumentaciji. Šta je bila njegova ne samo profesionalna, već i ljudska motivacija da se bavi upravo međunarodnim privatnim pravom? Iako on to nikad nije eksplicirao, verujem da se ličnost Gaše Kneževića i sadržina ove pravne discipline mogu povezati. Najpre, kratko i neprecizno rečeno, međunarodno privatno pravo se bavi odnosima između pojedinaca i uređivanjem njihovih privatnih (suprotnih od javnih) prava i obaveza, sa elementom inostranosti. Iako pravo ne biva bez države, neretko se zaboravlja da ga nema ni bez pojedinca, onog koga zovemo „prosečnim čovekom“. Iako je pravo vezano za određeno državu, njegovi efekti, upravo zbog brojnih pravnih odnosa u koje stupaju „prosečni ljudi“, neretko prevazilaze državne granice. Zbog toga je interpretacija Gaše Kneževića zasnovana u značajnoj meri na korpusu ljudskih prava, najpre na pravu na državljanstvo, s obzirom na sadržinu osnovne discipline kojom se bavio, a potom na shvatanju da bez naučnog kosmopolitizma, nauke zapravo i nema.

Ono što ne može a da se ne kaže o Gaši Kneževiću jeste da je on bio odista retko dobar čovek. To mu nisu osporavali ni oni koji mu nisu dobro mislili. Dobar čovek, kad se bavi društvenom naukom, ne može zaobići dobro čoveka. Osnovna pravna dobra čoveka jesu ono što zovemo ljudskim pravima. Pored akademskog pristupa, ljudska prava je nastojao da brani i štiti u nevladinim organizacijama sa kojima je sarađivao, a najviše u Beogradskom centru za ljudska prava. Naučni kosmopolitizam Gaše Kneževića, bio je obeležje i njegove ličnosti i njegovog teorijskog pristupa.

Aktivno se bavio politikom, bio protivnik mračnjaštva, šovinizma, rata. Bio je ministar prosvete u vremenu od 2001. do 2004. godine u Vladi Zorana Đinđića i potom. Kad je njegov mandat prošao, vratio se svom osnovnom poslu, ne oklevajući i ne posežući za nekim novim političkim uposlenjem. Retko ko je od ministara to učinio, a sama ova činjenica pokazuje da mu nije bilo stalo da bude ministar zato što to lepo zvuči, već zato što je želeo i pokušao da prosvetu Srbije odista reformiše. To mu naša ohlokratija nikad nije oprostila. Ne samo da je nastojala da ga politički ponizi, ustajala je prljavim i neosnovanim napadima i na njegov akademski rad. Bio je nastavnik Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu više od trideset godina. Ni ta institucija, ni mi njegove kolege nismo uspeli da smanjimo gorčinu, koju je uspešno skrivao, a izvesno trajno u sebi nosio, težak osećaj nepravde koju dobar čovek ne može pobediti sam. To je ubrzalo njegov odlazak. Gašo Knežević je jedan od onih za koje se valja pitati da li su odista umrli prirodnom smrću ili ih je dokrajčila mračna prošlost i sadašnjost društva u kome je živeo. I pokušavao da ga učini boljim.

Peščanik.net, 16.03.2014.