- Peščanik - https://pescanik.net -

Givati pod reflektorima

Vojnici brigade Givati koji su izvedeni pred sud i osuđeni zbog zloupotrebe civila u vojne svrhe, imaju pravo da se osećaju kao žrtve. Ali zašto da ne osećaju i patriotski ponos? Iza kulisa, njihova osuda darivala je mesto načelnika generalštaba Yoavu Galantu, a sudski imunitet političkim ličnostima poput Ehuda Olmerta i Ehuda Baraka.

Sve u svemu, oni su mali šrafovi kojima je ispran mozak kada je reč o moći neprijatelja. Kao što se ispostavilo iz razgovora vojnika sa predstavnicima organizacije Prekinimo sa ćutanjem, bilo je onih koji su shvatili da su ih komandiri lagali pre napada na Gazu koji se dogodio 3. januara 2009. godine. Međutim, čak i ako su osuđeni imali neke nedoumice da ovde nije reč o herojskom ratu za koji su pripremani, jasno je da su delovali iz straha kada su od devetogodišnjeg dečaka tražili da otvori ranac. Oni su odgajani u atmosferi da je protiv Palestinaca u Gazi dozvoljeno učiniti sve. Nisu oni izmislili ovaj metod, ali oni su obični vojnici na koje je sistem ovoga puta rešio da uperi svoje reflektore.

Nije, dakle, reč o slučaju vojnika koji je ukrao kreditnu karticu i bio poslat u zatvor, ova dvojica optuženih su se u zbilji spasili kazne. Njihovi prijatelji koji su demonstrirali moraju znati da nisu samo oni koristili civile u vojne svrhe i pretili oružjem. Ovo je veoma raširen običaj i kod vojnika elitne Golani brigade. U kućama koje su pretvorene u osmatračnice i ogromne zemunice, civili su izlagani niskim temperaturama, vezivani i vezanih očiju korišćeni kao ljudski štit za vojnike. To nije bio kapric pojedinaca. Bilo je vojnika koji su pucali u civile, iako su oni mahali belim zastavicama. Poštujući naredbe pretpostavljenih, vojnici nisu dozvoljavali palestinskim spasilačkim ekipama da se pobrinu za ranjene. Zato se događalo bezbroj puta da ljudi, među njima i deca, iskrvare na smrt. Veliki broj ovakvih slučajeva svedoči o tome da su vojnici postupali prema usvojenim vojnim procedurama.

Unutrašnje vojne istrage se fokusiraju na pojedinačne vojnike koji učestvuju u napadima. Međutim, izraelska vojska je ubila većinu Palestinaca kompjuterizovanom vatrom izdaleka. Deca koja su se igrala na krovovima svojih kuća su poginula upravo u ovakvim video igrama koje su pritiskom na dugme aktivirali naši anonimni vojnici koji nikada neće biti izvedeni pred sud.

Izgleda da je vojnik sa najvišim rangom, pukovnik Ilan Malka, komandir Givatija, ispitan od strane unutrašnje istrage, jer je naredio granatiranje iz vazduha kuće u koju su njegovi vojnici zatvorili stotinu ljudi. Naredba je doneta na osnovu snimka bespilotne letelice. Naravno da je i on u ovom smislu naizgled lišen odgovornosti.

Malka nije sam izmislio naredbu da je svaki Palestinac koga bespilotna letelica snimi kako izvodi najuobičajenije radnje kao što su razgovor na telefonu kraj prozora, pečenje hleba u dvorištu, traženje vode, vožnja motorom, sumnjiv i da može biti potencijalni ubica. Zbog ovih stvari su poginuli mnogi civili – lansiranjem raketa iz vazduha, a ne u kopnenim borbama. Nije Malka izmislio kult visoko-tehnološke borbe i njenog predstavljanja kao oružja koje nikada ne greši. Ovaj kult obeležava izraelsku propagandu, koja odbacijue svaki palestinski izveštaj o ubijenim civilima tvrdeći da je lažan.

Malka takođe nije ni otac koncepcije da Izrael mora koristiti nekoliko puta moćnije oružje od onoga koje se nalazi u palestinskim rukama. Poginulo je više civila nego naoružanih vojnika? Pa šta.

Kada sudimo jednom ili dvojici vojnika, vojsci je lako da tvrdi da je reč o ispadima i pojedinačnim slučajevima koji su protivni moralu naših oružanih snaga. Međutim, vojska deluje u skladu sa civilnim sistemom vrednosti i njegovim pretpostavkama. Izraelsko društvo je uglavnom ravnodušno na pogibiju ljudi koji nisu Jevreji. Ono podržava ovakvu koncepciju i nema interesa da se istraže svi slučajevi u kojima su poginuli palestinski građani, jer bi ovakva istraga vodila do izraelskog bezbednosnog i političkog vrha.

 
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Amira Has, Haaretz, 24.11.2010.

Peščanik.net, 27.11.2010.