Glas

Dok slušamo njihove neodnegovane, nemodulirane, grube, poljsko-ulične glasove sa različitim fazama i oblicima nerazumljivosti, afatičnosti i mumljavosti, moramo zapravo biti zahvalni, jer nisu savršeno sintetizovani, još uvek ih razumemo i upravo po glasovima nepogrešivo prepoznajemo prostačko-kulovsku bandu koja drži politiku i medije. Vučimediji neguju najavljivanje kao sistematsko gutanje slova i slogova, imena, mesta, čitavih rečenica. To šalje poruku o tome da vesti ionako nisu važne – Pink konglomerat ih već uveliko zamenjuje automatskim portalima, koji prenose agencijske vesti – važno je šta govori vlast. Najavljivačima slede voditelji, opet s koca i konopca skupljeni uličari/uličarke koji imaju potpunu slobodu blebetanja, urlanja, uspijanja i pljuvanja; slede novinari, koji su u neposrednom kontaktu sa vladajućom kastom i služe postavljanju dogovorenih pitanja i sprečavanju retkih drugih novinara da postave pitanje – ako se oni propuste, tu je diktator da sikće na njih, a Goci da pošalje koju šaljivu poruku; konačno, tu su gosti u studiju, anal-litičari, čiji sastav sam već nekoliko puta opisala. Glasove vlasti prepoznajemo bez slika, što je – tvrdim – dobro.

Glas je naime najmanje istraživani i istovremeno najprisutniji sastavni element diktature i, uostalom, svake vlasti. Istraživanja se ponajviše posvećuju sadržaju i beskonačnim mogućnostima izraza, nivoa i sistema značenja, semiotici i semantici vlasti i ne manje načinima kako se ta značenja (zlo)upotrebljavaju. Sam glas istraživali su retki, pre svega Elijas Kaneti, koji je razvio antropologiju glasa – javnog glasa, i to okrenut upravo totalitarizmima kao glavnoj temi. Glas je za njega ne samo osnovno sredstvo komunikacije, već jedan od temeljnih oblika moći, pamćenja i prisutnosti. Za Kanetija je glas neposredniji od slike, jer lice može lagati, maskirati se, fotografija može biti retuširana, ali glas nosi ritam disanja, straha, želje i autoriteta. On prevodi telo bez cenzure, sa svim tragovim treniranja; reč je naravno o govoru, ne o pevanju. Suzan Zontag sažela je ovu osobinu njegovog mišljenja rečima da Kaneti „izjednačava znanje sa slušanjem“.

Kaneti je pisao o odnosu mase i moći, gde je glavni element glas/naredba. Moć počinje onoga trenutka kada jedan glas izdvoji sebe iz mnoštva i postane jedini koji se sluša. Naredba nije samo sadržaj („uradi ovo“), nego akustički odnos: jedan govori, drugi sluša, treći prestaju govoriti. Zato diktatori gotovo uvek neguju prepoznatljiv glas: ritam, glasnost, pauze, ponavljanje. Nije slučajno što su najveći totalitarni govori pažljivo režirani upravo kao zvučni događaji. Položaj onih koji slušaju jedna je od najzanimljivijih Kanetijevih ideja: masa ne misli kao zbir pojedinaca, ona pre svega sluša, i tako u masi nestaju hiljade pojedinačnih glasova i nastaje jedan dominantni ritam. Otuda značaj parola, skandiranja, uzvika, ritmičkog ponavljanja. Nije presudan sadržaj, nego zajednički zvuk. To objašnjava zašto su političke parole često banalne. Njihova funkcija nije informacija nego sinhronizacija mase. U svojim autobiografskim knjigama Kaneti gotovo nikada ne opisuje ljude prvenstveno izgledom. On ih prepoznaje po glasu.

Kanetijeva posvećenost glasu opredeljuje njegov odnos prema smrti i povezuje ga sa prethrišćanskim statusom ljudskoga glasa, tadašnjim glavnim dokazom ljudske prisutnosti. Sa molitvom u sebi, bez glasa – kao glavnim ritualnim postupkom hrišćanstva, ljudsko telo i ljudske navike temeljno su se promenili i Kaneti stalno ponavlja koliko je značajno naglas pominjati ljude – to je postupak oživljavanja, osnovni čin sećanja. Iz toga izlazi i njegova etika, u kojoj je slušanje osnovna vrlina. Upravo zato je korupcija slušanja tako sudbinska u uspostavljanju svakog totalitarizma i diktature. Razlika između njih je u nedostatku ili manjem značaju ideologije kao koherentnog teksta – zato javni govor diktature, paradoksalno, može biti razlabavljen, arbitraran, prostački, često i besmislen. Slušanje je dakle, oblik etičke pažnje, a najveći greh diktature ukidanje prostora za druge glasove. Diktatura u Srbiji danas to zna, i zato tupavo insistira na tome da je ona sama onaj drugi glas. Infantilnost tog postupka je porazna, i pokazuje kako nisko diktatura može da govori… To je gotovo idealan primer Kanetijevog razumevanja odnosa glasa i moći: onaj ko neprestano i sveprisutno govori postepeno pretvara druge u publiku, zatim u slušaoce, i najzad u neme prisutne. U tom procesu glas prestaje da bude sredstvo razmene i postaje instrument dominacije. Upravo zbog toga Kanetijevo delo ostaje izuzetno aktualno za razumevanje savremenih političkih nastupa. Ono nas uči da moć ne počinje tek u sadržaju izgovorenih reči, nego mnogo ranije – u ritmu, glasnosti, ponavljanju i sposobnosti jednog glasa da potisne sve ostale. To je možda njegova najdublja antropološka intuicija: civilizacija se ne meri samo onim što ljudi govore, nego i time koliko prostora ostavljaju da se čuju drugi glasovi.

Moglo bi se tvrditi da je narodni otpor, koji traje već više od godinu dana, pre svega etički motivisan i napajan, i ne zavisi ni od političkog organizovanja, ni od ustanovljavanja smernica za novu političku misao i pokrete: osnovni zahtev je iskorišćavanje postojećih institucija u uspostavljanju sistema govora i slušanja koji će svi odmah prepoznati. Reč je o etičkom samospoznanju slušaoca, koji u svakom trenutku može da iskoristi postojeće okvire da progovori i podstakne druge (različite) da govore. Mnogi doživljavaju hvatanje ritma mase u urlanju besmislica kao uvredu i poništavanje sopstvenog identiteta i etike. Neposredno, trenutno prepoznavanje glasova vlasti spontano budi otpor i etičku samoodbranu. Teror samo pojačava napon otpora, a vlast – to je njen fatum – ne može da zaćuti. Pa čak i ako bi mogla da promeni sadržaj, više nikako ne može da promeni glasove.

Čitajte:

Kaneti, Elijas. Masa i moć, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2010, Biblioteka Arhipelag, knj. 14.

Canetti, Elias. Masa i moć, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1984.

Canetti, Elias. Spašeni jezik: povijest jedne mladosti, Zagreb: Znanje, 1982, Biblioteka Hit, kolo 20, sv. 120.

Canetti, Elias. Baklja u uhu, Zagreb: Mladost, 1984.

Canetti, Elias. Igra očiju: životna povijest 1931-1937, Zagreb: Znanje, 1989, Biblioteka Hit, kolo 35, sv. 205.

Canetti, Elias. Glasovi Marakeša, Ljubljana: Študentska založba, 2003.

Peščanik.net, 23.07.2026.