Impresivni izborni rezultat arapske koalicije Zajednička lista (Reshima meshutefet) prati i veliko razočaranje: stakleni plafon jevrejskih glasača nije probijen. Veče uoči izbora izgledalo je da će zahvaljujući jevrejskim glasačima Ayman Odeh biti predsednik vlade, a Ahmad Tibi ministar inostranih poslova.1 Tako je to kada živimo u mehuru od sapunice. U stvarnosti, slika je depresivnija: premalo Jevreja je glasalo za Zajedničku listu. Zbog mešovitih gradova teško je saznati koliko tačno. Tibi je procenio da je samo oko 10.000 Jevreja glasalo za Zajedničku listu, a Ofer Casif2 je rekao da su dobili skoro jedan ceo mandat zahvaljujući jevrejskim glasovima. Uprkos porastu, to je i dalje beznačajna manjina.
Više Arapa glasa za cionističke partije nego Jevreja za arapsku Zajedničku listu. Tačno je da je u Givatayimu Zajednička lista udvostručila svoje glasove i snagu, ali radi se o 316 glasova naspram 179 dobijenih na izborima u septembru 2019. To je manje od jednog procenta, u levičarskom gradu u kojem živi 48.500 ljudi sa pravom glasa.
Uspeh u Ramat Sharonu izgleda čak i kao radikalan uspon: 149 glasača u odnosu na 74 na prethodnim izborima. To je lepo za region Neve Magen, ali ne znači mnogo. Jedan kuriozitet: kibuci, levičarska uporišta, takođe su se istakla: u Ramat Hakoveshu je zabeležen rast od 4 glasača, a u Ramat Hashofetu je dobijeno čak 10 naspram nule koliko su postigli poslednji put. Ovo ohrabruje, ali i izaziva mučne misli.
Zbog desničarskog karaktera Kahol Levana i bledog profila koalicije Avoda-Meretz-Gesher, bilo je za očekivati da će mnogi Jevreji koji sebe definišu kao levičare dati glas Aymanu Odehu i Ahmadu Tibiju. Koji drugi izbor su imali? Orly Levi-Abecassis? Ili Zvi Hauser?3 Na kraju su ipak glasali za njih. Poznajem nekoliko Izraelaca koji su probdeli noći pitajući se da li daju svoj glas Zajedničkoj listi, što je za mnoge od njih ravno prelasku Rubikona i kraju sveta. Konačno im je ruka zadrhtala i glasali su za Benyamina Gantza ili Amir Peretza. Kažu da prosto ne mogu da glasaju drugačije.
Zašto je tako? Na Zajedničkoj listi su ljudi koji podržavaju pravdu i jednakost, zagovaraju mir i opciju dve države. Umesto toga levi glasači su tražili izgovore: Balad je preterano nacionalistička partija, Raam je suviše religiozna stranka, Tibi je suviše elokventan, a Odeh je sumnjivo šarmantan. Malobrojni koji su glasali za Zajedničku listu opisali su osećanje koje je usledilo kao „izlazak iz ormana“.
Kolebljivost i strah jevrejskih levičara ne proizlazi iz rasizma. Arapska strana Zajedničke liste je manje odvraćala ljude od spoznaje da ona nema cionistički karakter. To je bilo suviše za njih, to je onaj neoprostivi prestup. Glasanje za stranku iznad koje se ne vijori cionistička zastava je bolan korak, skoro nemoguć. To je rezultat stogodišnje indoktrinacije, kojoj skoro da nema ravne. Osim Severne Koreje, nema druge države u kojoj je ideologija toliko jaka da je zabranjeno odreći je se ili sumnjati u nju. Osim Irana, nema države u kojoj je religija toliko obavezna. U Izraelu je ta obavezna religija.
Jevrejin koji glasa za Zajedničku listu i dalje se smatra izdajnikom, odnosno u najmanju ruku čovekom koji se jako zbunio. Kada sam bio dete tako smo gledali na aktiviste Rakaha i Matzpena4 od kojih smo bežali kao od lepre. Kancelarije Rakaha u Maza ulici u Tel Avivu bile su kao tajanstveni, preteći štab neke neprijateljske vojske. Sećam se kako me je majka čvrsto držala uz sebe kada prvi put otišli tamo.
Ali to su bili počeci jedne države u povojima. Ali sada, kada je ta država jaka i uspešna, a pri tom diskvalifikuje svaku drugu ideologiju i proglašava je nelegitimnom, to je pokazatelj da nešto nije u redu sa njenom demokratijom.
Cionizam je pogled na svet, kao i svaki drugi. Moguće je u njemu videti i dobre i loše strane. On zvanično nije religija u kojoj se oni koji sumnjaju označavaju kao jeretici, pa ipak je zabranjeno odbaciti je. Zašto? Zato što cionizam nije siguran u sebe. On zna da je naneo strašne nepravde drugom narodu. Kada bi cionizam bio siguran u sebe i svoju pravičnost, on bi se stavio na probu kao što to čine druge ideologije, i bilo bi moguće propitivati njegove postavke i sumnjati u njih. Izrael godine 2020. još uvek nije spreman za to. Istinska levica će se ovde pojaviti kada se bude izlečila od zavisnosti od cionizma i oslobodila njegovih okova.
Haaretz, 05.03.2020.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 07.03.2020.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Ayman Odeh je lider Hadash partije leve marksističko lenjinističke orijentacije, formirane od strane izraelske komunističke partije. Poznat je njegov odgovor na opasku Avigdora Liebermana da je on palestinski građanin i da nije dobrodošao u Izrael. Odeh je odgovorio da je on veoma dobrodošao u svojoj domovini, gde je on prirodni deo okoline i pejzaža, aludirajući na to da je Lieberman imigrirao iz SSSR-a. Ahmad Tibi je lider Taala, arapske sekularne nacionalističke partije. Bio je politički savetnik palestinskog predsednika Yassera Arafata. Obe partije su anticionističke.
- Ofer Cassif je izraelski akademik, jedini jevrejski član Kneseta na listi Hadasha u sklopu Zajedničke liste.
- Predstavnici tzv. opozicione kolaciije koja podržava Benny Gantza. Abecassis je ranije bila članica Israel Beiteinu, nacionalističke sekularne stranke, a sada je u partiji Gesher koja je na desnom centru. Hauser je bio u partiji Likud sadašnjeg premijera Netanyahua, a sada je u partiji njegovog glavnog protivnika Gantza.
- Rakah – Nova komunistička lista je deo sadašnje partije Hadash; Matzpen, socijalistička anticionistička organizacija, bila je aktivna u Izraelu od 60-ih do 80-ih godina prošlog veka.