Glasanje s nogu

Oblik populizma koji diktator uvodi pred mogućne izbore dobro je poznat u trećem svetu, u društvima zasnovanim na plemenskim jedinicama (tribalno društvo). Specifičnost srpskog modela je u istovremenoj destrukciji plemenskog sistema – stalno potpirivanje razdora između srpskih, albanskih, crnogorskih i ostalih susednih balkanskih plemena, i istovremeno insistiranje, sasvim retrogradno, nefunkcionalno i u suprotnosti sa svim savremenim društvenim tendencijama, na patrijarhalnom jezgru, dakle najmanjoj društvenoj jedinici – porodici. Lažna kohezivnost plemena pojavljuje se u fantazmi koju diktator realizuje – da vlast uopšte ne funkcioniše, zajedno sa institucijama, nego funkcioniše samo on, koji obilaskom oživljava, stvara i kontroliše vlast u svakom selu i zaseoku posebno. Tačnije rečeno, država po njemu uopšte ne postoji, nego je on pokreće predući paučinu od mesta do mesta. Tamo negde postoji usporena radionica puna glupaka (tako ih diktator oslovljava), pa onda on strogo telefonira i tako započinje uglavnom asfaltnu akciju, premda ima i drugih, po želji onih koji su se ugurali u prvi red. Lokalna vlast gubi svaki smisao jer diktator sve zna bolje i više, a kad mu se prohte, zlobivi namćor javno ponižava lokalne predstavnike. Tim postupcima šalje još jednu poruku – da su izbori nevažni, da ne postoji mogućnost da opština ili selo imaju vlast neke druge partije, i da glas naroda može biti samo tipsko pojedinačno pitanje, ako uspe i kad je diktator u poseti, u kratkom razmaku između znakova za obavezno pljeskanje  koje daje neko ćelavo brdo mesa u crnom levo od mikrofona.

A diktator stalno poučava, o imenima mesta sa kilometražom, o privredi i poljoprivredi, o ukidanju svih emocija osim prema srpstvu, i o liku pojedinca. Pojedinac može biti muško – to je domaćin. Domaćin radi u polju. Domaćin ne počiva u fotelji, jer je to proklet predmet koga hoće da se domognu svi loši u državi. Fotelje služe samo vlasti, koja se žrtvuje sedeći u njima da bi vodila državu. Ako je žensko, pojedinac održava kuću, a diktator posebno preporučuje i pomaže zapošljavanje u lokalnoj maloj, najbolje tekstilnoj fabrici, gde se ne zahteva kvalifikacija nego priučavanje u šivenju, koje ionako svaka domaćica mora da zna. U toj su oblasti inače najmanje plate. Tako radnica drži kuću, zarađuje i rađa u proseku desetoro dece. Deca, zavisno od soja, rade u polju ili šiju od malih nogu, a kad su roditelji odsutni, igraju se na asfaltu. Jer diktator hoće da gradi na po kilometar asfalta, školsko dvorište, šta god treba za kineskog investitora i ponegde čak i kanalizaciju. I, naravno, privremene čadore toliko koliko labudova nikada nije bilo, do smrti slovenske antiteze. Ono čega ne sme da bude su domovi kulture i centri za mlade, jer u njima se mogu zapatiti filozofi koji negativno misle i mrze srpstvo. Umesto domova kulture diktator pomaže gradnju crkava i njihove male privrede (primanje darova i prodaja suvenira) i velike privrede (ribnjaci, proizvodnja alkohola), uz odsustvo poreza. Za sebe diktator ne zahteva mnogo – koliko da loče i ždere, i poneki poklončić na vašaru ispred čadora.

Tako funkcioniše država, bar leti. Održavanje je lakše jer su mrzitelji svega srpskog ili na holideju ili se međusobno vetiraju, štagod da to znači. Lakša je i svakodnevica, jer je putem penzionerskih vaučera omogućen pristup Kokinom Brodu, a izdato je dodatno upozorenje da nije srpski diviti se Braču i Hvaru. Uvek je teže u urbanom okruženju, gde se neprijatelj odmah prepozna po tašni i mašni. Zato tamo operiše lik Brnabić, koji se nešto slabije snalazi sa domaćinima, ali je zato idealan u društvu frikova koji izgledaju kao parodija Parade ponosa.

Uz strateški raspoređene grupe batinaša, tesna pobeda na izborima izgleda osigurana, no rizik je još uvek toliki da do njih ne mora da dođe. Zimi se teže putuje, usporeno je delovanje asfaltera i grejanje čadora, napor vođenja naroda može se prepustiti vučimedijima i robotima. Treba dakle samo izdržati letnje doba, da se domaćini razgaće a domaćice ispeku i sašiju za predčadorski ophod. Glasanje s nogu, sa malo sreće za koju brinu Albanci, Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci, pa je još jedna sezona populizma uspešno završena.

Srpski populizam dakle pokazuje specifičnosti koje ga strukturno povezuju sa trećim svetom, ali i neke nove, koje menjaju lice evropskog potkontinenta: zavisnost od klime sa sistematskim uništavanjem mikroklime, utvrđivanje mreže nepismenosti i kapilarna korupcija sa ogromnim troškovima putujuće vlasti i minimalnim raspršenim ulaganjem u lokalno podmazivanje. I čitav mehanizam koji zavisi od jednog činioca, povezanog sa ličnošću diktatora, agresivne logoreje.

Peščanik.net, 14.08.2026.