Jedini književni lik koji mi liči na Donalda Trumpa je Otac Ibi u komadu Alfreda Jarryja Kralj Ibi (Ubu Roi), koji je skinut s repertoara odmah posle čuvene premijere 10. decembra 1896. u Parizu zato što je izazvao nerede. Parodija Shakespearovog Magbeta, a sada i klasično delo teatra apsurda i preteča dadaizma i nadrealizma, ovaj komad koji govori o pohlepi za moć pun je masnih besmislica i žestokih lakrdija. Otac Ibi je lakrdijaški pretendent na poljski presto, surovi i gramzivi megaloman koji je najpre pobio kraljevsku porodicu a onda počeo da ubija sopstvene podanike da bi im oteo novac. Jedan gledalac na premijernom izvođenju komada, irski pesnik William Butler Yeats bio je užasnut onim što je video i kažu da je kasnije rekao: „Šta se još može očekivati? Posle nas, Divlji Bog.“
Nedavno sam pregledao neke tekstove koje sam pisao za ovu rubriku od 2015, kao što je onaj o debatama tokom republikanskih preliminarnih izbora, ili onaj o predsedničkim izborima, i setio sam se da sam tada, gledajući Trumpa, mislio na Ibija. Čak i u društvu groznih ljudskih bića kao što su Ben Carson, Ted Cruz i Carly Fiorina, Trump se isticao sirovošću i zlobom – na primer kad je objavio, uz sveopšte klicanje prisutnih, da će ponovo uvesti „torturu potapanjem u vodu“ i to „u mnogo gorem obliku“, ili kad je pozvao svoje sledbenike da pretuku one koji su prekidali upadicama njegov govor na jednom mitingu na kome su se građani koji žale za danima javnog linčovanja okupili da čuju svog prvaka. Mrzim svakog koga vi mrzite, poručivao je Trump, a tupavci koji nisu u stanju da razlikuju poštenog čoveka od prevaranta, gurkali su se laktovima jer su dobro znali na koga on misli.
Otkad je Trump postao predsednik, svaki put kad sam pomislio „ovaj čovek je sasvim lud“, setio sam se Ibija jer sam shvatio da bi se priča o njegovom predsednikovanju i likovima koje je okupio u Beloj kući lako mogla uklopiti u Jarryjev komad bez menjanja ijedne reči. Svima je, verujem, poznata ona scena kad su svi članovi njegovog kabineta, jedan za drugim, govorili koliko mu se dive. „Najveća privilegija u mom životu je to što sam potpredsednik predsednika koji drži obećanja data američkom narodu“, rekao je Mike Pence. Svaki član njegovog kabineta mu se ulizivao, a on je na kraju prestao da klima glavom i iskoristio priliku da samom sebi doda još koju pohvalu izjavivši da je jedan od najproduktivnijih predsednika u američkoj istoriji – možda mu je blizu samo Franklin D. Roosevelt – i svi prisutni su to aminovali.
Još više ibijevski je prizor 12 pastora koji su došli u Ovalnu sobu da dodirnu predsednika i pomole se za njega, njegovu natprirodnu mudrost, vođstvo i zaštitu. „Ko je mogao i da zamisli“, rekao je kasnije jedan potreseni učesnik ovog događaja, „da ćemo doživeti još jedan duhovni preporod?“ Ili onaj dirljivi trenutak kad je predsednik potpisao zakon koji je omogućio da mentalno oboleli ljudi kupuju oružje? Ili prizor ministra finansija Stevena Mnuchina i ekonomskog savetnika Bele kuće Garyja Cohna koji se zaklinju američkom narodu da predsednik neće smanjiti poreze bogatašima?
Jarryjev šašavi komad koji je tako šokirao savremenike nije ni prineti budalaštinama o kojima čitamo svakog dana. Ako se to nastavi ovim tempom, uskoro ćemo svi biti lobotomizirani Trumpovim predsednikovanjem i nećemo ni trepnuti kad čujemo ovakve vesti:
– Predsednik Trump je naredio pomorsku blokadu Švajcarske.
– Wayne LaPierre je u Vrhovnom sudu zamenio Justina Ginsberga. Kad su ga upitali namerava li da se povuče s položaja šefa NRA, prostrelio je izveštače pogledom i napustio konferenciju za novinare s jurišnom puškom o ramenu.
– U pustinji Nevade pronađena je biblija vanzemaljaca. Njihovi bogovi su predsednik Trump i prva dama Melanija.
– Džihad na Bliskom istoku je okončan. Predsednik se dogovorio s lokalnim vođama da njihove sledbenike upiše na neki od mnogih Trumpovih univerziteta širom regiona kako bi naučili da prodaju nekretnine u pustinji.
– Predsednik Trump je danas objavio da je počela izgradnja zida na granici s Kanadom pošto je onaj prema Meksiku završen.
Teško nam je da ovo priznamo: izbor predsednika neznalice koji laže čim bekne posledica je našeg razorenog i korumpiranog političkog sistema, našeg rascepkanog i polarizovanog stanovništva čije su mržnje i zablude godinama gajili razni interesi i njihovi predstavnici u Fox News, na radio stanicama mržnje, internetu i društvenim mrežama. Alfred Jarry je svoj komad opisao kao „ogledalo koje preteruje“. Upravo to je Trumpovo doba: ružan odraz onoga što smo kao nacija postali.
Sve što je uradio otkad je postao predsednik samo je potvrdilo ono što je već bilo jasno meni i mnogim drugim Amerikancima koji su gledali njegovu kampanju. To više nije tajna, ali je i dalje nejasno koliko će mu oni oko njega dozvoliti da poludi pre nego što nam učine uslugu i puste kongres da ga se otarasi. Začkoljica je u tome što su članovi njegove administracije jednako pokvareni kao on. Svakom monstrumu u istoriji – to treba naglasiti – bila je potrebna velika pomoć da bi sproveo svoju politiku.
Dovoljno je da preslušamo govore članova Trumpovog kabineta prilikom stupanja na dužnost da bismo shvatili kakvi ljudi sada upravljaju svim sferama života u ovoj zemlji. Bez ikakve empatije za svoje zemljake Amerikance i njihove probleme, uvereni da ih njihovo ogromno bogatstvo uzdiže daleko iznad drugih, željni da dalje pljačkaju ovu zemlju, oni moraju da nanose zlo prosto zato što su takvi ljudi. U međuvremenu, možemo da očekujemo mnogo zločina i nepravdi u godinama koje su pred nama. Kralj Ibi možda nije veliki komad, ali mi i ne zaslužujemo Shakespearea.
Ovaj esej je deo serije tekstova o prvoj godini Donalda Trumpa na mestu američkog predsednika.
The New York Review of Books, 06.11.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.11.2017.
TRAMPOZOIK