Godine krize

Prolećnje prognoze Evropske komisije višestruko su zanimljive, pogotovo što su njima sada obuhvaćene i gotovo sve balkanske zemlje. Izgledi su uglavnom pesimistični, no stvari stoje još gore ako se očekivanja od sledeće dve godine stave u kontekst čitavog perioda od početka krize u 2009, a to je šest godina.

Dakle, BDP će u proseku praktično stagnirati u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, to jest godišnji će rast biti oko nule u tih šest godina. U Crnoj Gori će prosečni godišnji rast iznositi oko 0,7 odsto, a u Makedoniji 1,3 odsto. U Hrvatskoj će se BDP smanjivati po prosečnoj godišnjoj stopi od dva, a u Grčkoj po stopi većoj od četiri odsto. Ako se dodaju Slovenija sa prosečnim godišnjim rastom od minus 1,75 i Mađarska sa minus 0,7 odsto, jasno je da će čitav taj region veoma rđavo proći u ovoj krizi.

Najveći doprinos ovim rđavim rezultatima daje pad domaće potrošnje, gde trajnu ulogu igra smanjenje privatne potrošnje, dok u većini zemalja rezultate pogoršava i pad javne potrošnje. Izuzeci su Makedonija i donekle Bugarska i Rumunija. Slovenija se na početku krize oslonila na povećanu javnu potrošnju, ali je kasnije krenula da je smanjuje, a slično se može reći i za Hrvatsku. Mađarska i Grčka su pod produženim pritiskom da smanjuju javne izdatke, što je bar delimično posledica gubitka poverenja u njihove fiskalne vlasti.

U tim okolnostima od najvećeg je značaja šta se događa sa izvozom i investicijama. U većini zemalja neto izvoz, dakle razlika između povećanja realnog izvoza i uvoza, pozitivno je uticao na privredni rast ili je ublažio pad, naročito u prvim godinama. Ovo pre svega usled pada uvoza, a ređe i usled rasta izvoza (što je, recimo, slučaj Mađarske). No, to više nije slučaj ili je mnogo manje slučaj, sa izuzetkom Srbije ove godine. Ipak, u njenom slučaju nije izvesno da li je reč o jednokratnom povećanju usled izvoza automobila, koji je teško ponoviti u sledećim godinama.

Usled toga, još je važnije šta se događa sa investicijama, privatnim, ali i javnim. Ne mali broj zemalja, a među njima Hrvatska i Srbija, polagali su nade u snažan oporavak investicija, jednim delom i usled promene privredne politike u smeru većeg oslanjanja na industrijsku politiku. Najavljivane su različite mere podsticanja investicija, među kojima i subvencionisanje troškova kreditiranja i čak neposrednih troškova poslovanja (kao što su naknade za zaposlene ili poreske olakšice). Rezultati su za sada razočaravajući. U većini zemalja – opet Makedonija je izuzetak usled povećanja javnih ulaganja – nema rasta investicija. Zapravo beleži se kontinuirani pad. Kako je inicijalni pad investicija u 2009. bio veoma veliki praktično u svim ovim privredama, kasniji izostanak oporavka svakako je najveći negativni efekat krize. Predviđanja su takođe prilično oprezna, jer se nikako ne očekuje neki investicioni bum praktično na čitavom prostoru Balkana.

Kada je reč o industrijskoj proizvodnji ona je uglavnom značajno ispod nivoa iz 2008, osim u Rumuniji. Ova je kriza dovela do nove deindustrijalizacije u ovoj regiji. Posledice se razlikuju, jer su neke zemlje donekle oporavile svoje industrijske potencijale u godinama pre krize. To se, međutim, ne može reči za Srbiju koja je imala gotovo stagnantnu industrijsku proizvodnju pre krize, a u periodu između 2009. i 2012. ona se godišnje smanjivala po stopi od gotovo tri odsto, tako da će biti potrebne godine da bi se povratilo ono što je izgubljeno u ovoj krizi, ne uzimajući u obzir činjenicu da je devedesetih godina prošlog veka ona prepolovljena, a potom nije obnovljena.

Problemi s kojima se cela regija suočava poznati su iz drugih primera, kada su se gubile decenije (jedna takva izgubljena decenija za Jugoslaviju su bile osamdesete godine prošlog veka, a posle su došle devedesete koje su bile neuporedivo gore). Naime, praktično se sve zemlje suočavaju sa značajnim finansijskim problemima jer su ili nagomilale strane ili javne dugove ili i jedne i druge. Recimo, strani dug Srbije je blizu 100 odsto bruto domaćeg proizvoda, a javni je značajno iznad 60 odsto – a i jedan i drugi su u porastu, dok BDP nije ili se povećava prilično usporeno. Ovi dugovi mogu da budu značajan teret jer je potrebno štedeti na privatnoj potrošnji kako bi se više izvozilo da se vraćaju strani dugovi, a potrebno je smanjivati javnu potrošnju da bi se vraćali dugovi države.

I jedno i drugo znači da su potrebna dodatna odricanja, sva je prilika višegodišnja, a to ne može a da nema društvene i političke posledice. Za nadati se je pozitivne.

Novi magazin, 13.05.2013.

Peščanik.net, 13.05.2013.