Gužva pod tepihom

Vlasti u Srbiji se ponašaju kao onaj kauboj u salunu iz dečijeg vica, koji je ubio i Cileta i Mileta jer kod njega „nema cile-mile”. Od pitanja o odgovornosti za afere, incidente i svakojake nepodopštine koje se nekako probiju do javnosti, zvaničnici se kriju iza istraga tužilaštva, pa navodno ne smeju ništa da kažu dok se one ne završe. Svež je primer ministra odbrane koji ne može da komentariše bilo šta u vezi sa navodima da su kriminalci vežbali gađanje na vojnom strelištu: „Ministarstvo odbrane maksimalno sarađuje sa Tužilaštvom, ne meša se u istragu”. Ponekad zvaničnici obećavaju da će sami utvrditi o čemu je reč i doneti „političke presude” – prozvani će biti sklonjen sa funkcije, iako je „odlično radio svoj posao”.

Nije potrebno mnogo malicioznosti ili hrabrosti da se posumnja u to da tužilaštvo često nema volje ni snage da do kraja sprovede istrage koje vode ka naprednjačkim uzdanicama. Najupečatljiviji primer je svakako Savamala. Ovaj slučaj je karakterističan zbog dve stvari. Prva je to što tužilaštvo za 10 meseci istrage, čiji su svi detalji brižno skrivani od javnosti, nije utvrdilo ko je naložio, a ko izvršio rušenje objekata u Hercegovačkoj. Ili, ako je utvrdilo, to nije rezultiralo optužnicom. Ili, ako neko opstruira istragu, to nije rezultiralo obraćanjem javnosti ili ostavkom nekoga iz tužilaštva, očajnog što ne može da radi svoj posao. Druga stvar je to što ništa nije učinjeno ni po mnogo važnijem pitanju koje je Vučić uvio u oblandu „rušenja baraka”, a to je – ko je naložio da policija ne reaguje na poziv građana čija je bezbednost bila ugrožena. Osim krivičnih, ovde je bilo prostora i za druge oblike odgovornosti. Ni MUP-u ni premijeru nije bila potrebna tužilačka istraga o Hercegovačkoj da bi utvrdili disciplinsku ili političku odgovornost za ono što se te noći dešavalo u policiji. Umesto toga, dr Stefanović je doživeo ne aboliciju već apoteozu kroz presudu NIN-u.

I tu je krug zatvoren – za neke istrage zadužen je „premijer lično”, za neke „ministri lično” (jeste li primetili koliko naprednjaci vole da naglase ove „lične” akcije – od lične provere stanja toaleta u školama, preko ličnog kandidovanja Vučića za predsednika do pomenutog ministra odbrane koji je lično naložio formiranje komisije koja će istražiti eksploziju u Kragujevcu), za neke stranka. Sve su to slučajevi koji će ubrzo biti gurnuti pod tepih i zaboravljeni.

Ko se još seća predsednika opštine Bor i snimka koji pokazuje zloupotrebu javnih resursa za organizovanje mitinga SNS-a i gde najavljuje otpuštanje nekooperativnih zaposlenih u javnom sektoru. Neke prozvane je, poput Zlatibora Lončara, premijer „lično” proglasio nevinim. A u slučajevima kada ni naivna opravdanja poput onog o čudnoj koincidenciji sa kupovinom stana ili upadanjem u kadar „Zemuncima” dok nišane fotoaparatom, ne bi (možda) prošla, čeka se da „nadležni istražni organi” kažu svoje. I to su, gle koincidencije, takođe slučajevi koji će biti gurnuti pod tepih i zaboravljeni.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 02.03.2017.