Govori Milan Vukomanović
Milan Vukomanović: Istorijski gledano, hadž je uvek bio skopčan sa rizikom, i onda kada je mnogo manji broj ljudi putovao. Recimo negde oko 1920. svega 50 hiljada ljudi je odlazilo na hadž. Putovali su na sličan način kao ove izbeglice i azilanti što nam dolaze sa Bliskog istoka. Znači, ide se iz zemlje u zemlju, pa se nešto usput radi, pa se zarade pare, jer je bilo strašno skupo stići do Meke. Danas je saobraćaj mnogi razvijeniji, pa i veći broj ljudi odlazi na hadžiluk, zbog olakšica koje ima savremeni čovek. Ali u prošlosti je to bilo skopčano sa različitim nedaćama kao što su ratovi, kuga, kolera, zima – s obzirom da je islamska godina lunarna i nekad hadž pada leti, nekad zimi, nekad u proleće. Ljudi su znali ozbiljno da se smrznu na putu do Meke. Vremenom je sve veći i veći broj ljudi počeo da odlazi. Negde sredinom devedesetih godina već je bilo oko milion hadžija, oko 2005. oko milion i po, a danas se pominju cifre od oko 2 miliona i više.
Hadž spada među 5 stubova islama, 5 religijskih obaveza. Ove druge se na neki način ispunjavaju na relativno redovnoj bazi, dok hadž zahteva da se to obavi bar jednom u životu, ukoliko zdravstveno i finansijsko stanje to dozvoljava. Šta to znači? Znači da je čovek sposoban da ode do tamo i da to obavi – a to je dosta zahtevno i naporno – i da je solventan, da se ne zadužuje da bi obavio to putovanje. Ideja je bila da ukoliko neko strada na hadžu, što je moglo da se desi zbog svih ovih nedaća, porodica ne mora da trpi dug koji bi pokojnik ostavio. U današnje vreme, mi bismo rekli da hadž ne može da se plati kreditnom nego debitnom karticom. Moraš da imaš keš pokriće. Danas sa Balkana ceo taj aranžman izađe oko 3 hiljade evra i sve je logistički sređeno daleko bolje. Postoje specijalni vodiči, a specijalne vize se dobijaju od saudijske države baš za svrhu hadža. Saudijska država ima specijalno ministarstvo za hadž.
Danas putnik koji želi da sa Balkana dođe u Meku, sešće u avion, verovatno će presedati u Istanbulu, odatle će ići u Džedu u Saudijskoj Arabiji i tamo će sleteti na verovatno najsavremeniji aerodrom na svetu, gde su u stanju da procesuiraju oko 5 hiljada putnika na sat. Kao i u prošlosti, jedan broj hodočasnika dolazi iz same Saudijske Arabije koja danas ima oko 24 miliona stanovnika. Međutim, čak jedna četvrtina su strani radnici, uglavnom muslimani iz različitih delova sveta koji tamo rade. Oni iskoriste priliku da, dok su tamo, obave hodočašće. Tako da od tih 2 miliona vernika koji se tamo nađu, negde oko milion i 200 ili milion i 300 hiljada dolazi iz celog sveta, a 700-800 hiljada iz same Saudijske Arabije. Najviše je Arapa, muslimana iz južne i jugoistočne Azije, onda iz subsaharske Afrike. Najmanje, možda svega oko 5%, dolazi iz zapadnih zemalja.
Ti putnici često stižu i nekoliko nedelja pre početka samog hodočašća. Prva 3 dana hadža su najznačajnija, to su dani kad se iz Meke odlazi u Arafat, ravnicu gde vernici provode ceo dan u direktnom kontaktu sa bogom, putem molitve i na druge načine, i onda se preko Mine ponovo vraćaju u Meku. Mina je seoce udaljeno nekih 7 kilometara od Meke, ali predstavlja bitnu tačku između Kabe i glavne džamije u Meki, i Arafata. Kod Mine su se najčešće dešavale nesreće, pa i ove godine.
Inače, kada hodočasnici stignu u Meku, upućuju se ka glavnoj džamiji Masdžid al-Haram, gde se obavlja cirkularno kretanje oko Kabe, sedam puta, obrnuto od kazaljke na satu. To je takozvani tavaf. Pre toga se pripreme, moraju da budu ritualno čisti, oblače specijalnu odeću, moraju da budu u beskonfliktnom stanju. To je tako od davnina, kada se ratovalo, dok su tu dolazile vojske, karavani, polagalo se oružje. Znači, čovek mora potpuno čist da pristupi tom ritualu. Danas je to vrlo jednostavna odeća koju oblače hodočasnici, i muškarci i žene. Dakle, oni obave to kretanje oko Kabe i onda se upućuju iz te glavne džamije u Minu. To seoce preko noći postaje veliki grad sa svim onim šatorima, gde se smešta 2 miliona hodočasnika. Odatle se upućuju u Arafat.
Arafat je važan deo hodočađća. U tradiciji se kaže da je poslanik Muhamed govorio da je hadž u stvari Arafat. Iako mi uz hadž vezujemo slike obilaženja oko one kocke u Meki, Arafat je ono što je pravo iskušenje za vernika, jer on tu, recimo sad u septembru, na velikoj vrućini stoji ili sedi, izložen je na otvorenom, pokušava da uspostavi komunikaciju sa svojim bogom, i to je i psihički i fizički izuzetno zahtevna stvar, rekao bih iscrpljujuća. To opet ima veze sa onim što dolazi posle, kada se dešavaju ove najveće nesreće. Zato to i naglašavam. Tu dolazi do tog pražnjenja, emotivnog, mentalnog, fizičkog. To je središte, to je cilj svakog muslimana u životu, da dođe baš na Arafat. Tu se oni skupljaju, ima jedna mala stena, uzvišenje, gde najveći broj vernika pokušava da se nađe, jer se prema tradiciji smatra da je Muhamed svoju poslednju propoved održao sa tog mesta. Posle toga dolazi do katarze, do nekog dekrešenda, gde su vernici svesni da su obavili ono zbog čega su došli. Sada, uslovno rečeno, mogu mirno da umru. Inače, ko umre tokom hadža, smatra se religijski gledano da je to najbolja smrt. Ako možeš da biraš, eto, neka se to tada desi.
Posle Arafata oni kreću nazad prema glavnoj džamiji u Meki gde će još jednom obaviti okretanje oko Kabe. Na tom putu ponovo svraćaju u Minu. Usput odu u jedno mestašce, Muzdelifa se zove, koje je specijalno pripremljeno da mogu da prikupe kamičke veličine leblebije, da bi kasnije mogli da kamenuju tri stuba pored Mine. Oni tu gađaju šejtana, odnosno sotonu, đavola i dodatno se oslobađaju negativne energije. Kamenovanje šejtana je ritual koji se ne spominje u Kuranu, nego u hadisima, u tradiciji koja je deo predanja van same kuranske tradicije. Dakle, oni tu skupe 49 oblutaka. Broj 7 je jako važan – ima 7 obilazaka oko Kabe, pa onda 7 puta 7, 49. Ta tri stuba se gađaju u nekoliko ciklusa, u svakom ciklusu treba baciti 7 kamičaka. Tu dolazi do tih uskih grla, jer je to ogromna armija hodočasnika koja se skoncentriše na prostor sa ta tri stuba.
Saudijske vlasti su se trudile da to maksimalno olakšaju time što su napravile nekoliko nivoa raznih mostova, kao nadvožnjaka. Stubove su postavili vertikalno tako da sada sa nekoliko tih platformi može da se gađa. Znači, to više nije krkljanac gde stubovi mogu da se gađaju samo sa jednog mesta i onda dolazi do zagušenja velike mase ljudi. Jer ti koji priđu moraju nekako da se odmaknu, a novi dolaze; sada ljudi mogu da se rasporede na nekoliko nivoa. Ali 1990. godine se desilo da je jedan most pun hodočasnika pao. Kako su pali, ovi koji su bili dole počeli su panično da se povlače, a novi su dolazili.
Osnovno je da se stvar obavi pod maksimalnom kontrolom. Svi ljudi dobijaju instrukcije kako da se ponašaju, kojom brzinom da se kreću. Te 1990. je bila najveća tragedija u kojoj je stradalo 1.400 ljudi. Ove godine nisam stigao sve detalje da ispratim – ali je takođe tokom kamenovanja đavola došlo do tih uskih grla. Mislim da, generalno gledano, ta iscrpljenost koju oni dožive nakon Arafata, to pražnjenje, činjenica da su tamo i dehidrirali; završili su to, i onda taj prelazak preko reke, gde je ostalo samo još malo da se pređe na drugu obalu, i onda se tragedija desi nekom nepažnjom. Pazite, tu je mnogo ljudi koji nikad nisu putovali van svoje matične zemlje ili svog grada, a to je veliko putovanje. To je putovanje zahtevno za svetskog putnika, za nekoga ko je obišao ceo svet. S tim što na ovaj put odlaze samo muslimani i na prostor glavne džamije mogu pristupiti samo oni koji imaju hodočasničku vizu i potvrđeno je da su muslimani.
Kao što sam spomenuo, kada hodočasnici dođu na aerodrom, oni treba u određeno vreme da obave neke pripremne radnje, prvo da izraze nameru da žele to da urade, da obuku tu odeću i da obave ritualno kupanje i sve što je u vezi sa zahtevima čistote; da obave taj obilazak Kabe – koja je pravougaona građevina, nije baš kocka, ima dimenzije čini mi se 10x12x15 metara. Unutra nema ničeg naročitog, tu su samo neki svećnjaci, u skladu sa ikonoklastičnim odnosom prema slikovnom predstavljanju u islamu, naročito u Saudijskoj Arabiji. Tu su vrata na oko dva metra od zemlje i prekrivač od crnog brokata koji se menja svake godine, po kojem su kaligrafijom ispisane različite poruke i formule. To je zlatom prošiven brokat koji se navlači odozgo i kada se menja on tresne, baš se čuje kada novi prekrivač padne odozgo. U uglu je jedan crni kamen, prema legendi meteorit na koji je svojevremeno stao Ibrahim, odnosno Abraham, biblijski Avram.
Sam period hadža je od 8. do 13. dana zulhidže, poslednjeg meseca u islamskom kalendaru, to je nekih 6 dana – od ponedeljka do subote. Znači, ponedeljak je odlazak iz Meke u Minu, utorak je Arafat, sreda je povratak u Minu i kamenovanje stubova. Nakon kamenovanja stubova počinje period Kurban-bajrama. Ima ih dva, jedan je ramazanski a drugi hadžijski bajram, gde se obavlja ritualno klanje obredne životinje, ovce ili koze. Tradicionalno se jedna trećina mesa zadržavala za porodicu, jedna trećina da se počaste prijatelji i komšije, a jedna trećina je odlazila za siromašne. Zamislite 2 miliona hodočasnika i svako od njih treba neku obrednu životinju negde da pošalje. Šalje se na razne adrese. To je taj prvi dan Kurban-bajrama koji se nadovezuje na dan kamenovanja šejtana.
Svetlana Lukić: Posle toga neki odlaze u Medinu, ali i u Jerusalim.
Milan Vukomanović: Neki odlaze u Jerusalim, jer se Jerusalim, posle Meke i Medine smatra za treći glavni muslimanski grad. Tu se nalazi džamija Al Aksa, Omerova džamija. Smatra se da se Muhamed u Jerusalimu uzdigao na nebo, da je tu došlo do njegovog vaznesenja, tako da samim tim Jerusalim ima veliki značaj za muslimane, iz čega možemo da razumemo i kontekst sukoba u Izraelu. Palestinci-muslimani i Izraelci-Jevreji su u sukobu oko zajedničkog svetog mesta, da ne govorimo da i hrišćani polažu pravo na Jerusalim, jer je tu stradao Hristos i tu je i njegov grob. Gledano sa stanovišta ovog monoteističkog troglasja, tu je sedište sve tri religije, svake na svoj način.
Kad su osnovne religijske obaveze muslimana u pitanju, onda je Kuran glavni normativni akt. Tu su detalji vezani za konkretne događaje kao što je recimo hadž, da li treba obaviti kretanja između ova dva brdašceta ili piti vodu sa tog i tog izvora i tako dalje – tu mogu da postoje neke varijacije. Ako to nije dato u Kuranu, onda se mogu konsultovati izvori iz islamske predaje, odnosno Suna, bar kod sunita. Ona je data u formi zapisa tekstova poznatih kao hadisi. U hadisima se onda pripoveda šta je Muhamed tokom života radio, a posvedočio je njegov saputnik Omer, koji je posle bio halifa, jedna od prve četiri pravoverne halife. Pa onda Omer svedoči da je Muhamed to i to uradio u toj i toj situaciji, i onda na osnovu toga pravnici, muslimanski klerici, izvode nove propise. Tokom vremena ti propisi su se uvećavali. Ako danas žena putuje na hadž avionom, u odnosu na vreme kada se išlo na kamili, bilo je pravilo po šerijatu – i danas je u principu – da ona treba da putuje u pratnji muškog srodnika. Postavlja se pitanje da li isti propisi važe i danas, kada je ona i fizički i u moralnom smislu obezbeđena već samim načinom prevoza. Dakle ne može niko da napadne karavan, pa da ugrozi žene i decu.
Savremene muftije koje izvode nove pravne propise, takozvane fetve, mogu da propišu da nije potrebno da žena koja putuje avionom bude u pratnji muškog srodnika. Nije ni praktično, na kraju krajeva, jer taj prevoz je skup. Mada, na hadž se uglavnom ide grupno, na primer iz Srbije je ove godine putovalo nekih 400 ljudi. Ali postoje neki propisi koji su savremeni, u vezi sa promenama u načinu života i onda je potrebno napraviti neka dodatna tumačenja, tako da danas prema nekim versko-pravnim stručnjacima nije potrebno da žena ima muškog pratioca kada putuje avionom. Dovoljno je obezbeđena u takvom vidu prevoza.
U samoj Meki, recimo, prodaju se ručni satovi samo sa metalnim kaišem, jer postoji bojazan da bi neki kaiš mogao biti od svinjske kože. Postavlja se pitanje dokle to može da ide. Dobro, ako se neće nositi kaiš od svinjske kože, da li sme da se šutira fudbalska lopta od svinjske kože? Ili da li ja hadž mogu da platim kreditnom karticom. Da li mogu da se kreditiram za hadž? Nije postojala kreditna kartica u 7. veku, a nije ni u 19-om. Šta čemo sad da radimo? Potrebni su ljudi koji će davati nova tumačenja, jer život teče dalje.
Koreni verskog prava u islamu su vezani baš za taj primarni ritual. Ono što se dešavalo u Muhamedovo vreme, činjenica da su neke stvari bile dozvoljene a neke zabranjene u vezi sa ritualom u Meki – jer Kaba je bila tu i ranije – dovela je do uspostavljanja prvih propisa o tome šta je dozvoljeno, šta zabranjeno, to jest šta je halal a šta haram. To proizlazi iz rituala, iz verske prakse. I onda kreće čitavo jedno pravo, gde je osnovna ta distinkcija između onog što je dozvoljeno i onog što je zabranjeno: halala i harama.
Svetlana Lukić: Tokom 90-ih i neposredno posle 5. oktobra 2000. pravoslavne crkve su bile pune, pogotovo za najveće praznike; to je bila prolazna moda od koje su u međuvremenu mnogi odustali. Da li se, naročito posle ovakvih tragedija, može očekivati da će se i broj muslimana koji idu na hadžiluk vremenom smanjivati?
Milan Vukomanović: Pa ne baš, muslimani su tu specifični. Sva istraživanja religioznosti koja prave sociolozi pokazuju da je efektivna religioznost – dakle ne samo ono što je deo običaja, tradicije – izraženija kod muslimana. To ima veze sa samim karakterom rituala i osnovnih verskih obaveza i stubova islama. Znači, ako ti kao vernik imaš obavezu da 5 puta dnevno moliš, klanjaš – ne mora to biti u džamiji, to može biti i na drugom mestu, ali to je 5 puta dnevno, to je onda stalno podsećanje vernika na odnos sa bogom, na to šta je dobro urađeno, šta nije dobro urađeno, pa se onda to radi ujutru, pa u podne, pa se radi popodne, pa se radi predveče, pa se radi noću. Dakle, kada svakog dana učestvuješ u takvom ritualu, onda religija ima mnogo više upliva na tvoj svakodnevni život, a to je ključno pitanje za religioznost: nije pitanje kako slaviš krsnu slavu ili koliko često ideš u crkvu na Božić ili na Uskrs, nego koliko religija ima stvarnog upliva na tvoj svakodnevni život. I tamo gde religija ima jakog uticaja na svakodnevni život, imamo i povećanu religioznost. Govorim o toj individualnoj religioznosti.
Da ne govorim o drugim obavezama, recimo post za ramazana: od izlaska sunca do zalaska sunca tog meseca ne samo da se ništa ne jede, nego se ništa ni ne pije, ne uzima se voda. Zamislite u letnjim mesecima negde u pustinjskim predelima da se uopšte ne konzumira voda. Ko puši ne sme da puši – znači, sve ono što je nekakav uobičajen život tokom dana, celog tog meseca se ne praktikuje. To su veliki izazovi i smatra se da tako dolazi do unutrašnjeg pročišćenja. Postoje postovi i u drugim religijskim tradicijama, ali zaista nisu toliko striktni kao u ovom slučaju. Znači, ti ritmovi kojima dišu svi muslimanski vernici širom sveta, znači nekih milijardu i 500 miliona ljudi – oni mogu doći na hadž iz Indonezije, Južne Afrike, sa Balkana, iz SAD – oni će u istom trenutku obaviti taj pokret tokom klanjanja, i čuće se te haljine u istom trenutku kada kleknu, ili kada priljube čelo zemlji, ili kada se podižu. To rade sinhrono, bez obzira na to što dolaze iz različitih delova sveta. To je ono što je fantastično, a nema veze sa tehnologijom nego sa ritmom svakodnevnog života.
Peščanik.net, 28.09.2015.
Srodni link: Olga Zirojević – Ćaba (al-Ka‘ba)