Hajkaši

Kad za nekog kažete da ima obraz ko đon, svakome je jasno na šta ste mislili. Ali koju frazu upotrebiti za one koji uopšte nemaju obraz? Kako nasloviti ljude koji, na primer, naručuju, izrađuju, dele po mrežama video uratke kojima se stvarno a ne figurativno podgovara na nasilje nad uzbunjivačem iz Krušika ili nad narodnom poslanicom koja na svojim redovnim konferencijama za medije izveštava o redovnom kriminalu ove vlasti?

Ili, kako nazvati ljude koji sa pozicija poslanika, ministara, tužilaca, predsednika države, mrtvi hladni (ups, da li i za „mrtvi hladni“ saslušava policija?) danima komentarišu jedan tvit jedne osvedočene borkinje za mir i mrtvi ozbiljni (ups, evo ga opet) licitiraju zatvorsku kaznu za nju (da probamo doživotnu bez pomilovanja?)?

Dobro, to što ovi pobrojani i mnogi nepobrojani (naročito ako verujemo u onu čuvenu cifru od sedamsto hiljada članova) nemaju obraz, a mi nemamo adekvatan termin kojim bismo njih takve nazvali, samo po sebi i ne bi bilo nekakav problem kad ti isti ljudi ne bi imali i oružje (uključite alarm, pomenuto je oružje!) da na različite načine atakuju na naše živote.

Drugi problem je što za odbranu naših života mi imamo samo nas. Jer su zakoni i institucije koji treba da ih se pridržavaju i da ih sprovode odavno već utamničeni. Eh, a kako smo se nekad slatko sprdali sa obaveznim predmetom Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita, a sad pucamo (oprez, pomenuto je pucanje! Mirko, pazi, metak! Hvala, Slavko) od muke što ne znamo osnovne stvari pa tako neuki i neutrenirani ulećemo u stihijsku odbranu reka, parkića, prava na vazduh…

Hoćemo li sad, makar i tako neobučeno, umeti da branimo i ljude koje učestalo odvajaju sa strane i krvnički napadaju kao gladni čopor ranjenu antilopu? Hoćemo li znati kako da realizujemo onaj transparent „Marinika, shvati, nećemo te dati“ koji je nastao kao odgovor na grafite mržnje? Hoćemo li naučiti kako da i mi ne damo svoje kao što predsednik države ne da svoje?

A možda najvažnije – hoćemo li hteti da ne damo svoje čak i kad nam nisu po volji? Hoćemo li braniti njihovo pravo da nisu u pravu, pravo da kažu ono sa čim se mi ne slažemo? Njihovo pravo da nas nerviraju i naše pravo da nam idu na živce i pravo da ih ne gledamo i ne slušamo i da, čim se pojave na ekranu, slobodno promenimo kanal bez strahovanja, a posebno bez opravdanog strahovanja da ćemo ih ugledati na svakom bogovetnom programu.

Peščanik.net, 27.01.2020.