Haos je naša normalnost

Očekivano, brojevi divljaju. Iz dana u dan zaraženih je za po hiljadu više. Ako se saberu, za par dana imamo više od 10 hiljada novih obolelih od kovida 19. Savet, pak, da se fokus sa broja zaraženih preusmeri na broj obolelih u bolnicama i eventualno umrlih nije bez osnova. Pretpostavka je da će zbog vakcinacije mnogo manje obolelih od kovida 19 završiti u bolnici ili umreti od posledica bolesti. Nevolja je u tome što je broj vakcinisanih nevelik. Tek nešto malo preko pola žitelja Srbije primilo je vakcinu. Kada se sve to uzme zajedno, trebalo bi da je broj pacijenata s kovidom 19 na isti broj zaraženih upola manji nego što je bio naproleće, kada se tek počelo s vakcinacijom.

Ali, takva statistika je varljiva. Pre svega zato što se ovde nikada nije izašlo s tačnim brojem zaraženih, pa je svako poređenje u stvari neosnovano. O brojevima umrlih tek ne vredi spekulisati. Ali, kakvi god da su bili i da jesu zvanični podaci, nagli porast broja zaraženih u septembru bio je očekivan. Kao što je bilo očekivano da režim u vezi s tim ništa ozbiljno ne preduzima. Najbolji primer za to je, naravno, polazak u školu. Početkom avgusta, ministar prosvete je najavio „normalan“ polazak u škole. Sredinom avgusta se pokolebao, da bi se do kraja meseca ipak vratio na put jedne specifične školske „normalnosti“. Ko god baci pogled sa strane na ono što se događa u školama, prvi utisak je – haos.

Kada se uzme sve zajedno, ispada da je – haos naša normalnost. U najmanju ruku u školama. Ruku na srce, nije baš da nije bilo nikakve ideje kada se odlučivalo o tome kako će izgledati početak nove školske godine. Ministarstvo prosvete očito je sledilo prećutnu politiku vlade – da se kovid 19 tretira nadalje kao uobičajeni sezonski grip. Život će teći normalno, ko hoće vakcinisaće se, neko će se i razboleti, poneko će biti i teže bolestan i završiti u bolnici, a ima ih i koji će, nažalost, umreti od posledica bolesti. Sada živimo takvu politiku, u školama i van njih. I jasno vidimo da kovid 19 nije običan sezonski grip, kako u školama tako i van njih. Pa se nazovi politika izmetnula u proizvodnju haosa.

U školama su zapravo trenutno na snazi dve politike – jedna od ranije, kada se kovid 19 tretirao kao po život izrazito opasna zarazna bolest, i druga, ova novija, kada se na kovid 19 hoće gledati kao na umereno opasnu sezonsku zarazu koja ne zahteva posebne mere zaštite. Evo kako to tačno izgleda na primeru škola u zelenom režimu, gde se oprobava nova politika. Tamo gde odeljenja idu redovno u školu (u zelenom režimu), na nastavu ipak ne dolaze deca u izolaciji jer im je neko od ukućana bolestan od kovida 19. U istim tim školama, ako u odeljenju ima dvoje ili više obolele dece, celo odeljenje prelazi na nastavu na daljinu. To onda znači da nastavnici koji predaju tim odeljenjima drže nastavu i uživo i online.

Ako se nastava za odeljenja u „izolaciji“ odvija prema redovnom školskom rasporedu, to znači da nastavnici za njih drže čas na mreži iz škole. Ali, znamo da nemaju sve škole ni opremu ni internet za takvu nastavu. Ali, ni deca u izolaciji iz odeljenja koja redovno pohađaju nastavu se ne tretiraju kao što bi se u redovnim uslovima tretirala deca koja se razbole – ostanu kod kuće i vrate se u školu kad ozdrave. I za tu decu sada treba obezbediti nastavu na mreži. Pa se nastavnici dovijaju tako što preko mreže uživo prenose svoje časove i za decu kod kuće. Pošto nemaju adekvatnu opremu, to najčešće ne radi. Primeri bi bili zabavni, kada ne bi bilo pritiska na nastavnike loše osmišljenog polaska u školu.

U velikoj učionici, ako se nastavnik udalji od (svog) lap topa, glas mu odjekuje do nerazumljivosti u prenosu. Ako se pak približi kameri i mikrofonu, nastavnik ne vidi decu u učionici. Sve se ovo znalo još u proleće 2020, ali od tada do danas niko nije ništa preduzeo da se nabavi i raspodeli oprema po školama. Ako se već rešilo da se u školama pravimo kao da se ništa ozbiljno, poput bolesti, izvan njih ne događa, onda je zeleni režim morao da podrazumeva izostanak obaveze da se drži i nastava online. A čim se pojavi potreba za takvom nastavom, moralo bi se odmah preći u žuti režim rada. Pošto se to nije tako uredilo, sada imamo haos u učionicama i ogroman pritisak, ponovo, na prosvetne radnike.

Stvari se dodatno komplikuju kada se u obzir ipak uzme i ono što se događa izvan škola. Praktično jedini razlog što su se roditelji i staratelji poradovali povratku „na staro“ u školama nije bila briga za obrazovanje dece. Naprotiv, roditelji nisu znali šta bi s decom kod kuće. Pokazalo se da rad od kuće ne samo što nije opcija za najveći broj žitelja Srbije, nego nije dobra opcija ni za one koji mogu tako da rade. Ali, ni posle godinu i po se ne izlazi s rešenjem. Pa su se i ministarstvo prosvete i vlada uopšte dosetili da pokriju oči rukama i kao deca se naprave da ono što ne vide ne postoji. A zajedno s njima i veliki broj žitelja Srbije. Što sve zajedno opet ima smisla – ako nećete (obaveznu) vakcinu, dobićete haos kao normalnost.

Peščanik.net, 07.09.2021.