Hegemonijski mozaik

Iz nove knjige Snježane Milivojević „Mediji, ideologija i kultura“, koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Hegemonija se uvek uspostavlja kao prevlast određenih, relativno celovitih viđenja sveta, svojevrsnih „kognitivnih mapa“ koje markiraju teritorije zajedničkih iskustva. Stuart Hall je smatrao da je njihovo formulisanje jedna od osnovnih ideoloških uloga medija, ali je pokazao da mediji to ne rade putem nametanja jednostavnih istina. Njihov rad je mnogo sličniji pregovaranju unutar opsega različitih značenja čiji je ishod privilegovanje određenih stanovišta. Te nestabilne, promenljive diskurzivne formacije nastaju upravo u sukobima oko značenja. Mediji proizvode inventar ideologija i životnih stilova predstavljajući različita iskustva, ponašanja i stilove različitih socijalnih grupa. Oni pružaju ideje o tome kako različite grupe žive, ali i omogućavaju da se osmisli društvo kao celina. Zato vodeći, centralni mediji imaju ključnu ulogu u zajedničkom definisanju stvarnosti.¹ Mediji “povezuju različite grupe i nude zajednička iskustva koja promovišu društvenu solidarnost. Oni, takođe, potenciraju kolektivne vrednosti koje ljude čvršće povezuju na način koji je uporediv sa uticajem srednjovekovne Crkve: zajednicu hrišćanske vere slavljenu hrišćanskim ritualima danas je zamenilo zajedništvo konzumerizma i nacionalizma koji se slave u medijskim ‘ritualima’ kao što su međunarodna sportska takmičenja (koja učvršćuju nacionalne identitete) i potrošačke navike (koje slave kolektivni identitet kao potrošački)… Masovni mediji su preuzeli ulogu Crkve u sekularnom dobu: oni interpretiraju i osmišljavaju svet za masovnu publiku.”² Ta funkcija centralnih medija je nužna u razvijenom kapitalističkom društvu koje odlikuju sve veća složenost i pluralizam pogleda na svet.³

U savremenim, složenim društvima razni mediji različito interpretiraju događaje tako što ih selektuju, oblikuju i smeštaju u kontekste koji im pripisuju drugačije atribute ili značaj. Mediji tako artikulišu i opozicione ideje i ponašanja, viđenja koja se smatraju manjinskim, ali koja uglavnom nisu mnogo udaljena od „glavnog toka“. Glavni socijalni konflikti su uključeni u te sadržaje, ali uglavnom nisu prikazani sa stanovišta onih kojih se ti konflikti najviše tiču. Drugim rečima, društvena kritika i opozicija su uključene u sadržaj medija, ali racionalizovane tako da prestaju da budu opasne za vladajuće elite. Ono što je zaista subverzivno obično se definiše kao „ekstremno“ i najčešće je potpuno isključeno ili prikazano kao opasno za čitavo društvo. Izvesna mera kritike je dozvoljena, ali je i kontrolisana i nikada nije veća nego što je to sa dominantnog stanovišta izdrživo. S druge strane, rešavanje socijalnih problema prikazuje se kao akcija koju treba da preduzmu pojedinci, a ne kao kolektivni pokušaj da se izmene socijalni, strukturni izvori tih problema. Čak i kad tako ne izgleda, dominantna ideologija jeste kontradiktorna i nekonzistentna, često nema jedinstven odgovor na mnoge probleme koji utiču na individualne životne izbore; iste odlike ima i medijski govor.⁴

U demokratskim društvima, na javnoj sceni uvek imamo više iznijansiranih stanovišta, što znači da cirkuliše i mnoštvo alternativnih značenja o istim događajima. Tek kada različita stanovišta mogu javno da se artikulišu, javnost jeste aktivni učesnik i u formiranju, a ne samo u izboru između različitih alternativa u komunikaciji. Razlike i nesaglasnosti često i izlaze na javnu scenu tek kada se jasno formulišu, kada se „kontradikcije“, inače normalne odlike savremenog društva, transformišu u „konflikt“. Konflikt znači da u vezi sa aktuelnom temom, a u stvari u vezi sa budućim razvojem, postoje različita viđenja i pretenzije. Konflikt otkriva različite pozicije koje nastaju oko raspodele važnih društvenih resursa i koje se sukobljavaju i oko rešenja konflikta i oko mobilisanja energije za to rešenje. Zahtevi za drugačiju raspodelu resursa i preusmeravanje društvene energije jesu sukobi oko mogućnosti da se u tom procesu učestvuje i utiče na njegov ishod.

Pošto je u konfliktu reč o ili-ili situacijama, u njima se jasno pozicioniraju različiti akteri, njihovi odnosi i očekivanja. U isto vreme i javnost se opredeljuje između tih alternativa, koje uglavnom ne nude prostor za suptilnije pozicioniranje. Kada je konflikt između strana izuzetno vidljiv, manje aktivne ali zainteresovane strane mogu formirati preteranu ili neodgovarajuću percepciju o polarizaciji mnjenja u javnosti.⁵ Što je konflikt dramatičniji, to je mogućnost apstinencije manja, mada se javnost i „neopredeljivanjem“ takođe politički oglašava. Politička poruka neopredeljivanja za neposredne aktere znači mogućnost manevrisanja i kalkulacije sa podrškom javnosti i momentom odlučivanja. Pridobijanje javnosti je važno pošto njena podrška govori u kom pravcu će se usmeriti socijalna energija u političkom odlučivanju. I u tim uslovima mediji imaju važnu usmeravajuću ulogu, koja je u mainstream komunikologiji kasnije istraživana kao deo agenda setting procesa.⁶

Hegemonijski diskurs, dakle, nikada nije monolitna tvorevina, niti je moguće obezbediti „diskurzivnu koheziju“ među svim različitim stanovištima. Unutar hegemonijskog bloka (bloka moći) obično postoji napetost koja se povremeno i javno ispoljava. Svaki interni sukob u okviru vladajućeg bloka otvara mogućnost da se javno osvetle struktura i mehanizmi vladavine. Dok je vladajuća grupa jedinstvena i dok su odnosi unutar nje netransparentni, ona je udaljena od javnosti i prilično zaštićena od kritike ili poziva na odgovornost. Kada je zaštićena njena „unutrašnja struktura“, zaštićeni su i mehanizmi i tehnologija vladanja kojima se održava vodeća pozicija. Te interne razlike su održive sve dok se uspešno harmonizuju u okvirima dominantnog diskursa i dok ne podrivaju njegovu celovitost.⁷ Zato javnost i očekuje da joj otvaranje pukotine unutar vladajućeg bloka omogući pristup inače nedostupnim, internim, igrama oko moći. Interna osporavanja vlasti se prema vršenju vlasti odnose kritički i u „prirodnom“ su savezništvu sa pokušajima javnosti da vršenje vlasti stavi pod efikasnu javnu kontrolu.

Kontradikcije u okviru vladajućeg bloka mogu da ugroze hegemonijski diskurs kao i osporavanja tog diskursa spolja. Od legalizacije višepartijskog sistema, to se često dešavalo i u postkomunističkim društvima. Promene su se događale umnogome kao posledica internog urušavanja vlasti, a ne samo aktivnog osporavanja vlasti od strane političkih rivala. Dešavalo se da ni politički akteri, pre svega političke partije, ni vaninstitucionalni kritički subjekti kao što je javnost (jedni iz političkog polja, drugi iz civilnog društva), nisu bili u stanju da na promene deluju u tolikoj meri kao interna sukobljavanja u okviru „vladajućeg bloka“. To je bilo tako zato što je neravnoteža moći dugo bila neizmenjena, a uticaji iz civilnog društva nisu mogli da ugroze hegemoniju. Obelodanjivanjem konflikta unutar vladajućeg bloka, ti konflikti postaju intenzivniji, ali se istovremeno i obuzdavaju sa dominantne pozicije tog bloka. Zbog te pozicije „vlast“ je izgledala monolitno i čvrsto strukturirano. Sa te pozicije ona je retko dopuštala iznošenje internih razlika u vanpartijsku javnost. Ako bi se to i dogodilo, javna komunikacija nije bila pogodan prostor za kritičko mišljenje. Tamo gde u demokratskim društvima kritika dobija „amplitudu“, u autokratskim društvima se ona dodatno marginalizuje ili sasvim isključuje. Razlog za to je pre svega u tome što masovni mediji u tim društvima imaju drugačiju ulogu i različito formatiraju javnu komunikaciju.

Jedna od najvažnijih poruka postkomunističke tranzicije jeste to što se kao neosnovano pokazalo uverenje da će mediji biti glavni nosioci promena.⁸ U stvari, stabilizujuća funkcija medija pokazala se veoma važnom čak i u toj velikoj istorijskoj transformaciji. Mediji su važni branioci statusa quo zato što kao bitna društvena institucija obavljaju značajne funkcije u procesu socijalizacije. Ali, putem simboličke reprodukcije postojećeg odnosa snaga, medijski se reprodukuju i dominantni ideološki i politički odnosi. Stoga u slučajevima velikih socijalnih previranja jednostavno otvaranje medijskog prostora za drugačija mišljenja nije dovoljno da mediji postanu prostor za artikulaciju promena. One socijalne grupe koje uspeju da se nametnu ili opstanu kao definišuća snaga, uspevaju da, uprkos izmenjenim okolnostima, odlučujuće utiču na događaje putem njihovog definisanja i tumačenja.

Ako uspeju da promene prevedu na jezik prihvatljiv i razumljiv unutar postojećeg referentnog okvira, vladajuće grupe će očuvati svoju poziciju i provesti društvo kroz krizu. Ako ne uspeju, ako se energija grupiše na drugim mestima u društvu tako da ugrozi postojeći odnos snaga, kriza će dovesti do promene onih koji definišu promenu. Epohalne promene posle pada Berlinskog zida pokazale su kako se to različito odvijalo u različitim društvima. U centralnoj Evropi, u zemljama u kojima je tranzicija brže i radikalnije obavljena, otvoreni su različiti kanali komunikacije da bi se prevazišla zatvorenost ranijeg medijskog sistema. Za celinu javne komunikacije najvažniji su svakako bili okrugli stolovi vlasti i opozicije koji su otvorili i institucionalizovali prostore za dijalog koji ranije nije bio moguć.⁹

Naprotiv, u zemljama spore i dugotrajne tranzicije, simbolički sukobi i medijski ratovi bili su neizvesniji. Tamo su konflikti izbijali kao redovni elementi izborne politike, čak i pre nego što je redovna alternacija na vlasti postala sastavni deo političkog poretka. Na primer, tokom prve postizborne krize u Srbiji 1996/97. godine, u vodećim medijima nije bilo prostora za drugačije definicije krize pored oficijelne. Oficijelna verzija događaja dominirala je u dva smisla: prvo, kao model, matrica za tumačenje; i drugo, kao indikator (ne)sposobnosti drugih interpretacija da je ugroze. Sve dok nije bilo dovoljno energije da se alternativne verzije nametnu ili uopšte uvaže, uloga hegemonijskog bloka nije bila istinski osporena. Uporno ignorisanje kriznog narativa u vodećim medijima imalo je za cilj da se očuva iluzija normalnosti, da se pokaže da nju ne ugrožava ništa nekontrolisano, drugačije ili opasno. Govor o krizi je zato bilo moguće formulisati samo eruptivno ili tamo gde su postojali makar osnovni atributi javnog prostora: kao osporavanje TV govora proizvođenjem buke u domaćem ambijentu ili kroz razne frome protesta na javnim trgovima.¹⁰

Iz nove knjige Snježane Milivojević „Mediji, ideologija i kultura“, koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Peščanik.net, 01.09.2015.

Srodni linkovi:

Javna sfera i javnost

Komunikacija i stvarnost

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA

1. D. Crane (1992), str. 17.
2. J. Curran, u M. Gurevitch, T. Bennett, J. Curran & J. Woollacott (eds.) (1982), str. 227.
3. U vreme ovih analiza tek su se nazirale posledice nastajućeg više-kanalnog okruženja i buduće fragmentacije publike. U javnim raspravama u Velikoj Britaniji integrativna funkcija javne televizije dugo se branila upravo idejom o zajedničkom kulturnom miljeu koji stimuliše zajedničko osećanje pripadnosti i identiteta. To je i kasnije ostao jedan od važnih argumenata u odbrani javne radiodifuzije (public service broadcasting). U dokumentima Evropske ministarske konferencije iz 1994. godine, koja je prvu konferenciju o medijima posle pada Berlinskog zida posvetila važnosti javne radiodifuzije, među glavnim zadacima javne radiodifuzije navode se obezbeđivanje foruma za javnu debatu i briga za kulturni identitet. Ta zabrinutost za karakter zajedništva u društvu koje se rasulo oko različitih medija i u kome se ne pluralizuju samo mišljenja nego i publike i javnosti, dobila je sasvim novi značaj sa pojavom Interneta i novih medija. Dobre pregledne rasprave o tome kako novi mediji istovremeno globalizuju i fragmentizuju javnost, vidi u P. Dahlgren (2005), A. McKee (2005), L. Lievrouw and S. Livingstone (2002), Z. Papacharissi (2002), M. Poster (2001).
4. Ovu ideološku kompleksnost medijskog diskursa kao osnovu hegemonijske uloge savremene američke televizije analizirao je Todd Gitlin. T. Gitlin (1979), T. Gitlin (1980).
5. Zajednička pretpostavka svih teorijskih tumačenja o tome kako mnjenja drugih utiču na formiranje vlastitog mišljenja je to da se svest o tome šta su dominantna mnjenja u društvu uglavnom formira na bazi zastupljenosti tih mišljenja u medijima. V. Price (1992), T.L. Glasser and C.T. Salmon (eds.) (1995), C.J. Glynn, G. J. O’Keefe and R.Y. Shapiro (eds.) (1998).
6. Pošto su ranih ’70-ih McCombs i Shaw formulisali prvu verziju „teorije o postavljanju agende“ (agenda setting theory), ona je postala jedna od najuticajnijih teorija o efektima medija u mainstream komunikologiji. Mnogi autori su različito operacionalizovali i testirali posebne delove procesa postavljanja agende, a pre svega su razlikovali proces agenda setting od procesa agenda building. U nekim istraživanjima, tu ideju, recimo, zastupaju i McCombs i Shaw, i framing je deo istog procesa, odnosno smatra se drugim nivoom postavljanja agende. Za evoluciju teorije o utvrđivanju agende, vidi M.E. McCombs and D.L. Shaw (1993), M. McCombs (2005).
7. Ove pukotine u hegemoniji su važne i u razvijenim demokratskim društvima i manifestuju se obično tako što bitne informacije počnu da cure u javnost. To je bio slučaj u mnogim velikim skandalima u kojima su mediji ili pojedinici u javnost iznosili ranije nedostupne informacije od vitalnog nacionalnog značaja, kao, na primer, u slučajevima Pentagon Papers i Wikileaks. U tranzicionim društvima, međutim, to se uglavniom ispoljavalo koz surove „medijske ratove“, budući da su prilikom pucanja hegemonijskih blokova sukobi uglavnom vođeni kroz pristrasne medije (Mađarska, Hrvatska, Albanija, Srbija) u snažnim talasima tabloidizacije. U Srbiji je posle 2000. godine, u fazi zakasnele tranzicije i u uslovima neizgrađenih medijskih institucija, neuređenog tržišta i političkog klijentelizma, to dovelo do snažne instrumentalizacije tabloida i pretvorilo ih u moćno oružje vladanja.
8. Ovo stanovište zastupaju uglavnom svi istraživači medija u tranziciji. Ono se čita kao svojevrsna „revizija“ ranih razvojnih teorija oličenih u Lernerovom kauzalnom komunikacijskom modelu, na osnovu koga se tokom ’60-ih predviđalo da će masovni mediji biti glavni nosioci pismenosti, urbanizacije i razvoja u Trećem svetu. Iako se to nije ostvarilo, rana tranziciona istraživanja bila su pod uticajem tih shvatanja. Pored toga, početkom ’90-ih, istorijski trenutak, opšte društvene okolnosti i značaj medija u njima bili su sasvim drugačiji nego sredinom 20. veka. U zemljama zakasnele demokratske tranzicije, poput Srbije, proces je samo još više zakomplikovan tehnološkom revolucijom i ekonomskom krizom posle 2000. Već prva istraživanja o ulozi medija u zemljama u tranziciji pokazala su da su prevelika očekivanja od medija kao nosilaca promena uglavnom neosnovana. Vidi, na primer, C. Sparks, A. Reading (1994), K. Jakubowicz (1995). Na isti zaključak su upućivala i komparativna istraživanja medijskih sistema, koja su razvoj tih sistema posmatrala u istorijskoj perspektivi. Vidi D. Hallin and P. Mancini (2004). Neka novija istraživanja medijske tranzicije zbog toga nastoje da odnos između medija i društvenih promena problematizuju iz drugog ugla: mediji imaju važnu uogu u demokratskom društvu, a da bi je obavljali moraju biti ispunjene neke pretpostavke, što nije slučaj u tranzicionom društvu pa zato kvalitet medija mnogo više zavisi od razvijenosti demokratije nego što mediji mogu biti njeni promoteri. Vidi „Media and Democracy in Central and Eastern Europe“, ERC projekt Univerziteta u Oksfordu.
9. Istraživanja medija u tranziciji pokazuju da mediji teško mogu biti nosioci promena u nedemokratskom društvu i da najteže obavljaju ulogu kontrolora vlasti u procesu demokratske konsolidacije. Iz tog ugla, veoma je zanimljiv „slučaj“ nezavisnih medija u Srbiji, koji su imali izuzetno važnu ulogu i ogromnu međunarodnu podršku u vreme nedemokratskog režima, ali posle promene vlasti nisu uspeli da postanu podjednako važni u demokratskom društvu. Zašto su nezavisni/kritički mediji preživeli dikataturu, ali je neizvesno hoće li preživeti u demokratiji, pitanje je koje još nije istraženo.
10. Koji medijum je najpogodniji za slobodni govor o krizi jeste zanimljivo pitanje u uslovima u kojima su i mediji sami u centru tehnološke revolucije. Veliki talasi društvenih protesta na početku 21. veka često su i definisani na osnovu uloge medija u njima, pa čak i imenovani prema medijima koji su, kao najnoviji, bili najviše korišćeni ili najmanje kontrolisani, poput Internet, Facebook ili Twitter revolucija.