Komunikacija i stvarnost

Iz Uvoda knjige Snježane Milivojević „Mediji, ideologija i kultura“, koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika. Za ovo čitanje tekst je uređen bez fusnota.

Jedan od osnovnih procesa kojima se stvarnost konstruiše/gradi jeste komunikacija. Stvaralački doprinos komunikacije potiče iz simboličke produkcije u kojoj nastaju značenja i smislovi ljudskog sveta. Poruke, simboličke tvorevine, grade stvarnosti kao i svi drugi ljudski proizvodi. Komunikacija je primarni proces kojim se gradi stvarnost, a ne izvedeni, naknadni proces, koji „predstavlja” realnost što postoji pre, izvan i nezavisno od nje. Uprkos viševekovnoj dominaciji potonjeg shvatanja, razumevanje tvoračke uloge komunikacije zapravo nije novijeg datuma. Ono je deo, istina potisnut, evropske intelektualne istorije još od sofista. Oni su verovali da „instance komunikacije čine primarnu supstancu ljudskog života”. Nova otvorenost za „alternativne i suptilnije pristupe” komunikaciji delom se sastoji i u ponovnom pojavljivanju predsokratovskog, sofističkog stanovišta da komunikacija stvara (calls into being) socijalne činjenice u kojima društvo živi.

Upravo to svojstvo potencira James Carey u definiciji “razoružavajuće jednostavnosti, ali znatne intelektualne snage i zahvata: komunikacija je simbolički proces kojim se realnost proizvodi, održava, popravlja i transformiše”. James Carey “raspakuje tu prvu, dugačku tvrdnju koja naglašava simboličku produkciju stvarnosti” na sledeći način: “I naše laičko (common sense) znanje i naučni realizam potvrđuju činjenicu da pre svega postoji realni svet objekata, događaja i procesa, koji posmatramo. Drugo, postoji jezik ili simboli koji imenuju ove događaje stvarnog sveta i kreiraju njihove manje-više adekvatne deskripcije. Postoji stvarnost i potom, nakon činjenica, naši opisi te stvarnosti. Mi insistiramo na razlici između stvarnosti i fantazije; insistiramo da naši termini stoje prema ovom svetu u odnosu senke i supstance. Iako jezik često izvitoperuje, zatamnjuje i zbunjuje naše percepcije spoljnog sveta, retko osporavamo ovaj realizam ‘stanja stvari’. Skidamo semantičke slojeve termina i značenja da bismo doprli do tog supstancijalnijeg domena egzistencije. Jezik prema realnosti stoji kao sekundarno prema primarnom u staroj galilejevskoj paradigmi iz koje je to gledište i izvedeno. Ovom definicijom želim da obrnem taj odnos, ne da bih izveo neke velike metafizičke zaključke, već da bih promenio poredak odnosa komunikacije i stvarnosti, da bih komunikaciju oglasio za mnogo problematičniju aktivnost nego što to obično izgleda.”

U tom problematičnom, opštedruštvenom poduhvatu učestvuju razni akteri. Oni se u stvari sukobljavaju oko značenja i smisla događaja. Rasprava o razlikama između značenja i smisla nije ovde predmet detaljnog interesovanja. Ali, da bismo izbegli zbrku oko značenja „značenja”, značenje i smisao u daljoj analizi razlikovaćemo kao svojstva koja pripadaju drugačijim simboličkim tvorevinama iako su i jedno i drugo produkt označavanja: “značenje – onako kako se taj termin najšire koristi – ne ishodi na isti način u jeziku i diskursu, u frazama i iskazima, već uzima izrazito različite oblike, toliko različite da zaslužuju i različite nazive. Boze je tako suprotstavio značenje (za jezik) i smisao (za diskurs)”. Kasnije su poststrukturalisti tvrdili da “diskurs nužno uključuje borbu oko značenja, statusa, moći i resursa. Jezik je kompleks intersubjektivnosti, javnosti, prisvajajuće prakse koja privileguje jedne i eksploatiše druge. Proizlazi da je diskurs preovlađujuće politički. U svim manifestacijama, narativima, tekstovima, govorima… politički diskurs je svugde: u svakoj instituciji, uobičajenom ponašanju i odnosu. Jezik u najširem smislu, obična konverzacija, simboličko izražavanje, gramatika seksualnih odnosa, prenos kulturnih normi, nužno je politički jer propisuje, označava, socijalizuje, učvršćuje i održava status quo”.

Kada se komunikacija analizira kao društveni proces, uočava se pravilnost, skup okolnosti koje favorizuju izvesna značenja/smislove u odnosu na sva druga moguća značenja/smislove. Te okolnosti postaju matrice, „kulturni obrasci”, što odražavaju, ali i stvaraju sistem odnosa prema kome se u društvu normira označavajuća praksa i umnogome predodređuje njen ishod. Masovni mediji su infrastruktura za formiranje različitih govora o društvu. Oni obezbeđuju javnu komunikaciju i omogućavaju različitim akterima da se pozicioniraju prema raspoloživim simboličkim resursima. Zbog toga i mogu da se pojave kao institucionalni elementi selekcije u procesu označavanja. Ta selekcija jeste ideološki proces, ne u sadržajnom nego u strukturnom smislu, jer od uspostavljenih pravila koja važe za označavajuću praksu zavisi i kasnija „proizvodnja značenja”. Zato je borba oko masovnih medija sukob oko simboličke produkcije, odnosno sukob oko uslova pod kojima se u njoj učestvuje. Društveni akteri u komunikaciji praktikuju svoju moć da izgrađuju društvenost. To je ispoljavanje socijalne moći u njenom najbitnijem vidu – kao moći da se učestvuje u kreiranju uslova zajedničkog života. Isključivanje iz komunikacije je, prema tome, jednako isključivanju iz zajedništva.

Sloboda komunikacije ugrožena je uvek kada se nekim učesnicima u procesu označavanja/osmišljavanja sistematski uskraćuje mogućnost da manifestuju svoju tvoračku, komunikativnu moć. Drugim rečima, kada se učesnicima u komunikaciji ograničava učešće u kreiranju realnosti tako što se sužava raspon u okviru koga mogu da obave konstrukciju smisla. Dakle, onda kada umesto otvorenog područja smisaonih mogućnosti postoji omeđen, unapred limitiran raspon poželjnih osmišljavanja u čijim okvirima se kreće mogućnost „slobodnog izbora”. Jasno je da se to limitiranje obezbeđuje i institucionalno: okolnosti pod kojima se obavlja označavajuća praksa obezbeđuju se upravljačkim i vlasničkim aranžmanima koji važe u medijskoj sferi.

Jedno takvo shvatanje komunikacije čini njeno istraživanje relevantnim pre svega u demokratskim društvima. U njima se u javnoj komunikaciji vlast bori za naklonost javnosti i podleže redovnoj proveri. Tamo gde ne postoje pretpostavke demokratičnosti, gde je vlast autokratska, ne postoji javna sfera kao domen slobodnih interakcija, mediji nisu institucija javnosti pa zato nema ni slobodne javnosti. Bez medijske autonomije ne mogu se uspostaviti ni garantovane procedure za praktikovanje slobode izražavanja, pa se i pristanak na postojeći poredak obezbeđuje prinudno a ne dobrovoljno. Kada nema mogućnosti izbora i dobrovoljnosti sve interakcije, pa i simbolička produkcija, postaju područja represivnog definisanja društvenih identiteta.

U nedemokratskim društvima javna komunikacija postoji samo u veoma limitiranom vidu i po definiciji je isključiva i represivna. Autokratska vlast uglavnom ima direktnu kontrolu nad komunikacijom, uključujući i mnoge strategije „defaktuelizacije”. Komunikacija je proces produkcije realnosti koja čuva sliku celine u kojoj nema mesta za različitost. Različitost i raznovrsnost su opasne, pa se sve što izlazi iz „oficijelnog” referentnog okvira najčešće medijski ni ne predstavlja. Sistematskim isključivanjem jednih istina obezbeđuje se prostor za formulisanje, nametanje i dominaciju drugih. Zabrana različitih govora je osnov reprodukovanja nekonfliktne slike o stvarnosti i njenog medijskog posredovanja.

Takva javna komunikacija organizovana je po modelu propagande i uglavnom postoji u sistemu sa političkom kontrolom nad medijima. Politička kontrola zahteva i odgovarajuće obrasce selekcije medijskih sadržaja – „političke”, rigidne i nesavitljive. U komercijalnim medijskim sistemima, naprotiv, važe tržišni mehanizmi kontrole koji zahtevaju drugačije principe selekcije – „komercijalne”, parcijalne i fleksibilne. Da bi se prevazišla ograničenja obe vrste sistema – kao i deficiti moći ili novca kao njihovi glavni instrumenti selekcije – razvila se savremena informativna medijska industrija u kojoj važe profesionalni principi selekcije. U ovoj knjizi razmatra se kako radi informativna medijska industrija unutar koje dominira profesionalni princip selekcije sadržaja, čak i onda kada su prisutne i druge dve vrste selekcije. Medijski interpretativni okviri koji se grade na profesionalnim standardima selekcije jesu fleksibilniji i manje isključivi od druga dva okvira. Oni selekcionišu, ali i rekuperiraju; isključuju, ali i otvaraju mogućnost promene. Zbog toga oni nisu zauvek utvrđeni i nepromenljivo vezani za samo jednu ideologiju ili tržišnu dobit. Oni su poprište sukoba koji se dnevno vodi oko pristupa i ovladavanja društvenim simboličkim resursima. Kulturne studije kažu da je upravo taj rad ideološki i to u jednom fundamentalnom smislu: pošto ideologija nije završen sistem kodiranih poruka nego matrica, instrument za kodiranje stvarnosti na određeni način, simbolička praksa je poprište stalne ideološke borbe oko značenja.

Ta postavka naizgled protivreči zdravorazumskom shvatanju manipulacije spram „slobodne komunikacije”. Ako se sloboda ograničava tamo gde postoji izbor, šta je sa slobodom komuniciranja tamo gde dominiraju ograničenja? U nedemokratskim društvima komunikacija je poprište represije jer se sloboda izražavanja sputava institucionalno i vankomunikativnim instrumentima. Visoko kontrolisani medijski domen zato i ne može da se „profesionalizuje” a da ne ugrozi samu svrhu svog postojanja. Komunikacija u sistemu neposredne političke kontrole nad medijima, inverzija medija od institucija javnosti u instrument vlasti, nije predmet ovog istraživanja. U takvim okolnostima ne postoje sistemske pretpostavke za medijsku autonomiju, nema uslova za razvoj medijskog profesionalizma, pa su mediji integrisani u sistem vlasti kao i sve druge represivne institucije. Njihova misija je propagandna. Michael Schudson smatra da je uvek važno podsetiti da New York Times nije isto što i Pravda. To razlikovanje ima metodološku važnost za istraživanje i značajnije je od inicijalno polemičkog osporavanja stava Noama Chomskyog i Edwarda Hermana, “za koje je stvar upravo tako jednostavna: New York Times je Pravda, a država samo nešto malo više od paravana vladajuće klase”.

Kulturne studije su analizu složenih odnosa između medija, komunikacije i društva upravo zato i počele od uvođenja reda u komplikovano polje „ideoloških učinaka” medija. „Ideološki učinci” medija obuhvataju sve one posledice specifične, sistemski obezbeđene, redukcije procesa osmišljavanja. Složenost tako opisanog polja zahteva da se njegovo razmatranje koncentriše na tri problemska kruga: prvo, kako nastaju ideološki efekti, kako ih omogućavaju neutralni, objektivni, nepristrasni medijski postupci „obrade” stvarnosti; drugo, kako oni funkcionišu da prikriju društvene nejednakosti, da ih naturalizuju i učine prihvatljivim; i treće, kako se unutar njih stalno osvaja prostor za nepristajanje, osporavanje i suprotstavljanje. Promišljanje „ideoloških učinaka” utoliko je istraživački poduhvat kojim se kultiviše i prostor za nepristajanje, koga uglavnom nema u ranijim kritičkim studijama medija i komunikacije.

Zbog toga u kulturnim studijama uticaj ranih kritičkih teorija, pre svega Frankfurtske škole, ima više snagu inspiracije nego neposredne „teorijske prethodnice”. Osnovni razlog za distanciranje su “filozofske premise na kojima počiva kritika Frankfurtske škole – posebno njena filozofska negativnost”. Ona je uglavnom odbačena, iako je njenu “zastavu u Americi visoko isticao časopis Telos. Premda su jasno osuđivali stvarnost, oni nisu imali nikakve pozitivne sugestije kako da se ta stvarnost promeni. Suprotstavljajući ‘onome-što-jeste’ idealnu koncepciju ‘onoga-što-bi-trebalo-biti’, ali nesposobna da locira bilo koji socijalni mehanizam kojim bi jaz između ta dva mogao da se premosti, kritika je činila da sve ostane isto. Naša savremena društvena stvarnost okrivljena je kao ‘loša stvarnost’, to jest kao nepopravljivo loša, ali je istovremeno i filozofski učinjena besmrtnom. Njihova politika povlačenja pred medijima jasno to pokazuje. Brecht kaže da njen jedini rezultat može biti perpetuiranje uslova koji su izvorno i doveli do kritike.”

Zato u kulturnim studijama nema oporih tonova besperspektivnosti, čiji eho još čujemo iz ranih kritičkih studija, koje su bile nemoćne pred jakim medijima. Zbog svog optimizma, kulturne studije nisu samo još jedno istraživačko svedočanstvo o tome kako su mediji moćni, nego su i kritičko čitanje ideološke prirode medijskog rada koje transdisciplinarnim pristupom otvara mogućnost za politički angažovanu kritiku. Ta zavodljiva i eksplozivna mešavina istančane teorije i angažovane politike ostala je njihovo trajno obeležje i uveliko doprinosi privlačnosti koja ih i danas krasi.

Iz Uvoda knjige Snježane Milivojević „Mediji, ideologija i kultura“, koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Peščanik.net, 21.08.2015.

Srodni linkovi:

Javna sfera i javnost

Hegemonijski mozaik