Hladni rat ili normalizacija

To sa upotrebom nervnog gasa je ozbiljno. Kao i diplomatska i uopšte politička reakcija na taj incident.

Može se to posmatrati i kao nesporazum. Tek, reakcija ruske diplomatije je bila neadekvatna. Jer, bojni otrov je upotrebljen da bi se, za sada neuspešno, eliminisala jedna osoba, a život još dve je bio ugrožen. I to u malom engleskom gradu. Javni rizik je, stoga, značajno veći. I zapravo, tu se pod javnošću podrazumeva praktično čitava međunarodna zajednica, jer je reč o kršenju univerzalne zabrane upotrebe hemijskog oružja. Tako da nikako nije na mestu podsmeh, insinuacija ili zluradost. Što je karakterisalo rusku diplomatsku reakciju. Moguće je, kao što sam već rekao, da je reč o nesporazumu. I zaista, takve reakcije od novinara, komentatora ili čak analitičara (šta god to bilo), nisu neuobičajene, ali jezik diplomatije je, ili bi trebalo da je, univerzalan upravo zato da bi se izbegli nesporazumi.

Zanimljiva je, možda, sledeća digresija. Bernard Lewis u eseju From Babel to dragomans / Od Vavilona do dragomana opisuje kako je diplomatska pošta u prevodu bila prilagođavana Sultanu (ako je njemu bila upućena, naravno). Obraćanje Sultanu nekog evropskog suverena, na primer, nikako nije moglo glasiti kao opštenje među jednakima, jer je Sultan naravno bio iznad svih. Za pretpostaviti je da su i njegovi odgovori bili prevođeni tako da ih oni kojima su bili upućeni ne bi shvatili kao uvredu ili, što je recimo veoma važno u Srbiji, kao poniženje. Posao prevodilaca je tu bio da pisma prevedu ne samo na strani, već i na diplomatski jezik.

Čini se, međutim, da je inače tradicionalno veoma kompetentna ruska diplomatija u najmanju ruku ispustila iz vida da je ovo čas kada je potrebno sa ruskog prevesti i na diplomatski jezik, da bi se izbegli nesporazumi.

U ovom slučaju cinizam nikako nije bio na mestu. Jer je, u najboljem slučaju, mogao biti shvaćen kao izraz zluradosti, a u najgorem kao likovanje. Ovo poslednje je shvaćeno gotovo kao priznanje krivice. Što je za posledicu imalo diplomatske mere koje su usledile i koje se, kako stvari sada stoje, neće zaustaviti na proterivanju diplomata.

Da li to vodi hladnom ratu? To zavisi od shvatanja hladnog rata. Nezavisno od ovog incidenta, povećaće se izdaci za vojsku kako u SAD tako i u EU (zapravo u zemljama članicama). Ruske vlasti su izrazile nezainteresovanost za trku u naoružanju, mada je proces modernizacije ruske vojske u toku. No, pod hladnim ratom se nekada podrazumevao sistem u kojem se mir održava pretnjom sveopštim uništenjem nuklearnim oružjem. U tom smislu, hladni rat je vid normalizacije međunarodnih odnosa, koliko god neprirodno to izgledalo. Pretnje hemijskim i biološkim oružjem su drugačije, i tu može biti reči samo o pretnji ratom niskog intenziteta, nad kojim se lako može izgubiti kontrola. Tada pretnja uzajamnim uništenjem ne mora biti dovoljna da do pravog rata ne dođe.

Tako da ne bi trebalo očekivati normalizaciju odnosa posredstvom hladnog rata. Potrebna je alternativa. Jasno je kako bi ona trebalo da izgleda, u Evropi i globalno. Ustanove za to već postoje. Problem je u nezadovoljstvu Rusije odnosom snaga u svetu, usled čega je i došlo do njenih intervencija u Ukrajini i na Bliskom istoku (o čemu sam već pisao). Za nadati se je da se to neće proširiti na zastrašivanje engleske provincije ili bilo koje druge u Evropi i drugde. U nekom času će biti potrebno usaglasiti ambicije ruskih vlasti sa sredstvima kojima ta zemlja raspolaže. Do tada bi bilo dobro da se normalizuje bar upotreba diplomatskog jezika.

Peščanik.net, 30.03.2018.