I jare i pare

Ovo je pomalo smešno. Srbija bi, preporučuje se kao zvanični stav, da se pridruži Evropskoj uniji (EU), ali i sve ostalo, pa i ono što nije u skladu sa članstvom. Zvanični ruski stav je takođe da je najbolje i jedno i drugo, a ne jedno ili drugo. Uzmimo to ozbiljno.

Prvo, članstvo u EU znači odricanje od članstva u drugim, sa članstvom u EU nesaglasnim, savezima. Recimo, EU je carinska unija, što znači da su spoljašnje carine svih zemalja članica EU iste. I uopšte, kako je reč o jednom, zajedničkom ili unutrašnjem tržištu, EU pregovara u ime svih svojih članica o trgovačkom režimu sa drugim zemljama. Recimo, Srbija kao zemlja članica ne može da ima trgovački sporazum sa Rusijom; samo EU može da ima takav sporazum. Slično je i sa regulisanjem unutrašnjeg tržišta, što je posebno pouka iz primera sa Južnim tokom. Na poslovanje takvog jednog poduhvata primenjuju se pravila EU, pa ako nema spremnosti da se ona poštuju, nema posla. Može da se raspravlja i o pravilima i o njihovom tumačenju i o primeni, no izbor ostaje kakav god da je odgovor na bilo koje takvo pitanje.

Isto važi i za režim sankcija, bar onaj koji je uspostavljen odlukom Evropske unije. Ako bi, recimo, sankcije Rusiji postojale i u času pristupanja Srbije Evropskoj uniji, tada bi se Srbija našla pred izborom. Kao uostalom i kada je reč o carinskom režimu sa Rusijom. Jednom kada je već član, svaka zemlja ima isto pravo glasa kao i svaka druga, pa može da glasa, recimo, protiv produženja ruskih sankcija. Hoće li ili neće, to nije tako jednostavno pitanje, što možda ima smisla objasniti, jer se tako vidi i uopšteniji problem izbora između članstva i ostanka izvan Evropske unije. Da bi stvar bila još jasnija, pretpostavimo da zemlje članice mogu jednostrano da uvedu sankcije nekoj trećoj zemlji ili da se izuzmu iz režima sankcija Evopske unije, recimo upravo ovih ruskih. Ovo nije samo teorijska mogućnost, jer je Grčka jednostrano uvela sankcije Makedoniji, što sugeriše da bi zemlja članica mogla jednostrano da ukine sankcije Rusiji. To je isto kao kada bi neka zemlja članica glasala protiv produženja režima sankcija, dok bi sve druge zemlje svejedno nastavile da se pridržavaju tog režima.

Uzmimo odluke koje se u EU donose jednoglasno, mada isto važi i za odlučivanje većinom ili već na bilo koji drugi način. U konkretnom slučaju ruskih sankcija, zemlje, a ima ih, koje se ne slažu sa njima bi mogle da stave veto svakih šest meseci, kada se odlučuje o produžetku ili promeni režima (ili se naprosto izuzmu iz tog režima). Veto je negativan glas, kojim se sprečava donošenje određene odluke, u korist alternative, koja je obično u korist stanja kakvo jeste ili je povratak na stanje kakvo je bilo. Zemlje, međutim, imaju i interese da se stanje promeni u smeru koji je njima u interesu. Za šta je potreban glas „za“, ili uopšte glas, kada glas „ne“ tome ne vodi. I to ne samo sopstveni, već većine ili svih, u saglasnosti sa načinom odlučivanja. Usled čega, glas „ne“ (ili secesija) po jednom pitanju može da košta kada je potreban glas „za“ (ili saradnja) drugih zemalja u nekom drugom pitanju. Pa ako je cena veta na neku odluku velika, od njega će se odustati (isto važi i za izuzeće ili secesiju po nekom pitanju). Što je razlog da se režim sankcija Rusiji, koji nije svuda popularan, produžava jednoglasno svakih pola godine.

Tako da izbor sa kojim bi se Srbija mogla suočiti u momentu pristupanja Evropskoj uniji, kada ona može da ili od članstva odustane ili da se pridruži režimu sankcija Rusiji, praktično je isti i posle šest meseci kada je potrebno glasati za ili protiv produženja sankcija. Jer bi negativan glas mogao da bude isto toliko skup kada je reč o ostvarenju interesa zemlje u okviru Evropske unije.

Sada, ako Rusija zaista smatra da je saradnja bolja od regionalnih privrednih i političkih unija jedne ili druge vrste, bilo bi svakako najbolje ukoliko bi pokrenula postupak privredne i političke saradnje sa Evropskom unijom, recimo sa ciljem uklanjanja carinskih prepreka, ujednačavanja pravila poslovanja i uopšte kada je reč o uspostavljanju vladavine prava, gde bi ovo poslednje podrazumevalo odustajanje od upotrebe sile u Ukrajini i uopšte u Evropi, barem. U tom slučaju, izbor između članstva u EU i saradnje sa Rusijom ne bi postojao, bar do mere do koje je došlo do ujednačavanja uslova trgovanja, poslovanja i pravne zaštite i pravičnosti. Rusija, međutim, teži jačanju i proširenju Evroazijske unije upravo sa ciljem da zemlje u svom susedstvu stavi pred izbor – Evropska unija ili Evroazijska unija (to ne moraju da budu jedine alternative). Tako da nema mnogo smisla reći da, recimo, Srbija ne bi trebalo da bira, kada je sama Rusija stavlja pred izbor. Razlog zbog kojeg Rusija radi na alternativnoj ponudi nije naravno Srbija već zemlje koje pripadaju ruskom svetu, u evroazijskoj interpretaciji. No, naravno, u meri u kojoj se alternativa čini manje privlačnom, vrednost sopstvene ponude se povećava, što je razlog da se utiče na srpski izbor.

Konačno, izbor se često prećutno vidi kao skup za srpske nacionalne interese, jer bi Rusija mogla da promeni stav o Kosovu. Ovo je argument onih čiji je zapravo izbor da se Srbija odrekne članstva u EU. Jer ono podrazumeva normalizaciju odnosa sa Kosovom, što opet implicira i normalizaciju međunarodnih odnosa samog Kosova, uključujući i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Rusijom. Pa ako bi se Srbija odrekla članstva u EU, Rusija ne bi priznala Kosovo, i stanje takvo kakvo je sada, recimo kada je reč o članstvu Kosova u UN, ostalo bi nepromenjeno, bar dok se ne bi promenilo. Jer, opet, negativan glas ima ograničen domet, posebno ako se njime smanjuje vrednost pozitivnog glasa, što bi bio slučaj sa srpskim uticajem na kosovski međunarodni položaj.

Uostalom, to bi trebalo da je nauk iz poslednjih tridesetak godina srpske politike. Ne može i jare i pare, a neodlučnost uglavnom znači da će odluke donositi drugi.

Peščanik.net, 06.07.2017.