Inflatorni porez

Rast poreskih prihoda u poslednjih godinu i nešto dana objašnjava se na različite načine. Od toga da je poboljšana naplata iz legalnih prihoda, ali takođe i iz neformalne privrede.

Tu je naravno i povećanje poreskih i neporeskih stopa, odnosno taksi, a i rast, ma koliko mali, ukupnog dohotka. Zašto bi bila poboljšana naplata?

Obično se misli da je to posledica veće prinude ili njene efikasnije primene. Porezi, nameti, takse – sve se to, naravno, ne plaća dobrovoljno. Tako da je izbegavanje plaćanja zavisno od toga koliko je rizično jer obično sa sobom nosi kaznu ako ga poreski organi ustanove. Ta prinuda košta, ali i vredi onome ko naplaćuje. Moguće je da je naplata poboljšana i zato što je smanjena korupcija, ili tako što je manja mogućnost diskrecionog odlučivanja, ili zato što je poboljšana unutrašnja kontrola.

Mislim, međutim, da ima i jedan dodatni razlog. Usporavanje inflacije korelirano je sa poboljšanom naplatom poreza. Naime, smanjena je stopa inflacije u poslednje dve godine i zapravo je sada negde blizu nule. Štaviše, niska stopa inflacije sada je već ustaljena, budući da se s njom živi već jedno vreme. Uz to, kako sada stvari stoje, za očekivati je da će inflacija biti usporena i sledećih nekoliko godina. Naravno, to se može promeniti, ali u ovom času se uglavnom računa s niskom inflacijom, što se vidi i po postepenom smanjenju kamatnih stopa i nešto povećanom podizanju kredita.

Ako je tako, onda bi imalo smisla kada bi veća poreska naplata jednim delom bila posledica niske stope inflacije. Iz dva razloga. Jedan je da se sada ne isplati mnogo ili uopšte ne isplati odlagati plaćanje poreza ili prikrivati prihode sa istim ciljem, dakle da bi se kasnije platio porez. Jer više ne može se smanjiti realni teret poreske obaveze usled njenog inflatornog obezvređivanja. Drugi razlog je to da je jasno da vlasti ne mogu da se finansiraju iz inflatornog poreza. Naime, u periodima više stope inflacije, koja je za Srbiju bila obično negde oko desetak odsto, realna vrednost državnih obaveza u dinarima bi se smanjivala. To znači da je država prikupljala inflatorni porez zakidajući budžetske korisnike na inflaciji. Kako je, međutim, s niskom inflacijom dostupnost inflatornog poreza nestala, poreski obveznik ima interesa da plaća porez na vreme jer time izbegava eventualne rasprave sa vlastima, a i vlasti ne mogu da računaju da će im obaveze biti realno manje, a prihodi realno veći usled ubrzane inflacije.

Tako da je moguće da je poboljšana naplata i zbog toga smanjeni fiskalni deficit više posledica izostanka inflacije, što onda takođe vodi zaključku i da su fiskalni deficiti u inflatorna vremena zapravo bili posledica oslanjanja na inflatorni porez, a u manjoj meri su bili posledica oslanjanja na deficitarno finansiranje. (Ostavljam za sledeći put uslove pod kojima je došlo do usporavanja inflacije i praktično do deflatornih kretanja cena.)

Ukoliko je ovo tačno, trebalo bi i da je značajno poboljšana likvidnost, kako u državi tako i u privredi. Koliko se može dokučiti, država ima manje docnje u plaćanjima i, štaviše, govori se o tome da bi bila sklona da poveća izdatke na plate i penzije, a i na neka druga davanja. Ukoliko je to posledica veće likvidnosti, to bi trebalo i da je poboljšalo plaćanja u korporativnom sektoru jer opet nema koristi od odlaganja plaćanja s ciljem da se smanji realni trošak usled ubrzane inflacije. Koliko se može razumeti iz podataka u štampi, pristup bankarskim kreditima je poboljšan, posebno kada je reč o domaćinstvima. I sami prodavci su spremniji da nude neke vidove beskamatnog kreditiranja. Opet, ukoliko je kamatna stopa niska, a inflacija obuzdana, eventualni troškovi kreditiranja pozajmica ili kupaca ne nose sa sobom neki značajan gubitak ili značajnu izgubljenu zaradu.

Ukoliko je to tačno, poboljšana likvidnost u javnim i u korporativnom sektoru takođe bi trebalo da je posledica niske ili nulte stope inflacije.

Stabilizacija cena, međutim, ne pomaže kada je reč o nenaplativim potraživanjima u meri u kojoj je zaista o njima reč. Docnja u razduživanju je jedno, i može se povezati sa inflatornim porezom, kao što sam već rekao, ali nenaplativa potraživanja koja se moraju pokriti iz sredstava banaka i konačno otpisati jesu nešto drugo. Bez obzira na to što su ona smanjena, ukupno gledano, ona su u korporativnom sektoru još uvek veoma velika. I MMF i Svetska banka i, uostalom, privredne vlasti traže načine na koje bi ona mogla da se smanje. Njima dezinflacija ne pogoduje. Opet, u meri u kojoj su kreditne obaveze mogle da se smanje inflacijom, moglo se računati da će teret kredita koji se ne mogu platiti u nekom času postati snošljiv, pa da će ono što je u stvari problem solventnosti postati problem likvidnosti. U tom slučaju bi banka mogla da kreditira dužnika tako da oni iz novih kredita vrate stare.

To nije izvodljivo ukoliko se obaveze ne mogu obezvrediti inflacijom. Usled čega je teret nenaplativih potraživanja veći kako za dužnike, tako i za banke i konačno za monetarnu politiku i za privredu u celini. Centralna banka mora da održava značajnu obaveznu rezervu i banke moraju da imaju značajan kapital kako ne bi ugrozile svoju solventnost i solventnost finansijskog sistema. To, međutim, ograničava mogućnosti banaka da kreditiraju privredu, usled čega je njihova kreditna aktivnost još uvek ograničena.

Tako da niska stopa inflacije deluje povoljno na poresku naplatu i na likvidnost, ali ostaje problem finansijske konsolidacije i sposobnosti monetarne politike da podstakne i kreditiranje i privredni rast.

Novi magazin, 03.10.2016.

Peščanik.net, 03.10.2016.